Лет- летелица ,,Пресретач 008"
дан- први на планети ,,Мидгард,,
Посада- летач 008
чланови- 10
позиција- непозната локација на планети.
Неприметно се ближимо ,Земљи,свако од нас зна свој део посла на летелици, тако да будно пратимо, и команде у летелици, и шта се дешава изван ње. Успут, док смо се кретали, добијали смо податке о животињама са којима може доћи до сусрета на терену, на ком треба да обавимо задатке. И, коначно, приземљени смо!
Без и једне речи, чланови ,,Летач 008„ узимају опрему и напуштају летелицу , у циљу обављања задатака. Мој први задатак је ,сакривање летелице у планини, у стенама.
Задатак је обављен без напора, узимам опрему и напуштам место слетања. Упутио сам се у шуму, пар корака до ње, мој прстен са кристалом за сигнализацију се огласио, а, то значи, да је биће попут мене у близини. Застао сам, погледао око себе, али, никог није било. Наставио сам да се крећем и поред сигнала који није престајао, убеђен да је шума једини заклон. Само што сам наставио кретање, ...као да се земља отворила, пропао сам кроз неку рупу, и нашао се под земљом. И, ако сам се дочекао на ноге, кретање или било какав покрет ,нису били добра идеја, јер је био потпуни мрак. Чекао сам зору, и чекао сам, Биће да се појави. Ни зоре, а, ни Бића, а сигнал и даље показује да нисам сам. Свиће! Док се Светлост надзире кроз отвор на земљи, сада је то мени небо, испред мене се осликавао читав град. Схватио сам, да сам у неком граду под земљом, који је личио на библиотеку. Зидови просторије из које иду двадесетак ходника, исписани су , и то, ни мање, ни више, писмом, Вилењака. Пажњу ми је привукла реченица написана, прва на зиду испред мене„Добро дошли, Вилењаци„ !
Узбуђен, наставио сам да читам, али, моје читање прекинула је појава нечије руке на мом левом рамену.
Дах ми је застао, и, не размишљајући шта ћу видети када се окренем, проговорио сам: ,,Ја сам, Ледан, Вилењак са Плаве Звезде, командант летелице ,,пресретач 008,, !
Рука је и даље на мом рамену, ја још зурим у неку тачку на зиду испред мене,...
-Знам!- одговор је уследио.
Био је то глас , нежан глас женског бића.
Окренуо сам се, испред мене је стајала, Бела Вила.
-Зовем се, Нора!
Благ осмех, али поглед уплашен, или је изненађена.
-Чекали смо вас дуго година. -Рекла је са осмехом на лицу.
-Чекали сте нас?! Има још, Вила попут вас?
-Да, има нас, и број, Вила и Вилењака на планети је достигао онај жељени, Милион!
Климнуо сам главом као да се поклањам, и Вили ,и иформацији коју управо добијам. Милион, Вилењака?! Како нисмо добијали никакве информавије на броду? Зашто је архива избрисана?
Моја питања у глави прекинула је, Нора.
-Пођимо, Ледане, желим да упознаш неког ко ће ти веома значити!
-Овај град је ваш? Упитао сам, Нору!
-Пођимо, успут ћу ти причати о граду.
Наставиће се...
С. Рајковић
дан- први на планети ,,Мидгард,,
Посада- летач 008
чланови- 10
позиција- непозната локација на планети.
Неприметно се ближимо ,Земљи,свако од нас зна свој део посла на летелици, тако да будно пратимо, и команде у летелици, и шта се дешава изван ње. Успут, док смо се кретали, добијали смо податке о животињама са којима може доћи до сусрета на терену, на ком треба да обавимо задатке. И, коначно, приземљени смо!
Без и једне речи, чланови ,,Летач 008„ узимају опрему и напуштају летелицу , у циљу обављања задатака. Мој први задатак је ,сакривање летелице у планини, у стенама.
Задатак је обављен без напора, узимам опрему и напуштам место слетања. Упутио сам се у шуму, пар корака до ње, мој прстен са кристалом за сигнализацију се огласио, а, то значи, да је биће попут мене у близини. Застао сам, погледао око себе, али, никог није било. Наставио сам да се крећем и поред сигнала који није престајао, убеђен да је шума једини заклон. Само што сам наставио кретање, ...као да се земља отворила, пропао сам кроз неку рупу, и нашао се под земљом. И, ако сам се дочекао на ноге, кретање или било какав покрет ,нису били добра идеја, јер је био потпуни мрак. Чекао сам зору, и чекао сам, Биће да се појави. Ни зоре, а, ни Бића, а сигнал и даље показује да нисам сам. Свиће! Док се Светлост надзире кроз отвор на земљи, сада је то мени небо, испред мене се осликавао читав град. Схватио сам, да сам у неком граду под земљом, који је личио на библиотеку. Зидови просторије из које иду двадесетак ходника, исписани су , и то, ни мање, ни више, писмом, Вилењака. Пажњу ми је привукла реченица написана, прва на зиду испред мене„Добро дошли, Вилењаци„ !
Узбуђен, наставио сам да читам, али, моје читање прекинула је појава нечије руке на мом левом рамену.
Дах ми је застао, и, не размишљајући шта ћу видети када се окренем, проговорио сам: ,,Ја сам, Ледан, Вилењак са Плаве Звезде, командант летелице ,,пресретач 008,, !
Рука је и даље на мом рамену, ја још зурим у неку тачку на зиду испред мене,...
-Знам!- одговор је уследио.
Био је то глас , нежан глас женског бића.
Окренуо сам се, испред мене је стајала, Бела Вила.
-Зовем се, Нора!
Благ осмех, али поглед уплашен, или је изненађена.
-Чекали смо вас дуго година. -Рекла је са осмехом на лицу.
-Чекали сте нас?! Има још, Вила попут вас?
-Да, има нас, и број, Вила и Вилењака на планети је достигао онај жељени, Милион!
Климнуо сам главом као да се поклањам, и Вили ,и иформацији коју управо добијам. Милион, Вилењака?! Како нисмо добијали никакве информавије на броду? Зашто је архива избрисана?
Моја питања у глави прекинула је, Нора.
-Пођимо, Ледане, желим да упознаш неког ко ће ти веома значити!
-Овај град је ваш? Упитао сам, Нору!
-Пођимо, успут ћу ти причати о граду.
Наставиће се...
С. Рајковић
No comments:
Post a Comment