Oстрво чаробњака

Давно, негде у праисконији ове планете, која некада бејаше Звезда, негде на средини Атлантског океана, налазило се кристално острво саздано од бљештаве светлости у коме бејаше кристални град! Око река које су проносиле сребрни и златни прах, летеле су мале виле звончице, које су тај прах шириле далеко около кристалног града! У највећој палати, у огромном светлосном холу, око извора живота, састајао се сабор чаробњака! Имали су ту моћ да делују на целу Васељену и шаљу спремне виле и вилењаке изузетних способности у разне светове кроз плави портал! И дан данас то раде....

Прича почиње пре постанка људи и пре постанка вилењака. Универзалне Силе које су створиле све видљиво и невидљиво својим промислом, све Звезде, светове и галаксије, радећи као једна Сила, раздвојиле су се онога тренутка у Вечности кад је онај који је највише од њих светлео , пожелео да преузме и управља свим другим Силама стварања. Због саме своје жеље у мислима да контролише све, да укине другим Силама слободну вољу стварања, окупио је она бића Светла која је мислима створио и удахнуо им жељу за поробљавањем, освајањем и преузимањем других Сила и бића које они створише! Али свако од Сила је стварао по једној од својих врлина којом их је Универзум надахнуо, стварали су певањем. У почетку док су радили као једно, песма им је била мисаона, телепатска, тако су настале галаксије, светови на којима је Творац посадио семена живота! Али кад се најсјајнији од Сила погорди, он поведе своја бића светла на  галаксију коју је он створио у систему Јарило Сунца где је постојало 24 Звезда настањених животом, укључујући и Сунце! Силе су за њим дошле јер су му прочитали намере да жели да пороби све што је створено и да у сам живот убаци његово семе, семе отрова!
Свако од Сила је на свакој Звезди активирао своје ратнике Светла и дао им у духу моћ стварања самих Сила. На Мидгард Звезду је сишао најсилнији, онај који је по сили био најмоћнији, који је енергијом живог Плама неугаслог стварао језгра сваке Звезде. Сишао је директно у језгро живе ватре Мидгарда, у њено срце и послао на површину своја суштаства у виду муња која су добијала облик сличан људском да делују по вечности, не по времену. А време је почело онда када се најсјајнијој Сили јавила жеља за свемоћи и у том часу је изгубио моћ над стварањем, али он то ни данас не зна...

Дневник Плавог Вилењака 17-и део

Сећам се, да су нас напали, и да смо бежали, док нам се при улазу у портал распадала летелица. Сећам се, Меда, и лепе, Виле са зеленим очима. 

Чекај! Рекао сам, Меда?!

Да, да, био је то мој пријатељ, Капетан Мед.
Овако су моје мисли враћале сећања, док сам се будио из сна. Очи су ми затворене, још изгледа желе да одмарају.
Добро, ево отварам их мислећи, можда је она лепа зеленоока девојка ту поред мене, па да уживам гледајући је. Можда је већ стари лисац, Мед заводи, знам ја њега, опасан је.
 И, сам себи говорим:,, Отвори очи, Ледане! Отвори очи!,,
Успевам! Да, да, да, успевам, Светло се надзире! Готово! Ево ме , незнани свете!
Слике испред мене су још мутне, још ми се очи навикавају на светлост дана. Када ми се поглед разбристио, видео сам само велики лустер са белим сијалицама, мноштво белих сијалица. Ово ми личи на лустер у здравилишту. Чудно!
Где је она девојка? Где је , Мед? Помислих, можда сам имао диван сан!
Ако је оно био сан, где сам сада ја? Још увек сањам?
Нисам се померао, само сам поглед усмеравао лево-десно, онако полако, да, ако ме неко посматра, не примети да сам будан, јер, прошла ми је мисао, да сам можда у неком центру за испитивања.
Признајем, страх ми струже кости и леди ми крв на помисао да сам ,,ухваћен,, од стране ,,Сивих,,. Знам да нас траже и отимају као и људе, за њихове експерименте, јер, покушавају да створе некакве ,,нове врсте,, за нове планете, које они насељавају.
-Вилењаче, чујем како дишеш, и, рекао бих да си будан?!
Ово ми се несвиђа, али, шта је, ту је...
- Будан сам, и, где сам? Ко си ти, и, где си?
- Окрени се, Ледане, ту сам!
Поред мене, мало на више, скоро изнад главе, са моје десне стране, седео је, Мед.
-Лисицо, драго ми је да си ту, а то значи да је и она лепотица овде.
Где смо, Меде?
- Пријатељу мој, не мењаш се.
Кроз осмех је то, Мед изговорио.
- На мом броду си, мој си гост.
-На твом броду? Да ли је могуће?
Јесам ли ти први гост?
-Признајем, јеси, Ледане, но, нисам имао избора, по први пут нисам имао избора, морао сам те повести са собом.
-Зашто?
-Рат је, драги мој пријатељу.
-Какав рат?
-Пратили су те...дај да ти помогнем да устанеш, па , у конроли лета да ти све објасним.
-Ти мени да помогнеш? Мислиш да не могу сам?
Полако сам устајао, али, на десној страни абдомена осетио сам бол, као да ми је мач заривен на то место.
-Дај руку, шта гледаш!
Насмејао се опет, и устао је  да ми помогне.
-А, рекао сам, али , не слушаш ме.
-Шта ми се десило, Меде? Осећам бол у абдомену.
-Повређен си у експлозији, и, дуго си спавао, а , повреде смо санирали. Једини проблем је био део метала, који ти је био заривен у абдомен, због којег смо морали да ти радимо неколило операција.
Сада је све добро, опоравићеш се, Вилењаче.
Устао сам некако, и , чиними се да ми се манта у глави. То мора да је од дугог лежања.
-Можда је боље да останеш овде неко време, док се не привикнеш на седење.
-Послушаћу те, пријатељу, сачекаћу још мало, не осећам се сигурно, ноге ми клецају.
Добро, причај ми, о каквом рату причаш?
-Видиш, Ледане, тамни су некако сазнали да трагаш за записима и пратили су те. Прво , напали су те на самом улазу у портал, где си ти неким чудом преживео.
-Шта је са осталим, Вилењацима? Јесу ли и они преживели?
Одмахивао је главом!
-Не, друже, никог нисмо нашли сем тебе.
-Чекај, како то мислиш, да, никог нисте нашли осим мене? Мислиш, никог живог?
-Не! Ни једог, Вилењака није било, ни живог, ни повређеног, ни мртвог!
-Немогуће! Где су остали? У летелици нас је било десет. Како их нема?
-Онда су тела прошла кроз портал,али, нажалист и сам знаш шта се дешава телима која прођу кроз временску капију!
-Знам! Нестају! Нажалост, нестају заувек!
-Наставићу, Ледане! Жао ми је твојих пријатеља!
-Настави!
- Дакле, напали су те, и, летелица је експлодирала. Срећа, у том трену, Радмило је дошао и , уместо да екслозијом или временским пролазом нестанеш, ти си се нашао на , Радмиловом броду. Брат те је оставио на планети Вилењака, у сазвежђу Медведа, и вратио се да се обрачуна са нападачима. Обавестио је твоју сестру, Лану, која је са, Нором одмах дошла. Њих две су те лечиле, све док, Радмило није позвао све располиживе, Вилењаке, јер, у свету иза капије, дошло је до рата. Рат је изазвао запис, а мета ,,ловцима,, су, Ледан и Мед.
-Нас двојица?
-Да, да, пријатељу, нас двојица, јер су записи код нас.
-Радмилу су се придружиле, Лана и Нора, а, ја сам морао да бежим са тобом и записима. Зато, Ледане, оздрави и преузми записе, а, ја одох даље.
-Знаш ли нешто о, Радмилу, Лани, Нори? Да ли су добро?
-Добро су, не брини.
Рат је захватио читаве галаксије, јер, умешали су се сви ближи светови
Вилењака са једне стране, и тамних са друге стране.
-Где су записи? Морамо да, или да их носимо на Јарило, или да уништимо?!
-Ледане, предаћу ти записе! Исто тако, дужност ми је, пријатељу да ти обезбедим брод, и, отпратим са флотом до места предаје записа. Шта ћеш са њима чинити, то је твој задатак.
-Меде, захвалан сам ти, пријатељу, на помоћи, и, на одржаном обећању!
Предлажем, да кренемо пут Звезданих стаза које воде до ,,Мидгард,, планете.
-Ти одмарај, ја ћу контролисати лет, трговац сам, знам стазе за кријумчарење, јер, отворен пут је пун препрека.
-Кренимо, Меде!
Знам да ћу се опоравити, и да ћу на ,, Мидгард,, стићи потпуно здрав, јер, пут ће потрајати. Стазе које користе трговци су споре, без портала, и пуне су одметника. Надам се да, Мед зна шта ради.
Отпратио ме је до просторије у којој одмарам, у којој враћам снагу и тело јачам.
Имам времена да размишљам о тактици у вези предаје записа, мада, слутим да ћемо имати потешкоћа. Мед је убеђен да ју стазе за кријумарење безбедне, а, заборавља да тамни знају да су и трговци умешани у пренос записа, и да ће поставити, по мојој слутњи, пресретаче и на овом путу.
И, ево, обавештава ме Капетан Мед, да смо зашли у зону у којој трговци господаре, до некле господаре.
Сада смо ту где смо, сада по све морам остати миран, и ако ћу присуствовати разменама прљаве робе, плаћању пролаза, миту, подвалама, морам остати неприметан и понашати се као један од трговаца.
Изненада, чујем, Меда да даје податке неком о нашем кретању. Била је то ексадрила царинске зоне. Они су самозвана ексадрила, попут опасних момака у опасном крају. Сада смо на њиховој територији и траже да им платимо безбедан пролаз.
Морамо сарађивати, јер ,ова зона, како је већ речено, нема портала, самим тим, не можемо побећи без борбе, која у овом тренутку није пожељна, јер, брод Капетана Меда није предвиђен за такве намере.
Трговци преговарају, тачније, Мед, и, да ми није пријатељ, мрзео бих га после ових речи. Чујем, нуди девојку светле пути, која има цену високу, јер долази из света који је за њих ,,немогућа мисија,,.
-Шта то чиниш, Меде? Шта то изговараш, пријатељу? Не нуди, Вилу са сазвежђа ,,Велики Медвед,,! Не чини то!
-Ледане, смири се, знам шта радим!
Желим да се боримо, јер, и умрети не боли, колико боли помисао, да Биће Светла предајемо у руке одметника!
-Меде, прекини преговоре! Не, не може Биће Светла да се...
-Ледане, ућути!!!
У просторији се појавила она девојка, она зеленоока!
Прилазила ми је брзо, и како ми је пришла, својом руком је прекрила моје усне, знак да ћутим и да је саслушам.
-Ја сам та ,,робиња,,! Ја сам дишла са сазвежђа ,,Велики Медвед,, и твоја сам пријатељица. Увек смо заједно ратовали, зар се не сећаш?!
Слушај ме, Ледане, ово је мој задатак! Мед зна где идем,зато и мора да ме понуди гусарима, да би ме они продали ,,Грандолима,,. Мењаће ме за шта им треба, јер, они опстају само од размена. Овде, у њиховом свету не постоји ништа живо, а не могу изаћи из њих својом бољом. С времена на време, обилазе из ,,Грандоли,, и, ако имају добру робу гусари, они им откупљују.
На тај начин прећићу у њихов систем, а, задатак ми је:,, Ослободити сва Бића заробљена у систему ,,Грандола,, и уништити исти!,, То је један, а, други задатак:,, Помоћи, Вилењаку да пренесе записе,,!
Дакле, ово што чиним, не смеш ни покушати променити, ово је отворен пут записима, и, слобода нашим Бићима.
-Твоје име је...?
- Сада сам, Лардона...Ларна, а, некада сам носила име, Светлица.
-Светлице, ти си?! Светлице...
Не иди!
По први пут, чини ми се, плачем из свих могућих разлога. Плачем од среће, истовремено и од туге, беса,...
-Светлице, не иди, молим те! Пусти мене у размену, а ти настави са записима!
-Ледане, остаће овако како је записано, а, записано је још и ово:,, Срешћемо се, ускоро, на ,,Ориону,,!
Пољубила ме је у десно око, а потом, загрлила чврсто, као, последњи пут пред битку у свету људи, где смо се растали. Тада сам само чуо да је, Светлица настрадала, и,  да није било ње и њене војске, битку не би добили.
-Збогом, Ледане, видимо се ускоро на ,,Ориону,,!
-Збогом, Светлице, и, пожури, ко последњи стигне на ,, Орион,, магарац!
Насмејала се, и, са осмехом напустала просторију.
Слушао сам шта се дешава, како тече размена. Договор пада! Ми њима ,,робињу,, , они нама безбедан пролаз!
Оде ми, Светлица!
-Срећно драга моја! Срећно, Светлице, сестро ,Громовникова! Видимо се ускоро!


Наставиће се...

С. Рајковић

Толкин - четврти део - Порекло Вилењака

Толкин- четврти део – порекло Вилењака

Наставак приче о Толкину нас неминовно води ка Вилењацима о којима је он јако пуно писао.

Да се подсетимо, у првим деловима ових текстова о Толкину сам навео његове ставове о митовима и како су они начин преношења истина из древних времена али у мало другачијој форми и облику. Временом сва народна казивања из целокупног човечанства се мењају јер онај ко их казује следећим нараштајима их неминовно мало по мало мења или додаје или одузима делове приче.

То се ради подсвесно јер све зависи од онога и свести његове или њене у тренутку казивања старих прича.

Легенде и митови су управо то. Наш мозак има филтере схватања свега и свих информација и речи у свим облицима. Ко је на нижем нивоу свести, та особа море да разуме нешто до неког ступња док остало пролази мимо њега или ње.

Често они који знају, из једне речи могу извести цело спознање о неком догађају из старине или о некој појави или знању. Дакле суштински они који знају – дешифрују или декодирају знања. Знања су врло често сабијена и компресована да би се много пренело а да се не би користило много начина. Симболи су делом управо то. Сабијено или згуснуто знање о многим стварима и појавама.

Дакле, Толкин је тим начином употребе мита, декодирања знања из прошлости, дознао за један део људског рода који је у свим културама и нацијама називан – Вилењаци.

Ко су Вилењаци по Толкину?

Они су узвишени људски род. Када се гледа цео Толкинов рад, долази се до овог схватања иако је он у више наврата говорио да су Вилењаци прворођена деца Творца. Он је изјављивао да су они део људског рода, који најбоље одсликава уметничку црту. Чега год да су се латили, они су то доводили до скоро-савршенства.

Остали људски род Вилењаци си називали „другодолазећи“ или млађа Творчева деца.

Људима ћу се бавити касније док данас усмеравам пажњу на Вилењаке.

Толкин пише следеће:

Пре стварања самог материјалног универзума, силе (које су оваплоћене мисли Творца) су великом музиком стварања обликовале све примарне материје и тиме Свемир. Кроз све димензије и разине. У тим безвременим тренуцима се појавила сила међу силама која је кренула да својим стварањем обликује Свемир и све у њему путем хаоса.

Тада су се силе поделиле и почеле да ратују једни против других. Све време је музика стварања трајала и у једном трену сам Творац започе другу тему у музици којом је један он највећих светлих Јерарха (сила, богова – тако их касније назваше људи и вилењаци), добио моћ да извуче стварање од хаоса. Борба је трајала. Музика стварања је фреквенција којом се покреће све, фреквенцијом стварања (музиком стварања) се покрећу енергије у примарне материје а оне образују Свемир и галаксије, Звезде, Планете и др.

Борба је трајала међутим, силе хаоса су почеле да надвлађују. Онда је Творац увео следећу тему и правац у музици стварања…и њиме се постигла хармонија док сам Творац на крају није прекинуо музику стварања акордом дубљим од свега.

Која је то фреквенција нова у теми музике стварања?

Творчева деца. Човечанство.

Човечанство је огроман појам и Вилењаци су један аспект и део истог- његов узвишени део-не и једини узвишени. О силама ћу писати посебно, сада се усмеравамо на Човечанство и његов један узвишени део- Вилењаке.

Вилењаци су се „пробудили“ на овој планети на њеном централном делу поред огромног унутрашњег мора које је названо Куивинен. Њега више нема. Континенти и обличја планете су се мењали због сталних ратова мрачне силе са светлим силама и цела географија је измењена. Све се ово дешава током миленијума и миленијума…

Светле силе нису рачунале време као људи. Векови су њима били као дани нама данас.Тако је и све што се дешавало имало јако дуг низ.

У једном трену Вилењачких бивствовања на Земљи, мрачне силе које су их постале свесне, нападале су их и отимале их живе. У тим временима све је било наизглед мирно и Вилењаци су певали и ишли слободно кроз свет све док их силе мрака не почеше отимати. Од них су почели правити генетским експериментима разноразне наказе. Мрачна сила је створила од њих мучењима и генетским инжењерингом чудовишну расу којој су мозгови испрани и која је вечно служила мрачни силу а све време је презиравши.

Толкин је њих назвао – Орци.

Способни после зверстава мрачне силе над њима само да мрзе. Да мрзе све, мрачну силу, Вилењаке, Земљу, Силе, Звезде, животиње…и живот сам-желећи у свом бићу да све само престане…

Они су били телесна војска мрачне силе.

Због свих ових дешавања, Силе светла су одлучиле да помогну Вилењацима и да их физички преселе далеко ван домашаја мрачних сила. И тако су они у једном дугом маршу који је трајао преко сто година полако отишли на друга подручја Средње Земље- по Толкину.

Нису сви Вилењаци отишли. Неки нису желели да путују тако далеко и да ту сеобу ураде. Њих су назвали касније Вилењаци мрака- Мориквенди. Мориквенди нису били зли и они су и даље били изузетно високо развијени у поређењу са каснијим обичним људима, док су за њих њихова браћа Вилењаци светла постали као жива божанства по духу, знањима и способностима.

Толкин је једном  рекао да колико су Мориквенди били напредни у односу на људе (чак је написао негде да су људи каснији имали предање да су их Мориквенди научили говору), толико су Вилењаци светла били напреднији у односу на Вилењаке мрака.

На том путу им се свашта издешавало али добар део њих је отишао на други континент где су тада и у то време боравиле Силе светла - Валинор. У то време Силе светла и мрачне силе су се врло често утеловљавале на Земљи. Врло лако су себи тренутно стварали телесна обличја кроз која су живели на овој планети. Свако од Сила је могао узети било који облик, тако и мрачна сила. Међутим временом је то отишло у правцу тога да како је коме суштина вибрирала и треперила (какву су енергију зрачили) таква су телесна обличја могли да направе. Временом су и схватали (и силе светла и силе мрака) да је узимање телесног обличја јако заводљиво и да везује исте за ову раван, за Земљу. Ако би неко успео да убије телесно обличје неке Силе (било које) они су касније све теже и теже успевали да материјализују ново тело. Трошила се огромна енергија душе и суштине. Зато су силе мрака овде се окренуле потпуном паразитирању животних сила светлих (ако је то могуће, најпре људи а после и свих осталих) да би опстале. Силе Светла су скоро и престале да се више утеловљују или материјализују.

Елем, дошавши на континент (назван Валинор) где су живеле светле силе у телесном и етеричном обличју, Вилењаци почеше да се уздижу духовном вертикалом незаустављивом брзином!

Стекли су такве моћи да то данас би изгледало потпуно чудесно а њима је било нормално. Они нису умирали. Њихов дух и тело су били у симбиози изузетно дуго тако да су неки од њих могли живети по 40000 година временом постајући жива Божанства у очима многих.

Њихов ум и тело су били у сагласју са путем истине и Прав-а (по Ведама).

У следећим наставцима писаћу о неким њиховим искуствима која су изузетно везана са нама данас на неки начин. Јер они су се врло дуго борили против Мрачне силе. Много су жртава дали да ова планета остане жива.

О свему овоме у следећим наставцима…а непосредно у следећем писаћу о Силама. Ко су они.

Дневник Плавог Вилењака 16-и део

-Ледане, како мислиш да са летелицама контролишемо брод?
-Знам! Сана, укључи мониторе,желим да обавим договор са ,,Летачима,,!
,,Говори Капетан, Ледан, свим ,,Летачима,, да се укључе!
Један по један ,,Летач,, се укључивао.
-Пред нама је велики проблем, који, без помоћи матичних, Звезда не можемо решити. Да би успели, морамо се поделити у више група!
Двадесет ,,Летача,, иде по помоћ на ,,Плаву Звезду,,!
Исто толико на ,,Белу Звезду,,!
Тридесет ,,Летача,, наставља потрагу за, Медом и записима!
Остали, пратите брод!
-Капетане, ви не остајете у пратњи брода?
-Не, Вилењаче, ја настављам потрагу за записима. Ако се записи не нађу,  неће бити потребе заустављати тај брод, јер, планета ће заувек нестати.
Сана, именујем те за Капетана у мом отсуству!
-Ледане?! Како? Ја...
-Вилењаци, док се не вратим, Сана зузима место Капетана!
-Ледане...
-Чула си ме! Настави даље за бродом и води, Вилењаке и боље од мене!
-Разумем, Ледане!
Сви , Вилењаци који су се упутили на ,, Плаву Звезду,, по помоћ, већ су отишли. У припреми су и, Вилењаци који помоћ траже на ,,Белој Звезди,,. Тридесет ,,Летача,, је спремно да крене у потрагу за записима!
-Сана, напуштам вас! Срећно, Вилењаци и, чувајте се!
-Срећно, Ледане!
Телепорт је активиран, и већ сам са посадом ,,Летач 002,,.
-Капетане, ваше место!
Велењак, који је управљао летелицом ми је уступио место. Као сваки Капетан, с поносом прихватам задатак и водим своју Јато даље. Срце ми се скупља од бола, јер, раздвојено Јато ,,Летача,, је веома рањиво, а, брод кога прате носи велику опасност и претњу и, Вилењацима и свим Бићима на ,,Мидгард,, планети.
Морам добро скривати бол и страх од свих, морам !
-Говори Капетан Лорен! Сана, да ли се чујемо?
-Капетане, Капетане, брод као да губи енергију!
-Али, зашто?
Брод је из трена у  трен гасио светла, део по део брода остајао је неосветљен. Није ми јасно, зашто је активирано ,,самоуништење,,?!
-Вилењаци, удаљите се од брода!
-Радмило?!
-Ледане, брате, драго ми је да те чујем! ,,Плава Звезда,, на располагању, Капетане!
-Радмило, како је могуће?!
Не могу речима описати коју радост сам осетио у срцу, као ни срећу, Вилењака ,,Летача,,!
-Капетане, Ледане, Вилењаци, примате ли нас на забаву?!
-,,Бела Звезда,,!
Чуда се дешавају!
-Добро нам дошли, Вилењаци!
Не, заиста, да смем заплакао бих од среће! Поглед на Величанствене бродове са наших, Звезда  одузима ми је дах.
Чуда се дешавају!
-Ледане, телепорт је спреман!
Остави нама брод, а, ти настави даље. Придружићемо ти се по завршетку задатка.
-Поздрављам вас, и срећно, Вилењаци!
-Сана, на вези смо! Прати дешавања и не мешајте се, Радмило ће ти давати инструкције. Будите пажљиви!
-Разумем, Ледане!
И, док их поздрављам, испред брода зараженим вирусом, отвара се портал, и брод  нестаје. У стопу га прате и наши бродови, а, за бродовима одлазе и ,,Летачи,,.
-Сана, јави се!
-Ледане, чујемо се!
-У којој сте Галаксији?
-Ледане, испред ,,Марса,, смо! Брод је изгубио контролу, срушиће се на планету!
-Сана, не приближавај се зони ,, Црвене планете,, ,јер, удар брода при активираном самоуништењу исти је као удар нуклеарне бомбе.
-Ледане?! Изненада се укључи, Радмило!
-Брод не сме пасти на површину ,,Марса,, преживеће вирус који ће ,,Трговцима,, бити лако доступна роба за трговину.
-Шта предлажеш, брате?
-Отварам портал, долази, Ледане. Једини начин да уништимо вирус ,јесте, лава. У средишту ,,Марса,, је исто као у средишту ,,Мидгард,, планете, а, да би отворили пролаз до средишта планете, да пошаљемо брод у лаву, потребна ми је твоја помоћ, твој кристал.
-Разумем, брате! Долазим!
И, трептај ока је спорији од мене у овом трену!
-Радмило, премери колико близу смемо прићи!
-Идемо, спуштамо се на површину планете!
-Не смемо!
-Смемо, брате, јер, док брод буде пропадао у лаву, имамо времена да се подигнемо.
-Зашто би ризиковали?
-Ледане, брате, веруј ми!
Приласком планет, осетио сам енергију падајућег брода. Он једноставно ствара струју око себе која се понаша као магнет, и све што се нађе у близини брода, он то лепи за себе и уништава се заједно са њим.
-Активирај кристал! Вилењаци, активирајте кристале!
И, послушао смо, Радмила, кристали су активирани!
Разор планете, струје које долазе из Космичких рупа, магнетно поље које брод ствара, све су то отежавајуће околности за нас. Несвакидашња слика испред мене, и, док гледам планету како отвара бездан, као ,,ала,, чељусти, борим се са болом коју осећа и она и ја. Звук који допиру из унутрашњости планете, док се стене ломе, и пред лавом топе, нестају, личе на јаук најболније твари, као да јауче Космос. Разор је боли, знам, али, морамо спасти свет људи, мора нам помоћи. И, док брод усисава енергија лаве, ми се повлачимо у висине, у дубине, гледајући језу коју до тада никад нисмо, бар, ја нисам.
-Капетане! Кап...не!
Глас испрекидан, Вилењака који...
-Не,не,нее! Брзоо! Помозимо им!
-Ледане, нее!!
Пошао сам за,Вилењацима који нажалост губе контролу над летелицом, и бездан их гута заједно са бродом, али, брод са ,,Беле Звезде,, ме спречио енергетским појасом.
-Нее, пустите ме! Вилењаче! Јави се!
Не, не можете ми забранити....
-Ледане, не смеш за њима, жао ми је!
Затворимо бездан!
-Не, Радмило, не, не затварај, морам по њих!
-Касно је, брате!
Готово је!
Жао ми је, али, не можемо им помоћи!
-Нее, не, ово није истина!
-Вилењаци, знате шта нам је чинити?! Затварајте бездан, да не дође до катаклизме!
Жао нам је наших, Вилењака, жалимо их срцима нашим.
Бездан је затворена, планета ће неко време боловати, свет људи је спашен, а ми одлазимо са једном групом, Вилењака мање, одлазимо без ,,Летача 080,,. Жао ми је, Вилењаци, жао ми је што вас овде остављамо!
-Радмило, поведи ,,Летаче,, на , Звезду, одавде настављам сам!
-Не можеш сам! Не можеш, брате!
-Поздрави, Лану и Нору!
-Ледане, идемо заједно! Не можеш ништа учинити сам, а, ни летелица не може издржати, потребан ти је брод.
-Идем сам, Радмило, јер, не могу поднети да се овако нешто понови! Идем! Поздрав, Вилењаци!
-Не будали, Ледане, идемо заједно!
Успео сам да се кроз портал провучем, а да ме нико од њих не стигне.
И, сам сам! ,,Летач 002,, на лету у Галаксији ,,Олхон,,!
-Капетане, где смо!
Тргох се!
-Ви? Ви нисте напустали летелицу? Зар вам нисам рекао да идем сам?
-Нисмо, и нећемо вас оставити самога, Капетане!
-О, не! Рекао сам , да на пут идем сам!
И, шта сада?
-Настављамо даље, Капетане.
Одмахивао сам главом, али, шта сада, када су ту, и нема ми друге, него да наставимо потрагу за записима.
Желео сам да само ћутим и пловим, да посматрам Космос и он мене, да тихујем док бол не изчезне. Желео сам, да, Вилењаке Часне и Светлосне, у самоћи одболујем, али, узалуд, када нисам сам.
Труде се да буду тихи, да ме не ремете, да ми не кваре мисли, и, захвалан сам им,  али, волео бих да сам сам.
Сео сам у своје седиште, укључио максималну брзину, и појурио најбрже, да одемо што даље од свега. Јурили смо, као муве без главе, јурили смо, као да од смрти бежимо, јер, једино тако могу смирити себе. Вилењаци су немо седели, и верујем да су се покајали што су кренули самном. Мало сам се смирио, и, решио сам да успоримо, пошто нам је на видику само црнило. Далеко су, Звезде, далеко и дубоко су светови, негде смо где ничега нема. Помислио сам:,,Где баш овде да успорим? Овде је језа посвуда!,, И, баш у том трену, док постављам самом себи питања,
изненада Светло се створи са наше десне стране. Заправо, није једно , већ, више њих.
-Ледане, јави се!
Погледао сам око себе, моја посада је исто као ја збуњена.
Не знам ко ми се обраћа, глас ми није познат, али, реших да се огласим.
-Ледан на вези!
-Прошло је време, од када те чекам!
-Меде?! Меде, то си ти?
-Да, пријатељу, ја сам!
Отворићу ти пролаз, уђи на мој брод, да се коначно видимо.
Искључи управљање летелице, преузећу је ја.
-Нисам сигуран, Вилењаци, али, мислим да смо у клопци!
-Капетане, зар то није ваш пријатељ, Мед?
-Није! Ово је клопка! Познајем, Меда, он никада није никога на брод позивао!
Мед је љубоморно скривао унутрашњост брода, јер, опрема коју је користио била је, у већем броју украдена.
Увек би долазио радо у госте, али, никада никог није позивао, па чак ни мене, када сам му тешко рањеног сина спасао. Дочекао ме је испред брода и преузео дете, а, мени се дубоко захвалио и затворио улаз испред носа.
-Ледане пријатељу стари, активиран је улаз. Спреми се за преузимање!
Ова порука ми је потврдила да то није, Мед!
-Вилењаци, заузмите положаје за манервисање!
Бежимо!!!
У трену смо прснули попут светлице, и бежали према најближој, Звезди.
У себи сам понављао:,, Само да стигнемо живи! Само да стигнемо живи!
-Капетане, прате нас! На радару се виде четири летелице, и ближе нам се!
-Брзо, Вилењаци, пуном паром!
Укључите ручно управљање, идемо на манервисање!
-Капетане, стижу нас! Пуцају!
-Бежимо!!!
Не знам шта радимо, не знам како, али, ова Бића морам жива извући из овога!
Јак удар у реп летелице уздрмао нас је, и оштећења су видна, губим енергију за погон.
-Тачно знају где да гађају! Вилењаци, држите се!
Шта год било, ово ми је једина шанса да се спасемо, и ако ,,Летач,, посустаје. Проласком кроз портал, оштећена летелица може да експлодира, али, немам избора!
И, поново удар! Летелица је оштећена толико, да, енергија нагло пада и брод преузима контролу.
-Отаримо портал!
Не знам колико ме, Вилењаци чују од буке која долази са свих страна, јер, летелица се распада!
У покушају да, сам отворим портал, држећи се левом руком за држач у случају потреса, а, десном руком управљам кристалом, нисам успевао, сам кристал не може све, Вилењаке да пренесе. Покушавам поново, и поново, док нам је крај на неколико метара иза нас, воља не одустаје. Рука ми се кочи, снага ми нестаје, мало по мало као део по део ,,Летача,, и полако тонем у крај. Још су ми очи полуотворене, још ми ум региструје дешавање, још осећам, ...изненада, портал се отвори, и,...
-Ледане!
Тргох се! Очи су ми још затворене, и све што сада мислим, јесте:,, Где сам? Ко сам,,?
Ослушкујем око себе, чујем мир, чујем тишину, чујем музику, чујем живот!
Где ли сам, и, где су моји, Вилењаци?!
Отварам очи полако, жмиркајући јер ми светло дана смета, ко зна колико сам био у мраку.
Трептао сам неколико тренутака, све док нисам могао јасно да гледа.
Полако сам померао главу, прво на леву страну. Видим природу, предивну шуму, зелену и Светлосну. Из шуме се изливала енерија, коју сам уздисајима увлачио у себе.
Полако сам померао главу да видим испред себе.
Небо! Дивно плаво-бело небо, које, као да је криста, Величанствен кристал са свим дугиним бојама по себи.
Окретом главе на десну страну, изненађено сам застао!
Та два ока зелене боје, сијала су попут две, Звезде зелене, а поглед ме тај у трену омађија, и даље не могу ни да мислим. Гледао сам је, гледао и захваљивао, Творцу на Божансву које ме управо опија погледом и дочекује овде на мени непознатом месту. Где год да сам, нека сам, не дирајте ме, уживам у лепоти, Богиње!
-Добро нам дошао, Ледане!
Неки мушки глас се зачу и прекиде ме у уживању. Глас долази са моје леве стране, и полако сам поново померао главу, да би видео ко је.
- Меде?
-Драго ми је да си нам се вратио, пријатељу!
-Меде...
И, опет мрак!

Наставиће се...

С. Рај

Дневник Плавог Вилењака 15-и део

Плаветнило безкраја, мир и тишина Космоса, Звездана прашина боје злата, сребра и сафира, просипа се у недоглед. Пловим са ,,летачима,, у бездан, тражим ,,иглу у пласту сена,, незнајући ни где је тај пласт. Сана је такође са погледом одлутаним негде у свету који јој промиче умом, и тишина у летелици доноси и односи многа питања.
Заборавио сам како је мир заправо здрав! Заборавио сам и да је лек, и да је капија у многе светове, заборавио сам...
Космос, безкрај пружа,  а, шта је из тог безкраја? Па,опет, Космос, рекао бих да је тако.
Када мирујем, тада се поново рађам, поново учим да ходам, да трчим, да живим,...Како? Ум у миру одлепрша очас посла у нов свет. Тамо се родим поново и све учим из почетка, корак по корак. Занимљиво, да, у мислима никада нисам отишао на ,,Мидгард,,?! Чудно!
-Ледане, пишеш поезију?
-Како знаш? Чекај, ти чујеш мој ум, моје мисли?!
-Смешан си, заиста. Наравно да чујем, када ми отвориш и дозволиш да гледам слике које ти ствараш.
Сада си отворио не само мени, већ, читавом, Космосу.
Насмејала се, и поново вратила главу у седиште, наместила се за спавање.
-Лепо, сад не смем ни да мислим!
Сана се гласно насмејала.
-Пази, Ледане!
Е, сада збија шалу на мој рачун, знам, али, када још нисам савладао технику управљања, и треба да се шали на мој рачун.
Добро, било како било, уживаћу у погледу што ми, Космос пружа.
Сместио сам се у удобан положај на седишту, тако да видим све , а, да и одмарам. Мир , тишина, Светлуцаве Звезде пролазе поред нас,...
Утонуо сам у сан, и ко зна колико бих спавао и сањарио  да нисам чуо глас, Вилењака из летелице ,,079,,!
-Капетане, Капетане, испред нас је брод!
Тргнуо сам се!
-Сана!
И, Сана је спавала.
-Брзо, Сана, пошаљи поруку броду!
-Ледане, шта се дешава? Спавала сам, и...
-И, ја сам спавао. Брод је приметио, Вилењак са летелице ,,079,,.
-Примили смо поруку, Ледане!
Гледали смо се и узбуђени и уплашени.
-Прочитај је, Сана..
-,, Говори Капетан брода ,,Grined X,,
Напустите нашу зону, није безбедна!
- Шта он то прича, Сана?!
Одговори:,, Говори Капетан, Ледан - појасните зашто није безбедна зона,,?!
-Послала сам, Ледане!
Посматрао сам око нас, испред, иза, ништа необично, ништа што би престављало опасност.
-Ледане, одговор!
-Читај, Сана!
-,,Галаксија је затрована вирусом, и на броду су бића која нису заражена. У потрази смо за новим светом,,!
-Сана, захвали се бићима, и обавести све наше летелице, да, чим брод уђе у невидљиву зону, отварамо капију другог света и одлазимо.
Нешто ми је говорило да, Мед није овде, ни, Мед ни ,,запис,,.
Посматрао сам брилијантан брод како одлази из свог света и то можда заувек. Питао сам се, шта то напредна цивилизација погреши, када изазове овакве катаклизме? Где греше?
-Сана, мењамо план!
Идемо тамо одакле они беже! Желим да видим, коју грешку су направили, због које напуштају свој свет.
-Ледане, није паметно! Не знамо који вирус је заразио ту галаксију.
-Грешке се понављају, технологија греши, желим да откријем шта их је натерало да беже.
-Свим, Вилењацима, мењамо план, настављамо пут кроз ову галаксију. Нешто је ова бића натерало да напусте свој дом, идемо да откријемо шта!
Истина да је језа присутна паралелно са страхом, али, жеља за сазнањем да откријемо њихову грешку јача је од свега. Путовали смо опрезно, пазећи на залутале њихове летелице, које срећемо без поздрава и упозорења да не идемо дубље. Анализа простора око нас у близини планете коју напуштају, говори да је, присуство опасног вируса висока.
Одлучио сам да приђем ближе и сам се уверим, колико је тај вирус опасан. Позвао сам још две летелице самном, остали су у зони безбедној и чекају нас. Док смо се ближили, нисам видео да вирус утиче и на биљке, тек када смо пришли, видели смо, у правом смислу речи ,,пакао,,. Биљке се невероватном брзином суше, умиру, нестају. Животиње исто тако, старе у трену и нестају. Живи свет на овој планети умире у трену. Лебдели смо изнад једне пусте долине, можда и није била пуста, можда је сада од вируса изумрла, а, за њом и бића која су ту живела. Слику ружног призора не желим да памтим, јер, оно што сам видео ту на планети у Галаксији коју смо очитали као ,,Галаксија Grined X,, личило ми и личи и даље на ноћну мору.
Добили смо анализу компијутера, и, реч је о застрашујућем вирусу по имену ,, Старост,,. То је вирус који у неколико секунди младунче доведе до старости и биће умире. Исто то се дешава и биљкама.
Да ли су овај вирус произвели бића на овој планети, или им је неко донео, нећу никада сазнати, јер, ова планета коју сада гледам више не личи на планету, све камен и све је мртво на њој.
-Сана, морамо их пратити, морамо за бродом. Тај брод носи опасан вирус!
-Како носи опасан вирус ,када су побегли од њега?
-Вирус је на броду, и где се спусти, пренеће га. Морамо за њима, да их упозоримо, ако има неког живог!
Вратили смо се за бродом. Није било тешко наћи брод, пошто се кретао полако. Знао сам да нешто није уреду.
Пришли смо, и, Сана је послала поруку, да смо иза њих и да желимо да помогнемо.
По кретању брода, по пропадању у Космичке дубине, видело се да бродом нико не управља. На нашу поруку стигао је одговор, који је гласио:,, сви су нестали, само смо нас троје, скривени у карантину преживели,,!
Како да им помогнем? Како из зараженог брода да извучем живе и здраве три душе? Како ?
Порука је поново послата:,, користите технику телепорта до наше летелице,,!
И, опет неизвесност у чекању одговора, који нисмо дуго чекали, јер, Сана већ чита:,, учинили сте све, захвали смо вам, али, не можемо напустати брод пре слетања,,.
-Ледане, станимо! Ми им  не можемо помоћи! Ми морамо одустати од њих!
-Схватам, Сана!
Поново се појави порука:,, наше слетање ће бити ,,Мидгард,, планета, јер, најсличнија је нашој планети,,.
-Нее, не, нее, Сана! Не! Напиши им:, нисте у могућности да слетите на ,,Мидгард,, немате дозволу и насељена је људима,,!
Знаш ли, Сана шта то значи? Значи да, ако они слете , Земља ће нестати у трену.
Неко са брода се баш труди и поруке се брзо пишу:,, Поред људи и наша бића живе на ,,Мидгард,, планети. Тамо нас очекују са опремом, и упознати су са проблемом,,.
-Сана, знаш шта то значи?
То значи, да , неко жели да вирус похара ,,Мидгард,,!
Неће моћи! Морамо да реагујемо!
,,Свим летачима, говори Капетан:,, брод је непријатељски настројен према људима! Морамо га спречити да дође до планете ,,Мидгард,,! Свим силама, на брод!


Наставиће се....


С. Рајковић

Дневник Плавог Вилењака 14-и део

Летелица-Летач 008
Посада-Сана и Ледан
Дан-први
Позиција-Галаксија Х

Убрзо, након узлетања, активирао сам кристале, и ненајављени, ушли смо у Галаксију Х.
Брза анализа података показује да је ова Галаксија већ посећивана од, Вилењака, и да су чак и трагови видљиви, на планетама, које су, како анализа показује, све потпуно исте. Учитавају се кретања других летелица, можда и бродова, ко зна, па је уследело брисање видљивости за летелице са ,,Плаве Звезде,,. Дуго смо пловили невидљиви, посматрајући кретања, на изглед, узнемиреног домаћина.
- Очитавам кретања, Капетане! Објекат се ближи ,,летачу 055,,!
- Искључи енергетска напајања! Брзо!
Одговора није било! Лоцирао сам ,,летача 055,, и сам се упутио према њему, јер, очитавали смо топлотна кретања.
Немогуће!
-Сана, видиш ли исто што и ја?
-Оно је летелица са ,,Беле Звезде,,?
- Да, Сана, и , позната ми је!
-Капетане, Ледане, говори, Нора, вођа тима  ,, Ловци,,.
- Нора?
Изненадио сам се!
-Драго ми је што те поново срећем! Радмило и Лана, је л су и они ту?
Настао је смех, онај смех када  се обрадујеш срцем.
- Нису, Ледане, са тимом сам у потрази за Капетаном, Медом!
Речено нам је, да га, Вилењаци са ,,Мидгард,, планете траже, и да се нађемо од помоћи њима. Знала сам да ћеш бити ти вођа, па сам се поиграла мало са вама, да вас уплашим.
И, опет смех! Заиста сам пресрећан што поново у друштву имам, Нору. У једном трену сам се окренуо према, Сани , и приметио да њој уопште није смешно, чак ,осећам као да је и љута по мало. Ништа је нисам  питао, правио сам се да нисам приметио њено изненадно нерасположење.
-Нора, колико си дуго у овој Галаксији?
-Довољно да је целу упознам  и то више пута.
-Ко су нам домаћини?
-Прати ме, Ледане, ово мораш да видиш.
Без речи ,кренули смо за, Норином летелицом. Уз пут, Сана је само ћутала, чак ни оно њено кашљуцање је престало. Да, љубоморна је, схватио сам!
Невероватно, али ја не смем да се окренем, имам осећај да ће ме погледом убити. Не зна да сам ја заљубљен у њу , и не зна, да је, Нора мени друга сестра. Решио сам да проговорим...
-Сана, зашто си, одједном, престала да се смејеш?
Ћутала је!
-Ниси упознала, Нору на ,,Мидгарду,,?
-Не, не познајем је.
Некако проговори, али, нерасположено.
-Нора је мени као друга сестра. Упознаћеш је, а, упознаћеш једног дана и, Лану, и Радмила.
-Познајем, Лану, она ми је помогла да нађем свет, Вилењака.
Нисам знала да ти је , Лана сестра? Где је она сада?
-Да, сестра ми је, а, оставио сам је на ,,Плавој Звезди,, мада, видео сам је пре неког времена у свету, Вилењака на ,,Мидгарду,,.
-Шта то, Нора ради?
Нора, где ћеш?
Изненада, Норина летелица се спуштала на једну од планета. Без упозорења, без прикривања, објекат се спустио на тло.
-Нора, а, домаћини?
-Дођи, Ледане, пожури!
Све летелице су остале да надгледају, а, Сана и ја смо пратили, Норина упуства.
Тло ове планете личи на песак, и то ,,црвени песак,,.
-Као да је ово планета, Марс!
-Да, личи,али , ова Галаксија носи име ,,Х,, па претпостављам да није, Марс.
Нора је пришла...
-Ледане, заиста ми је драго да те опет видим!
- Нора, мени је још драже, што сам тебе срео. Ово је, Сана, Вила и Ратница. Коначно, Сана се осмехнула!
-Пођите, морате ово да видите, веома је важно. Нора је потрчала према једној,.на изглед пећини, али, када смо ушли у ту пећину, открили смо да је то улаз у подземан град, који је блистао испред нас, као да је тек створен.
-Видите ли?
-Нора, смемо ли бити овде? Ко су градитељи и , ко су домаћини?
- Нажалост, нема ни градитеља, а, нема ни домаћина, град је пуст.
Улазили смо, прегледали све делове, али, ни трага ни гласа од , Бића.
-Шта им се десило? Открила си?
-Сви су мртви, а по анализама, град је пуст вековома.
-На изглед, Нора, град сија као да је саграђен у овом времну?!
-Да, личи, али ипак није. Његов сјај и опстанак приписујем једном кристалу, који је коришћен у иградњи зидова.
-Кристал?
-Да, Ледане, кристал је посвуда. ,,Литит,, познат је и нама, Вилењацима, познат  је и људима, само га они другачије називају.
Није то све што сте требали да видите! Дођите...
Нора нас је повела даље. Изненада, осетио сам бол у грудима, и...
-Сана, није ми добро!
Знам да сам пао, а, следеће чега се сећам, јесте, буђење поред стене од кристала боје лимуна.
-Ледане, добро си!
-Јесам, Сана, помози ми да устанем.
-Шта се десило, Капетане?
-Осетио сам бол у грудима, а потом, изгубио сам свест, Вилењаче.
-Да обуставимо мисију, и вратимо се...
-Не, не, настављамо, добро ми је.
Осећао сам и даље тежину у грудима, само нисам хтео да им кажем, као да кристал није пријао мом срцу.
-Сана, где је, Нора?
-Не знам, чини ми се да је....
И, погледала је према граду.
-Идемо, Сана, не смемо је пустити саму!
Како сам улазио у град, тако ми је бивало све теже и теже, али, нема одустајања, Нора је сама и ко зна шта може да јој се деси.
Већ смо близу највушег дела града, приметио сам да нас неко прати.
-Нора!
-Нора, ти си?!
-Ледане, мислиш да је, Нора иза нас?
-Зар не примећујеш кретања ?
-Не ,Ледане!
-Нора, изађи, знам да си ту!
Нико се није појављивао иза зидова, и вратио сам се да видим...
Када сам дошао на место, где сам био сигуран да се, Нора скривала, нисам нашао, Нору, али сам нашао нешто што ме је уплашило.
-Сана, дођи!
Сана је дотрчала.
-Шта је оно, Ледане? Оно су трагови чудовишта?
-Личе на трагове змаја, и то неког огромног. Значи, нисмо сами, а, још горе, друштво нам праве звери.
-Како знаш да су звери?
-Да су пријатељски настројени, осетили би нас и дочекали, овако , пошто се крију, значи да нас вребају.
Врати се и кажи, Вилењацима, да се укрцају, подигну летелице и угасе видљивост. Ја идем да тражим, Нору.
-Ледане, не, не можеш...
-Наређујем ти, Сана! Иди и упозори, Вилењаке. Не чекајте нас дуго, ако нас нема, врати, Вилењаке на ,,Мидгард,,!
-Ледане, шта то причаш?!
-Трчи, Сана, трчи! У опасности смо сви! Трчи и учини како сам ти рекао!
Окренуо сам се и упутио уличицом, пратећи трагове змаја .
Сана је одјурила уплашена, видео сам јој у очима и страх и тугу.
-Нора?!
-Ледане!
Изненада, у улици која је сва од неког песка, опазио сам, Норине ноге, тело јој је било сакривено иза зида. Дотрчао сам и...
-Нора, добро си? Рањена си?
-Немој, Ледане! Седи поред мене, бићу добро...седи и гледај самном борбу...
Поглед јој је био усмерен изнад моје главе.
Окренуо сам се...-Немогуће! Змајеви се боре, Нора?
Сео сам поред ње, и , испричала ми је, да је причала са белим змајем, када се појавио црвени змај, и , напао је. Бели је заштитио, Нору, и, још увек траје борба.
-Добро сам, Ледане. Змај ме је изненадио, и, да није било белог змаја, црвени би ме на смрт израњавао.
-Хајде, Нора, водим те одавде. Сана је отишла да упозори, Вилењске, и , сигурно нас већ и траже.
-Ледане, ти иди, ја остајем, чекам да бели змај заврши са црвеним, и да му ране вијам.
-Не можеш остати , Нора! Ова планета није сигурна. Змај ће бити добро, ти мораш да идеш. Хајде, помоћићу ти!
- Оставиме ме, молим те, желим да му помогнем, јер, он није обичан змај.
Он је ,,Змај гласник,, и, остао је да пренесе тајне наших Предака, који су на овој планети, на неки начин остали.
-Како то мислиш, остали овде? Умрли су овде?
-Да, Ледане, овде су остали, а,  ,,Змај гласник,, има много тога да нам каже.
И, борба је окончана, бели се држао и са повредама, онако, ратнички. Спустио се поред нас, али , није желео ни да приђе нама, као да сам му ја сметао.
-Добро, Нора, одаљићу се, али, само на кратко. Нећу дозволити да ти се нешто догоди још.
-Не брини, Ледане, добар је он.
Вратио сам се довољно да змају на сметам, и, само што сам се окренуо, Нора и ,,Змај гласник,, су отворили портал и одлазе са осмехом. Потрчао сам да ухватим пролаз, али, узалуд, портал се затворио.
Зашто, Нора? Зашто? Гдеее си?!?
-Ти настави трагом записа, Нора је морала у другу битку!
Глас ме је скаменио! Окренуо сам се...
-Соколе?! Соколе, ти си...
-Ледане, настави свој задатак, Нора је морала да оде.
-Радује ме што те видим, Соколе! Зашто ми, Нора није рекла?
-Да се не чује ,јер, опасност вреба.
Узми тај ковани новчић, змај ти је оставио одговоре на њему.
Подигао сам новчић, који је стајао поред моје леве ципеле, и погледао.
-Соколе, овде је написано...
-Не, Ледане, не!
Не смеш ником да читаш шта пише, само ти читај, и, нико не сме да га додирне, јер, од туђих додира, постаје обичан комад метала.
Иди, Ледане и ником не причај за змаја!
Соко је нестао, а ја сам се вратио, Вилењацима. Нориној посади сам рекао да се врате на, Звезду, и да ће, Нора убрзо доћи, а ,моја посада и ја настављамо потрагу за, Капетаном и записима.


Наставиће се...


С. Рајковић

Толкин - трећи део, извори његовог знања и наш језик

Трећи део:

Када га је једном неко од читалаца упитао писмом (Толкин је често одговарао лично свима, док то није постало толико обимно да је морао да престане) од када он то ствара што ствара и одакле му идеја за све ово; Толкин је одговорио да се не сећа времена пре него је почео да ствара. Од првих почетака свесног живота њега прати све ово што је стварао.

У постхумно објављеној књизи „Саурон Побеђен“ његов син Кристофер наводи један мали податак…мали али од огромне важности. Никада после није он нити било ко из породице даље објашњавао ово. Нити је сам Толкин то радио пре одласка са ове разине постојања.

На страни 308 под ставком 14, Кристофер објашњава повезаност Толкиновог оца Артура са старим, никад објављеним рукописом који је нађен на полицама старе књижаре у Оксфорду која је препродавала старе књиге које нису многе занимале… Књига је написана под псеудонимом…

Заборављена од свих… а ето тако некако неким звезданим начином дошла до правих руку.

Њен назив је изузетно занимљив (то у ствари није званично објављена књига већ рукопис или како на Енглеском кажу-манускрипт)—Quenta Eldalien, being the History of the Elves – Квента Елдалијен – Историја (повест)Вилењака.

Врло занимљив је начин како је овај податак изашао у јавност овде. Наиме Толкин је користио задивљујуће начине да каже све а да сакрије све од непријатеља истине коју је он износио.

Самим тим што је јавно увек говорио да је ово само прича и мит…а у ствари је објаснио у својој тези на Оксфорду да је мит у ствари начин чувања великих истина у човечанству.

Тиме је скрио много од многих.

Кристофер Толкин је објавио један његов (очев) рукопис у два наврата које се зове “Notion Club Papers”.

Tу сам Толкин описује шта се све годинама дешавало са његовим стварним клубом „Инклинзи или Мастиљари“. Ту је и описао како је у том трену 15 година пре него је то њима саопштио (и много година касније Кристофер објавио) он нашао тај рукопис: „Историју (повест)Вилењака“ у тој забаченој књижари која препродаје старе књиге, како га је прочитао и запамтио добро.

Међутим чим је вратио тај рукопис на његово место, отишао је да заврши неке послове. Вративши се поново да би опет читао тај рукопис, налази да је исти нетрагом нестао!

Још чудније, запослени у књижари су тврдили да никада такав рукопис нису видели нити да је тако нешто икад било код њих у књижари!

Да ли је ово било „у прави час на правом месту“ за Толкина?

Да ли му је овај спис потврдио оно што је он целог живота до тада стварао и пре званичне објаве „Хобита“ 30их?

Дакле, његов отац, Толкин сам и њихова породична ствар у вези „Толковања“ (види део први – О Толкину) и сијасет других појединости стварају слику „Зашто и Како“.

У њиховим окупљањима су се често дешавали синхроницитети или усаображености свести. Они су тако долазили до још већих сазнања из свега о чему су писали. „Мастиљари“ су били изузетна група писаца и стваралаца. Једном на њиховом састанку је један од њих причао свој сан који га прогони а он не зна зашто…онда се Толкин сетио овога искуства са рукописом и објаснио осталима. Други пут је Толкин добио у визији нешто као исечак из једног документа на којем су се појављивала нека имена на неком језику који је њима био непознат али који су касније добро разумели.

Успели су да преведу део текста јер се Толкин сетио свога читања из „Историје Вилењака“  и њених Вилењачких језика. Текст је био нека врста хронике или појединости догађаја о пропасти једне древне цивилизације и народа, те огромној планетарној катастрофи која је изазвана људским узроком.

Он је касније све ово дубоко обрадио у причи о Нуменору и пропасти његовој.

Толкин је изјављивао много пута да је он пратио реч као живу ствар која крије кодове знања. И тиме је сазнавао пуно. Тиме је открио огромну повест Човечанства преко њене две гране – Вилењака и Људи.

И како се на крају Толкин повезује са Србима? Тако што је оно што је нашао преко језика и речи га одвело до Винче и Србице записане у њој. Наравно, не зна се да ли је он икада био у Србији али се зна да је знао наш језик. Сада видимо зашто га је и учио!

Зато што је открио речи које су из старог језика Срба, пре Санскрита или било чега знаног.

Он је тај језик назвао „ Адунаик“, народ који је живео тада у Нуменору је он назвао Дунедаини“ „Аталанте“, „Авалоне“…Дунав, Антлањ, Авала, Дунављани… А где је река Дон или Људи из старе Ирске Туате де Данан… град ЛонДОН…СингиДУН (ум)

У својим делима толико има Србских, Руских и Аријевских имена да се може рећи да је то скоро три четвртине свих имена особа, градова, река, шума, планина- Толкин употребио из нашег језика.

И на крају овог дела да поменемо имена прва два краља тог прастарог краљевства које је Платон назвао Атлантидом (Анти-део старих Словена који си основали краљевство Антлањ).

Први се звао Елрос а његов син Вардамир.

Ел је на Вилењачком „Звезда“ и све повезано са Звездом. Рос je пена или Звездана роса, белина, звездана прашина одсјај, зраци…

Раса-Рашка-Расија-Русија-Раса(чистота), Расни, Расна (светла и света)…

Вардамир…Варда – краљица Звезда – мир – (на Руском свет) на нашем мир-спокој.

Река Вардар, место Вардиште…

Све то имамо ми на просторима где живе Срби.

Запамтимо, реч је светлосни код, закон и симбол. Реч је моћ кoја je скривена.

Толкин је то знао и нама преносио преко својих дела која се тичу једног дела Повести Човечанства. У наставку писаћу о самом делу и делима и главним ликовима који су пробудили генетска сећања уписана свима у наш ДНК.

Изгледа да је она стара изрека- Говори Србски да те цео свет разуме- ипак била дубоко истинита…

Адунајски језик (његов Латинизовани начин писања) и Енглески превод испод

Дневник Плавог Вилењака 13-ти део

...,, Трговци,,!
Мој пријатељ, звао сам га, Мед, Капетан СиМедорон, открио је од гласника да се спрема напад на нас. Добро је познавао стратегију тамних и тачно је лоцирао где ће извести напад, и,  дошао је у помоћ.
Видиш, Сана?!
-Ледане, ти , ти....
-Видиш? На смрт сам рањен, али , успевам да, Меду кажем оно најбитније, да, животом чува записе, и да их носи далеко од ове Галаксије, на безбедно.
Узео је, отишао,и последње што сам видео, било је, узлетање његових летелица.
- Па, ми никада нећемо пронаћи записе, Ледане! Ко зна где их је, Мед однео. Још је познат као ,,Трговац,, шта ако је ...
- Не помишљај на то, Сана! Не помишљај...
Мед је Биће од речи. И, ако је трговац, има реч! Његова главна особина је, пријатељ! Живот даће, али, реч и заклетву погазити неће.
Сада, када знамо шта се десило, идемо назад по летелицу и крећемо у потрагу за записима и Капетаном. Мој пријатељ мора да је оставио траг који само ја могу препознати! Сигуран сам, Сана, сигуран!
Кристалима смо се телепортовали до града, Плаве Виле, где нас је дочекао гунђајући, Храст.
-Могло је то и боље, Ледане!
-Мудраче, објасни ми!
-Знате ли вас двоје шта сте учинили одласком у оно време, у онај град?!
-Знамо! Видели смо куда су отишли записи!
-Мудро, Сана, али, да ли је и безбедно?!
-Не разумем, Мудраче?!
- Отишли сте, а нисте се сетили, да , вас као и све овде прате и уходе ,,Камени,,!
-Камени?
-Да, Ледане, Камени су вам за петама, а сигуран сам да су већ отишли да траже Капетана.
-Они не знају да...
-Слушаш ли ме ти, Вилењаче?
Уходили  су вас, и видели су све што и ви, а, и чули све! Сада се сигурно утркују у Космосу, ко ће донети краљу записе!
Камени имају способност да се преобразе у сваког од нас, што ме и највише плаши, да већ један, Ледан лети Космосом.
-Немогуће! Шта да чиним, Мудраче?
-Мед је теби оставио трагове, и једино их ти можеш препознати, а знамо да је баш због ,Камених увек користио загонетке. Надајмо се да ће их, Мед послати на крив пут, Ледане!
-Идемо, Сана, немамо времена да чекамо ни трен!
-Узгред, Ледане, када пронађеш, Меда, доведи га овде, неко жели да га поново види.
Само му то реци!
-Мудраче, обећавам, довешћу вам, Меда!
Погледао сам око себе, и приметио да на , Храсту седе два гаврана. Гаврани су иначе већи од уобичајених, а седели су на грани и изгледало је као да спавају.
-Ко су ова два гаврана, Мудраче?
- Твоји верни пријатељи. Чували су те кроз све Светове, и чуваће те и даље. Немој се више задржавати, Вилењаче, крени, јер сваки трен је драгоцен. Гаврани ће те посећивати, осврћи се с времена на  време око себе да их видиш, доносиће ти вести од свих нас.
Још нешто, Вилењаче: На ,,Плавој Звезди,, чека те мој пријатељ Ждрал. Поведи га, Ждрал има свој задатак, а, везан је за записе.
-Мудраче, Соколе, Гавранови,.....збогом! До следећег сусрета!
- Збогом, Вилењаци, и срећно!
Сана и ја смо истрчали брзином етра из града, и упутили смо се према стенама, где сам оставио летелицу. На моје изненађење, испред нас, у близини летелице, стајале су, лебделе су, тачније, летелице мојих, Вилењака, које су слетеле самном на ,,Мидгард,, у првом лету ,,Плаве Звезда,,.
-Капетане, Рој, откуд ви овде? Капетане, Сија? Одкуд сви ви овде??
-Ледане, наш задатак је, да ти будемо на располагању. Сада је време да се придружимо!
- Јасно ми је,мада, и није, али, свеједно, јасно ми је!
Нешто сам рекао што ни ја нисам баш најбоље схватио, али, важно је да сам нешто рекао.
-Имамо задатак да нађемо, Меда, Капетана Меда!
-Капетане, на твој знак крећемо!
-Вилењаци, покрет!
Активирао сам видљивост, покренуо летелицу и винули смо се пут Звезданог Космоса.


Наставиће се...

С. Рајковић

Дневник Плавог Вилењака 12-ти део

-Сана, можемо и брже до града. Активирај кристал...
-Не, не смемо кристале користити у овом делу. Овде, колико се сећам, владају, Хули.
-Ко су они?
-Слуге, робови вођама тамних. Борили смо се баш овде, у времену ,,Зеленог Змаја,,.  Још ти се није вратило сећање?
-Није, Сана, а, волео бих.
- Добро, какве везе имају, Хули са нашим кретањем? Што брже прођемо, они нас неће приметити?
-Они су нас највише нападали због кристала, а, ако их активирамо, показаћемо им где смо.
И, још, у оно време нисмо се кретали овом стазом. Ми смо онда, у овоме часу, спремали се са осталима, у кули, Сунце.
Пут и није био тежак, пешачили смо уз приче, уз буђења сећања, која су полако навирала, а ја нисам, Сани хтео признати, и ако се чудила, како се још ничега не сећам.
Нисмо срели ни једног, Хула , нисмо видели ништа, осим, камена, песка и по неког гуштера.
Надзире се град!
Испред нас поглед мртве природе. Ништа! Пустош и камен! Повремен писак лешинара, који чека вечеру. Тек на капији каменог града, Сана ми је рекла, да нас нико не види. Био сам збуњен, признајем!
-Ако нас не виде, јер смо посматрачи из будућности, зашто нисмо користили кристале,  за кретање? Могли смо, зар не?
- Да, могли смо, али, Ледане не смемо доћи раније, не смемо чинити ништа, осим да дишемо и гледамо.
Плашила сам се, да ће нас повести осећања, да ћемо видети нешто што не би требали...
- Већ гледам, Сана!
- Шта, Ледане? Шта гледаш?
-Окрени се и погледај ону жену!
-Добро, видим је. Знаш ко је она?
Сана се окренула онако љуто и гледала ме је исколаченим очима, као да је пожелела да ме сатре.
- Ти уствари све знаш?! Сећаш се свега! Сво време си ме терао да ти причам о догађајима, о људима, а, знао си?!?
- Опрости, желео сам само да потврдим сећања. Нисам хтео да те наљутим.
Правдао сам се.
-Добро!
Викнула је!
-Ко је она жена, свезналице?
-Она је издајник! Она је пренела тамнима, када крећемо и куда са записима. Зове се, Равена, слушкиња краља Вилењака.
- Познавао си је?
-Да! Доносила ми је мелеме, када сам био рањен у бици, подно ,,Планине Богова,,.
Краљ Вилењака је наше рањене Ратнике лечио на кули ,,Сунце,, и, Равена нам је ране вијала. Није дозвољавала другим видарицама, јер је на тај начин тачно знала, ко ће од нас преживети. Тај податак је преносила тамном.
Видиш, сада излази из града у намери да се сретне са неким од њих и пренесе, шта је све сазнала. Није добијала награде од тамних, јер су они држали њену ћерку и тако је уцењивали да ради за њих. Коначна слобода њене ћерке је уследила баш када је, Равена открила, када и куда ће бити пренешен запис.
-Не криви је, морала је да им служи, Ледане!
-Веруј да није морала. Равена је олако прешла на страну тамних, а ћерку је понудила њима у замену за магију. Лукави тамни је то искористио и натерао је да му износи све шта зна о нама.
- Преварена је, Ледане!
-Сана, зар не схвараш? Она је понудила своје дете у замену за магију?! Понудила је, да уда ћерку за неког од њих. Нису то хтели, па су је уцењивали, а она је морала ћерку да врати, јер је изненада дознала, да јој је муж ипак жив, и да се враћа из битке. Знала је, да ће бити убијена, ако њен муж сазна шта је чинила.
И, док сам, Сани објашњавао, време је пролазило, и, коначно, кренуо је запис из куле.
Гледам моје Јато, гледам себе како јуримо брзином етра, да запис пренесемо до Храма испод леда и снега.
Све би то било успешно да, Равена није обавестила тамне, и да они нису већ на положајима.
У планини од голих стена, на стази проклетој, испред нас се појавише ,,Црни змајеви,, носивши на леђима још црње слуге таме.
Опкољени, борили смо се, животима штитећи Свети запис. Навирали су и навирали, а, нас је било све мање и мање. Део јата заједно самном се одваја, док остали покушавају да задрже колико толико тамне, али безуспешно. Стигли смо до стене ,, Уседелице,, и ту смо нападнути, ту су нас једни стигли, а други пресрели.
У једном трену , док сам рањен пузао до стене, да некако сакријем запис, појавили су се...

Наставиће се....

Светлана Рајковић

Дневник Плавог Вилењака 11-ти део

И, колико је то нешто журило и јурило према Храсту, још брже сам се пео ка врху крошње, не желећи да знам ко је, или шта је доле. Непажњом, у оном бунилу, и оном бежању, оклизнуо сам се, не успевши рукама да се дохватим за неку грану, пропао сам кроз крошњу, и последње чега се сећам, јесте, пад , бол у леђима и мрак.
Чујем гласове као из неког бунара, чујем како ме дозивају...Леданеее, Леееданее,...
Одједном, јасно чујем:,, Ледане, пробуди се,,!
Глас, Ланин, да, јесте, Лана!
Отварам очи, али, Светлост ми смета, па једва некако провирујем.
Од јаког Светла, не видим ко је испред мене, али, чујем моју сестру како и даље понавља:,, Пробуди се, Ледане,,!
- Лана, добро сам! Некако сам јој дао знак да се будим, и да не брине.
-Помози ми да устанем.
- Остани да лежиш, није паметно одмах да устајеш.
Миловала ми је један, па други образ и шапутала :,, Мораш бити добро, мораш, брате,,!
Неко време сам лежао, а онда ми је, Лана помогла да устанем. Бол у леђима је далеко мањи од оног бола када сам пао, тако да сам био сигуран да ћу се брзо опоравити.
- Откуд ти овде, Лана?
- Најбитније је да се опоравиш, брате, а, разлог мог доласка сада и није важан.
Него, шта ти се десило па си пао са дрвета?
- Разговарао сам са ,Мудрацом и Храстом, и одједном сам чуо буку у шуми. Нешто велико и брзо се приближавало и у трену сам одлучио да се попнем на дрво и да склониште потражим у крошњи. Нисам баш био пажљив ,па сам некако пао.
- Ниси видео шта је то што те је препало?
-Нисам видео, јер се не сећам ничега после пада.
- Лежао је ту сатима.
 Рече Храст и настави.
- Видео сам шта је прошло. Био је то, Бели Змај. Ни једну реч ми није рекао, само је пројурио према Кристалном граду.
- Можеш ли, Ледане да устанеш?
-  Мислим да могу.
Полако сам се усправио.
- Хвала ти, Стари мој. Ледан и ја идемо за , Белим Змајем. Знаш ли шта ти је чинити, у случају да се врати?
- Знам, Плава Вило!
- Идемо брате, Змај нас сигурно тражи.
- Лана, одакле сада Змај? Одакле дрво које прича? Мудрац који се преображава у Сокола?
- Нисам сигурна да је сада најбоље време да ти објашњавам. Претрпео си јак ударац у главу приликом пада, и боље је да одговоре добијеш одморан и опорављен.
Сложио сам се са, Ланом, јер, са њом нема расправке и убеђивања. Увек је лакше послушати је ,него расправљати са њом, јер, на крају буде како она каже.
Реч по реч, корак по корак, и већ смо близу, Кристалном граду. Сећам се, да је Соко помињао ,,Град Богова,, и тражио сам од, Лане одговор, јел ,,Кристални град,, заправо ,, Град Богова,,?!
- Није, Ледане. ,,Град Богова,, се не може овоземаљским очима сагледати, већ, очима душе, очима суштине.
Када дође време, видећеш га, јер, град сам долази, а не када ми хоћемо.
-Јасно ми је!
- Још мало и стигли смо!
Лана је , гледајући око себе у предивну природу, причала о , Белом Змају.
-Он долази ако је негде потребна помоћ, а, када је све спокојно, Змај воли да одмара на пропланцима пуним цвећа.
Његов омиљен цвет је, Богиша( Перуника).
Само што је то изговорила, застала је!
-Погледај између оне две брезе! Видиш ли нешто?
Гледао сам, али, ништа се није видело!
-Не, не видим ништа, осим облачка.
- Дођи, Ледане, видећеш!
На стази, док смо ишли према брезама, као да се оцртавао траг, тј. стопе неког великог Бића, које је прошло мало пре нас. И, јесте! На потоку, поред бреза, седео је , Бели Змај. Никада нисам видео то Биће до тада. Угледавши, Лану, Змај је устао и кренуо корак, два до ње. Остао сам поред брезе непомичан и посматрао како, Лана са радошћу грли Величанствено Биће, а , оно као да пева, као да подвикује од радости, што је види.
- Радујем се, мили мој, што те у радости срећем.
Чуо сам, Лану како, Змају прича.
Хтео сам и ја да приђем, али, и пре него што сам испружио корак, Змај ме је погледао, а , Лана је рекла:,, Дођи , Ледане да те упознам са пријатељом,,!
Пришао сам, Лана ми је рекла, да, испружим десну руку и ставим , Змају на чело. На тај начин, Змај ће знати ко сам.
Учинио сам то, и не само да је, Змај очитао моју душу, већ, видео сам и ја ко је он. Тргнуо сам руку!
-Видео си све? Врати руку на , Змајево чело, брате, има много тога да ти покаже. Не плаши се!
Вратио сам руку како ми је речено...
Гледао сам испред себе слике  догађаја из прошлости, из садашњости, из будућности. Гледао сам светове кроз које сам пролазио, и оне кроз које ћу проћи. Видео сам животе свих нас, некада и сада! Видео сам све што нисам знао да постоји!
Отворио сам очи, испред мене мрачак, а, рука ми подигнута у ваздуху. Махао сам, лево, десно, горе, доле,....ништа!
Сам сам!
-Лаанаа! Викао сам и окретао се око себе, опет ништа.
Где је, Лана? Где је, Змај? Сад су били ту? Шта је самном? Мора да сам полудео!
Испред мене поток, иза мене две брезе, са једне стране шума, са друге стране исто шума,...све је ту, само, где су, Лана и Змај?
-Лаанааа.....!
Слушао сам, али, нико се не одазива.
Вратио сам се до оног Храста, добро познатом стазом, и уз пут сам тражио трагове, мислећи да су се њих двоје поиграли самном, и да се сада негде крију.
Није било ни трага ни гласа од њих.
Сео сам испод старог дрвета и размишљао о ....више се и не сећам о чему све! Из минута у минут нови догађаји, нове спознаје, а, ја ни на старе још нисам добио одговоре!
О чему и да мислим? О, Лани и Змају? О, сликама живота и догађаја које ми је, Змај показао?
- Добро, Ледане, лези ту поред старог Храста и спавај! Све је ово збуњујуће и мистично за тебе! Одмори, Вилењаче уморни, а, сутра види шта ти је чинити!
Самом себи сам у браду причао, пошто нема никог да ми каже тако дивну реч-,, одмори,,!
Свануло је, дивног ли дана, помислих. Свет мирише на цвеће , које је свуда око мене. Још сам лешкарио и посматрао лепоту око себе, не мислећи о ничему од претходних дана што ме је снашло. Крошња Храста изнад мене, гледајући из овог ула, изгледала је Божанствено. Из ње је исијавала дивна плавичаста Светлост и пружала се до, Космоса.
-Будан си?
Глас изненадни прекинуо је моје уживање, али, ја се нисам померао, правио сам се да нисам чуо.
- Знам о чему мислиш, Вилењаче, и знам да си будан!
Е, сад већ имам разлог за панику! Скочио сам глумећи да сам љут, а заправо, уплашен сам.
Испред мене стоји прелепа жена! Вила , Богиња, Краљица,...
Ма, прелепо и насмејано, Биће женског рода, дозива ме, а, ја глуматам да не чујем.
-Добро јутро, лепа, Вило!
- Добро јутро, Вилењаче!
Осмех јој је блиставији од најсјајнијих бисера Космоса.
Устао сам и пришао том дивном Бићу да се представим.
-Ја сам, Ледан и мило ми је што ме тако дивно Биће зором дозва!
Опет се насмешила оним Божанским осмехом.
-Драго ми је, моје име је, Сана!
-Сана, прелепо име, баш као што си и ти прелепа. Зурио сам у, Сану можда и непристојно, али, испред мене је лепота коју до сада не сретох.
-Дошла сам по тебе, Ледане. Данас идемо у свет људи, потребни смо им.
-Идемо ли одмах?
-Било би најбоље да кренемо, Ледане!
Уз пут сам је питао о свему, само о послу или задатку нисам, није ме ништа занимало, нека ме одведе где год пожели, мени ће бити предивно поред ње.
Напустали смо град под земљом, и, већ смо у свету људи. На самом изласку, приметио сам да је шума некако другачија, гушћа. Ни оне стене, где сам сакрио летелицу нису некако као пре.
Сећам се, да је град близу, одмах после шуме иде село једно, па друго, па град. Прошли смо шуму, и примећујем да ту нешто не ваља.
-Сана, где је град?
-Који град? Застала је ...
-Град је био ту пре извесног времена, и у том граду смо, Лана, Нора и ја шетали. У том граду, живи, Нора,  и Лана исто, и Радмило...сад сам већ замуцкивао!
-Не постоји град, Ледане!
-Сана, реци ми, која је сада година?
Схватио сам по, Саниној лепоти која није загађена као у 2019 -ој години, када сам на улицама града сретао људе са неким наказама око врата. Ни гардероба није као у оном времену. Сана је на себи имала дугу, зелено-беж хаљину, са белим дугим рукавима на којима је вез од златне нити.
-Вратили смо се у оно доба, када су се подизале камене куле, отварале капије и портали, када смо путовали брже од Светла, када год смо хтели. Вратили смо се у доба, када су вајтмани били свуда по планети, као такси превоз у 2019-ој години. Вратили смо се у доба, Сварога и Сварожића! Овде смо да, прихватимо записе, јер, велика катастрофа се спрема.
Те записе носимо на почетак света, тамо где ћемо и бродове сакрити, да остану за будућност.
-Сећам се! Сада се сећам, Сана!
Некада смо то исто чинили и записе смо сакрили! Зашто се враћамо поново?
- Ледане, јесмо, све смо то урадили, али, не онако како нам је речено. Записе смо преузели, и на путу до места где смо требали да их сакријемо, напали су нас тамни. Сви смо били погубљени, осим тебе.
Записе ниси успео да сакријеш где нам је речено, већ негде где само ти знаш, јер си на путу до тог места и ти нажалост богубљен.
-Можда су тамни узели!
-Нису, и они вековима траже те записе!
-Мора да су на том путу сакривени, Сана!
-Не, и тај пут генерације, Вилењака вековима претражује, али, узалуд.
Зато смо данас овде, јер, данас је тај дан.
Пожури, Ледане, за пола дана преузимамо записе, а до града имамо толико пешачења без одмора.


Наставиће се....

Светлана Рајковић

Дневник Плавог Вилењака десети део

Проласком кроз временску капију, осетила се разлика, као да је смиренија ситуација. Можда је то тако што поново идем истим путем, а, можда је заиста нешто измењено. Посматрајући Звезде које на Светлосне линије личе, присећао сам се доживљаја са, Ланом, Нором и Радмилом. Заиста су ми недостајали, и по први пут жалим што сам ратник. Не жалим што остављам дом свој, заправо га и не остављам, јер, Космос је цео, мој дом. Недостаје ми моје Јато!
Против свог срца не могу да се борим, препустио сам се сећањима, ма колико ме болела, јер, морам их одболовати.
Остао сам у својим мислима све до ,,Мидгард,, зоне. Капетан је позвао нас десетак и поделио је задатке свима, осим мени. Моји задаци су на ,,Мидгард,, планети сакривени, и сам их морам пронаћи, рекао ми је и отпратио нас је до летелице ,,Летач 008,,.
Све је исто као први пут, и посада, и летелица, има једино разлике у задацима и броју летелица. Овог пута иде само ,,Летач 008,, на ,,Мидгард,, планету.
И, напуштамо брод без поздрава, без узбуђења, без радости,...желео сам оне летове са мојим Јатом да вратим, али, узалуд, остају само у сећању.
Приземљени Вилењаци напуштају летелицу, ја остајем да је сакријем(искључим видљивост) и да нађем подземни град на који ме је ,Лана упозорила, и још је нагласила, да, град чувам и сачувам од људи и нељуди.
Стазама познатим срцу мом ишао сам до града испод стена, испод земље. Застао сам у дворани, у којој бејаху записи, и опет почео од почетка. Тек сада видим и разумем записе: ,,Суштином дођи у времену том,,!
Одјекивало је у мом уму свако слово, сваки тон, прочитане поруке, и на вратима, која воде у свет ,,Плаве Виле,, моје срце задрхта чудно. Врата су се сама отворила, и, на моје изненађење, дочекао ме је Стари Мудрац. - Уђи, дете, вековима те чекамо!
Ушао сам у Свет ,,Плаве Виле,, где је све другачије, као да нисам на ,,Мидгард,, планети, као да сам у Свету Божанских Бића.
Гледао сам око себе сасвим сигуран да све ово први пут није било овде, био сам сигуран... -Стари, овај Свет није као пре?! Мудраче?!
Окретао сам се ,али, Старог није било.
Признајем, по мало сам и уплашен. Где је нестао старац?!
Шуме, цвеће, потоци, реке, ливаде и траве,....све је другачије. Осећао сам присуство ,Бића Светла, осећао сам мир, осећао сам, Свет доброте.
Лана ме је, први пут, водила до дома свог, и сећам се стазе куда смо шетали. Нашао сам је и упутио се кроз шуму , према пропланку где сијају као Звезде, плави цветићи.
Седео сам можда сатима, мислећи о , Лани, Нори, брату,...ни ова лепота око мене, није могла тугу да победи, срце тражи своје миле. Погледао сам оне цветиће, плаве и мирисне, и осетио сам као да су ту сели, да слушају моје приче. -Видите, цветићи, тамо горе, високо , Звезде сијају за вас, и на једној Звезди су моји мили.
Као да сам полудео, причам цвећу и то причам гласом бесног човека. Свашта! Како бесан неко може лепоту Звезда описати
- Настави! Желим да слушам о Звездама, ја никада нисам био тамо!
Скочио сам збуњен, и окретао се ,гледајући около,тражећи Биће које ми се обратило!
- Ту сам, горе, погледај испред себе! Горе, горе,...
-Птица која прича? Прокоментарисао сам!
- Настави, Вилењаче, молим те, причу о ,Звездама, јер, ја не могу да летим толико високо, а , силно желим.
- Стани мало! Како ја разумем тебе? Како уопшет ја ...
- Овај Свет није свет људи, није Свет омаја, илузија, лажи. Овај Свет је Свет , Вила и Вилењака, Свет Љубави, лепоте и Божанства.
Ја сам овде векове провео, чекајући, Плавог Вилењака са ,,Плаве Звезде,, да ме поведе на лет, Звездани лет.
- Чекао си ме вековима?
- И много више! Не сећам се, од када сам овде. Пре неколико стотина година, долазио је, Плави Вилењак, али, нисмо се срели. Његов пут није био пут у ,,Град Богова,,.
- Где је тај град?
- И ономад си га тражио, али, омаје су те одвеле у далеке градове, пуне лажи и таме. ,,Град Богова,, је испред тебе, само, очима Вилењака можеш га видети.
- Ја јесам Вилењак! И, ако је ту, зашто га не видим?
- Гледај очима Вилењака, а не човека! Поновила је птица.
- Ономад сам га тражио, рекао си?
- Јеси, Вилењаче. У то доба бејаху тамни јачи по све овде, на планети, у којој Љубав нестаје. Тада те одведоше, силницом, далеко од нас. Нисам знао шта су ти учинили, па сам послао Јато Вилењака да те нађу. Нико се никада није вратио.
- Мораш ми рећи све што знаш!
Како сам то изговорио, птица је излетела из крошње Величансвеног Х

раста, и спустила се на пропланак испред мене.
Најлепши Соко ког сам икада видео, стајао је поносно гледајући ме у очи.
Бљесак светла замути ми вид, и уместо Сокола, испред мене је стајао Мудрац, који ме је дочекао испред врата.
- Стари, то си ти?
- Очекивао си неког другог, Вилењаче?
Кроз осмех ме упита.
- Не, не, нисам очекивао....
-Обећај ми, Плави Соколе, да ћеш ме повести са собом на ,,Звездани Лет,,!
- Обећавам, Соколе! Рекли сте ,,Плави Соколе?!
- Да! Вилењаче, твоје право име је , Соко, Плави Соко, и сваки Вилењак овде на планети зна причу о теби. Сваки, Вилењак чека твој долазак, и коначну битку за Светло!
-Зашто га мучиш, 'тицо?
Неко је грубим и јаким гласом проговорио иза мене. Окренуо сам се укочен и ...
-Ти си жив? Хоћу рећи, знам да си жив, али, да имаш очи и ....да имаш лице и глас! Не, немогуће...
-Заборавио си ме, Вилењаче, а ,некада си крила на мојој крошњи одмарао, и ,дом свој имао. Заборавио си, Вилењаче мили, јер те је омаја у тмини прогутала, у битци, испод Куле, поред Храма Сунца, на планини Богова!
- Ја сам крила имао? Промрљао сам нејасно, буљећи у Храст који прича.
- Имао си крила, Сокола Плавога, Витеза Божанскога кода, Витеза Светлосне Сабље!
На твом срцу је знак , Сокола Плавога, а, имаш га и на руци, са којом Сабљу вадиш на црнобога и слуге његове.
Да, имам биљег на десној шаци, личи на ...испружио сам шаку према, Мудрацу, а, он је наставио заједно у глас са Храстом : ,,Тролист,,!
 - Знате да носим тролист на длану? Како?
- Био си овде ,познајемо те, а, сваки пут док си пролазио кроз прстен око ,,Мидгард,, планете, тмина ти је ум брисала , а , срце залуђивала.
- Како да се сетим вас и живита витешког?
- Љубав је кључ , Вилењаче драги, Љубав чиста, Божанска може тмину да одагна!
Храст је то изустио и, поново је стабло као и пре, без лица, а, Мудрац је Соко Бели који писну и нестаде у трену. Гледао сам збуњен, и питао се, шта се десило, где нестадоше?
Из шуме је долазио звук, као да неко или нешто трчи, трчи брзо и, по звуку ломљења сувих грана ,рекло би се да је и велико. Уплашен потрчао сам брзо према Храсту и још брже пењао се на дрво, да се сакријем, јер, од буке ,крв ми се ледила.



Наставиће се.....



С. Рај