-Ледане, како мислиш да са летелицама контролишемо брод?
-Знам! Сана, укључи мониторе,желим да обавим договор са ,,Летачима,,!
,,Говори Капетан, Ледан, свим ,,Летачима,, да се укључе!
Један по један ,,Летач,, се укључивао.
-Пред нама је велики проблем, који, без помоћи матичних, Звезда не можемо решити. Да би успели, морамо се поделити у више група!
Двадесет ,,Летача,, иде по помоћ на ,,Плаву Звезду,,!
Исто толико на ,,Белу Звезду,,!
Тридесет ,,Летача,, наставља потрагу за, Медом и записима!
Остали, пратите брод!
-Капетане, ви не остајете у пратњи брода?
-Не, Вилењаче, ја настављам потрагу за записима. Ако се записи не нађу, неће бити потребе заустављати тај брод, јер, планета ће заувек нестати.
Сана, именујем те за Капетана у мом отсуству!
-Ледане?! Како? Ја...
-Вилењаци, док се не вратим, Сана зузима место Капетана!
-Ледане...
-Чула си ме! Настави даље за бродом и води, Вилењаке и боље од мене!
-Разумем, Ледане!
Сви , Вилењаци који су се упутили на ,, Плаву Звезду,, по помоћ, већ су отишли. У припреми су и, Вилењаци који помоћ траже на ,,Белој Звезди,,. Тридесет ,,Летача,, је спремно да крене у потрагу за записима!
-Сана, напуштам вас! Срећно, Вилењаци и, чувајте се!
-Срећно, Ледане!
Телепорт је активиран, и већ сам са посадом ,,Летач 002,,.
-Капетане, ваше место!
Велењак, који је управљао летелицом ми је уступио место. Као сваки Капетан, с поносом прихватам задатак и водим своју Јато даље. Срце ми се скупља од бола, јер, раздвојено Јато ,,Летача,, је веома рањиво, а, брод кога прате носи велику опасност и претњу и, Вилењацима и свим Бићима на ,,Мидгард,, планети.
Морам добро скривати бол и страх од свих, морам !
-Говори Капетан Лорен! Сана, да ли се чујемо?
-Капетане, Капетане, брод као да губи енергију!
-Али, зашто?
Брод је из трена у трен гасио светла, део по део брода остајао је неосветљен. Није ми јасно, зашто је активирано ,,самоуништење,,?!
-Вилењаци, удаљите се од брода!
-Радмило?!
-Ледане, брате, драго ми је да те чујем! ,,Плава Звезда,, на располагању, Капетане!
-Радмило, како је могуће?!
Не могу речима описати коју радост сам осетио у срцу, као ни срећу, Вилењака ,,Летача,,!
-Капетане, Ледане, Вилењаци, примате ли нас на забаву?!
-,,Бела Звезда,,!
Чуда се дешавају!
-Добро нам дошли, Вилењаци!
Не, заиста, да смем заплакао бих од среће! Поглед на Величанствене бродове са наших, Звезда одузима ми је дах.
Чуда се дешавају!
-Ледане, телепорт је спреман!
Остави нама брод, а, ти настави даље. Придружићемо ти се по завршетку задатка.
-Поздрављам вас, и срећно, Вилењаци!
-Сана, на вези смо! Прати дешавања и не мешајте се, Радмило ће ти давати инструкције. Будите пажљиви!
-Разумем, Ледане!
И, док их поздрављам, испред брода зараженим вирусом, отвара се портал, и брод нестаје. У стопу га прате и наши бродови, а, за бродовима одлазе и ,,Летачи,,.
-Сана, јави се!
-Ледане, чујемо се!
-У којој сте Галаксији?
-Ледане, испред ,,Марса,, смо! Брод је изгубио контролу, срушиће се на планету!
-Сана, не приближавај се зони ,, Црвене планете,, ,јер, удар брода при активираном самоуништењу исти је као удар нуклеарне бомбе.
-Ледане?! Изненада се укључи, Радмило!
-Брод не сме пасти на површину ,,Марса,, преживеће вирус који ће ,,Трговцима,, бити лако доступна роба за трговину.
-Шта предлажеш, брате?
-Отварам портал, долази, Ледане. Једини начин да уништимо вирус ,јесте, лава. У средишту ,,Марса,, је исто као у средишту ,,Мидгард,, планете, а, да би отворили пролаз до средишта планете, да пошаљемо брод у лаву, потребна ми је твоја помоћ, твој кристал.
-Разумем, брате! Долазим!
И, трептај ока је спорији од мене у овом трену!
-Радмило, премери колико близу смемо прићи!
-Идемо, спуштамо се на површину планете!
-Не смемо!
-Смемо, брате, јер, док брод буде пропадао у лаву, имамо времена да се подигнемо.
-Зашто би ризиковали?
-Ледане, брате, веруј ми!
Приласком планет, осетио сам енергију падајућег брода. Он једноставно ствара струју око себе која се понаша као магнет, и све што се нађе у близини брода, он то лепи за себе и уништава се заједно са њим.
-Активирај кристал! Вилењаци, активирајте кристале!
И, послушао смо, Радмила, кристали су активирани!
Разор планете, струје које долазе из Космичких рупа, магнетно поље које брод ствара, све су то отежавајуће околности за нас. Несвакидашња слика испред мене, и, док гледам планету како отвара бездан, као ,,ала,, чељусти, борим се са болом коју осећа и она и ја. Звук који допиру из унутрашњости планете, док се стене ломе, и пред лавом топе, нестају, личе на јаук најболније твари, као да јауче Космос. Разор је боли, знам, али, морамо спасти свет људи, мора нам помоћи. И, док брод усисава енергија лаве, ми се повлачимо у висине, у дубине, гледајући језу коју до тада никад нисмо, бар, ја нисам.
-Капетане! Кап...не!
Глас испрекидан, Вилењака који...
-Не,не,нее! Брзоо! Помозимо им!
-Ледане, нее!!
Пошао сам за,Вилењацима који нажалост губе контролу над летелицом, и бездан их гута заједно са бродом, али, брод са ,,Беле Звезде,, ме спречио енергетским појасом.
-Нее, пустите ме! Вилењаче! Јави се!
Не, не можете ми забранити....
-Ледане, не смеш за њима, жао ми је!
Затворимо бездан!
-Не, Радмило, не, не затварај, морам по њих!
-Касно је, брате!
Готово је!
Жао ми је, али, не можемо им помоћи!
-Нее, не, ово није истина!
-Вилењаци, знате шта нам је чинити?! Затварајте бездан, да не дође до катаклизме!
Жао нам је наших, Вилењака, жалимо их срцима нашим.
Бездан је затворена, планета ће неко време боловати, свет људи је спашен, а ми одлазимо са једном групом, Вилењака мање, одлазимо без ,,Летача 080,,. Жао ми је, Вилењаци, жао ми је што вас овде остављамо!
-Радмило, поведи ,,Летаче,, на , Звезду, одавде настављам сам!
-Не можеш сам! Не можеш, брате!
-Поздрави, Лану и Нору!
-Ледане, идемо заједно! Не можеш ништа учинити сам, а, ни летелица не може издржати, потребан ти је брод.
-Идем сам, Радмило, јер, не могу поднети да се овако нешто понови! Идем! Поздрав, Вилењаци!
-Не будали, Ледане, идемо заједно!
Успео сам да се кроз портал провучем, а да ме нико од њих не стигне.
И, сам сам! ,,Летач 002,, на лету у Галаксији ,,Олхон,,!
-Капетане, где смо!
Тргох се!
-Ви? Ви нисте напустали летелицу? Зар вам нисам рекао да идем сам?
-Нисмо, и нећемо вас оставити самога, Капетане!
-О, не! Рекао сам , да на пут идем сам!
И, шта сада?
-Настављамо даље, Капетане.
Одмахивао сам главом, али, шта сада, када су ту, и нема ми друге, него да наставимо потрагу за записима.
Желео сам да само ћутим и пловим, да посматрам Космос и он мене, да тихујем док бол не изчезне. Желео сам, да, Вилењаке Часне и Светлосне, у самоћи одболујем, али, узалуд, када нисам сам.
Труде се да буду тихи, да ме не ремете, да ми не кваре мисли, и, захвалан сам им, али, волео бих да сам сам.
Сео сам у своје седиште, укључио максималну брзину, и појурио најбрже, да одемо што даље од свега. Јурили смо, као муве без главе, јурили смо, као да од смрти бежимо, јер, једино тако могу смирити себе. Вилењаци су немо седели, и верујем да су се покајали што су кренули самном. Мало сам се смирио, и, решио сам да успоримо, пошто нам је на видику само црнило. Далеко су, Звезде, далеко и дубоко су светови, негде смо где ничега нема. Помислио сам:,,Где баш овде да успорим? Овде је језа посвуда!,, И, баш у том трену, док постављам самом себи питања,
изненада Светло се створи са наше десне стране. Заправо, није једно , већ, више њих.
-Ледане, јави се!
Погледао сам око себе, моја посада је исто као ја збуњена.
Не знам ко ми се обраћа, глас ми није познат, али, реших да се огласим.
-Ледан на вези!
-Прошло је време, од када те чекам!
-Меде?! Меде, то си ти?
-Да, пријатељу, ја сам!
Отворићу ти пролаз, уђи на мој брод, да се коначно видимо.
Искључи управљање летелице, преузећу је ја.
-Нисам сигуран, Вилењаци, али, мислим да смо у клопци!
-Капетане, зар то није ваш пријатељ, Мед?
-Није! Ово је клопка! Познајем, Меда, он никада није никога на брод позивао!
Мед је љубоморно скривао унутрашњост брода, јер, опрема коју је користио била је, у већем броју украдена.
Увек би долазио радо у госте, али, никада никог није позивао, па чак ни мене, када сам му тешко рањеног сина спасао. Дочекао ме је испред брода и преузео дете, а, мени се дубоко захвалио и затворио улаз испред носа.
-Ледане пријатељу стари, активиран је улаз. Спреми се за преузимање!
Ова порука ми је потврдила да то није, Мед!
-Вилењаци, заузмите положаје за манервисање!
Бежимо!!!
У трену смо прснули попут светлице, и бежали према најближој, Звезди.
У себи сам понављао:,, Само да стигнемо живи! Само да стигнемо живи!
-Капетане, прате нас! На радару се виде четири летелице, и ближе нам се!
-Брзо, Вилењаци, пуном паром!
Укључите ручно управљање, идемо на манервисање!
-Капетане, стижу нас! Пуцају!
-Бежимо!!!
Не знам шта радимо, не знам како, али, ова Бића морам жива извући из овога!
Јак удар у реп летелице уздрмао нас је, и оштећења су видна, губим енергију за погон.
-Тачно знају где да гађају! Вилењаци, држите се!
Шта год било, ово ми је једина шанса да се спасемо, и ако ,,Летач,, посустаје. Проласком кроз портал, оштећена летелица може да експлодира, али, немам избора!
И, поново удар! Летелица је оштећена толико, да, енергија нагло пада и брод преузима контролу.
-Отаримо портал!
Не знам колико ме, Вилењаци чују од буке која долази са свих страна, јер, летелица се распада!
У покушају да, сам отворим портал, држећи се левом руком за држач у случају потреса, а, десном руком управљам кристалом, нисам успевао, сам кристал не може све, Вилењаке да пренесе. Покушавам поново, и поново, док нам је крај на неколико метара иза нас, воља не одустаје. Рука ми се кочи, снага ми нестаје, мало по мало као део по део ,,Летача,, и полако тонем у крај. Још су ми очи полуотворене, још ми ум региструје дешавање, још осећам, ...изненада, портал се отвори, и,...
-Ледане!
Тргох се! Очи су ми још затворене, и све што сада мислим, јесте:,, Где сам? Ко сам,,?
Ослушкујем око себе, чујем мир, чујем тишину, чујем музику, чујем живот!
Где ли сам, и, где су моји, Вилењаци?!
Отварам очи полако, жмиркајући јер ми светло дана смета, ко зна колико сам био у мраку.
Трептао сам неколико тренутака, све док нисам могао јасно да гледа.
Полако сам померао главу, прво на леву страну. Видим природу, предивну шуму, зелену и Светлосну. Из шуме се изливала енерија, коју сам уздисајима увлачио у себе.
Полако сам померао главу да видим испред себе.
Небо! Дивно плаво-бело небо, које, као да је криста, Величанствен кристал са свим дугиним бојама по себи.
Окретом главе на десну страну, изненађено сам застао!
Та два ока зелене боје, сијала су попут две, Звезде зелене, а поглед ме тај у трену омађија, и даље не могу ни да мислим. Гледао сам је, гледао и захваљивао, Творцу на Божансву које ме управо опија погледом и дочекује овде на мени непознатом месту. Где год да сам, нека сам, не дирајте ме, уживам у лепоти, Богиње!
-Добро нам дошао, Ледане!
Неки мушки глас се зачу и прекиде ме у уживању. Глас долази са моје леве стране, и полако сам поново померао главу, да би видео ко је.
- Меде?
-Драго ми је да си нам се вратио, пријатељу!
-Меде...
И, опет мрак!
Наставиће се...
С. Рај
-Знам! Сана, укључи мониторе,желим да обавим договор са ,,Летачима,,!
,,Говори Капетан, Ледан, свим ,,Летачима,, да се укључе!
Један по један ,,Летач,, се укључивао.
-Пред нама је велики проблем, који, без помоћи матичних, Звезда не можемо решити. Да би успели, морамо се поделити у више група!
Двадесет ,,Летача,, иде по помоћ на ,,Плаву Звезду,,!
Исто толико на ,,Белу Звезду,,!
Тридесет ,,Летача,, наставља потрагу за, Медом и записима!
Остали, пратите брод!
-Капетане, ви не остајете у пратњи брода?
-Не, Вилењаче, ја настављам потрагу за записима. Ако се записи не нађу, неће бити потребе заустављати тај брод, јер, планета ће заувек нестати.
Сана, именујем те за Капетана у мом отсуству!
-Ледане?! Како? Ја...
-Вилењаци, док се не вратим, Сана зузима место Капетана!
-Ледане...
-Чула си ме! Настави даље за бродом и води, Вилењаке и боље од мене!
-Разумем, Ледане!
Сви , Вилењаци који су се упутили на ,, Плаву Звезду,, по помоћ, већ су отишли. У припреми су и, Вилењаци који помоћ траже на ,,Белој Звезди,,. Тридесет ,,Летача,, је спремно да крене у потрагу за записима!
-Сана, напуштам вас! Срећно, Вилењаци и, чувајте се!
-Срећно, Ледане!
Телепорт је активиран, и већ сам са посадом ,,Летач 002,,.
-Капетане, ваше место!
Велењак, који је управљао летелицом ми је уступио место. Као сваки Капетан, с поносом прихватам задатак и водим своју Јато даље. Срце ми се скупља од бола, јер, раздвојено Јато ,,Летача,, је веома рањиво, а, брод кога прате носи велику опасност и претњу и, Вилењацима и свим Бићима на ,,Мидгард,, планети.
Морам добро скривати бол и страх од свих, морам !
-Говори Капетан Лорен! Сана, да ли се чујемо?
-Капетане, Капетане, брод као да губи енергију!
-Али, зашто?
Брод је из трена у трен гасио светла, део по део брода остајао је неосветљен. Није ми јасно, зашто је активирано ,,самоуништење,,?!
-Вилењаци, удаљите се од брода!
-Радмило?!
-Ледане, брате, драго ми је да те чујем! ,,Плава Звезда,, на располагању, Капетане!
-Радмило, како је могуће?!
Не могу речима описати коју радост сам осетио у срцу, као ни срећу, Вилењака ,,Летача,,!
-Капетане, Ледане, Вилењаци, примате ли нас на забаву?!
-,,Бела Звезда,,!
Чуда се дешавају!
-Добро нам дошли, Вилењаци!
Не, заиста, да смем заплакао бих од среће! Поглед на Величанствене бродове са наших, Звезда одузима ми је дах.
Чуда се дешавају!
-Ледане, телепорт је спреман!
Остави нама брод, а, ти настави даље. Придружићемо ти се по завршетку задатка.
-Поздрављам вас, и срећно, Вилењаци!
-Сана, на вези смо! Прати дешавања и не мешајте се, Радмило ће ти давати инструкције. Будите пажљиви!
-Разумем, Ледане!
И, док их поздрављам, испред брода зараженим вирусом, отвара се портал, и брод нестаје. У стопу га прате и наши бродови, а, за бродовима одлазе и ,,Летачи,,.
-Сана, јави се!
-Ледане, чујемо се!
-У којој сте Галаксији?
-Ледане, испред ,,Марса,, смо! Брод је изгубио контролу, срушиће се на планету!
-Сана, не приближавај се зони ,, Црвене планете,, ,јер, удар брода при активираном самоуништењу исти је као удар нуклеарне бомбе.
-Ледане?! Изненада се укључи, Радмило!
-Брод не сме пасти на површину ,,Марса,, преживеће вирус који ће ,,Трговцима,, бити лако доступна роба за трговину.
-Шта предлажеш, брате?
-Отварам портал, долази, Ледане. Једини начин да уништимо вирус ,јесте, лава. У средишту ,,Марса,, је исто као у средишту ,,Мидгард,, планете, а, да би отворили пролаз до средишта планете, да пошаљемо брод у лаву, потребна ми је твоја помоћ, твој кристал.
-Разумем, брате! Долазим!
И, трептај ока је спорији од мене у овом трену!
-Радмило, премери колико близу смемо прићи!
-Идемо, спуштамо се на површину планете!
-Не смемо!
-Смемо, брате, јер, док брод буде пропадао у лаву, имамо времена да се подигнемо.
-Зашто би ризиковали?
-Ледане, брате, веруј ми!
Приласком планет, осетио сам енергију падајућег брода. Он једноставно ствара струју око себе која се понаша као магнет, и све што се нађе у близини брода, он то лепи за себе и уништава се заједно са њим.
-Активирај кристал! Вилењаци, активирајте кристале!
И, послушао смо, Радмила, кристали су активирани!
Разор планете, струје које долазе из Космичких рупа, магнетно поље које брод ствара, све су то отежавајуће околности за нас. Несвакидашња слика испред мене, и, док гледам планету како отвара бездан, као ,,ала,, чељусти, борим се са болом коју осећа и она и ја. Звук који допиру из унутрашњости планете, док се стене ломе, и пред лавом топе, нестају, личе на јаук најболније твари, као да јауче Космос. Разор је боли, знам, али, морамо спасти свет људи, мора нам помоћи. И, док брод усисава енергија лаве, ми се повлачимо у висине, у дубине, гледајући језу коју до тада никад нисмо, бар, ја нисам.
-Капетане! Кап...не!
Глас испрекидан, Вилењака који...
-Не,не,нее! Брзоо! Помозимо им!
-Ледане, нее!!
Пошао сам за,Вилењацима који нажалост губе контролу над летелицом, и бездан их гута заједно са бродом, али, брод са ,,Беле Звезде,, ме спречио енергетским појасом.
-Нее, пустите ме! Вилењаче! Јави се!
Не, не можете ми забранити....
-Ледане, не смеш за њима, жао ми је!
Затворимо бездан!
-Не, Радмило, не, не затварај, морам по њих!
-Касно је, брате!
Готово је!
Жао ми је, али, не можемо им помоћи!
-Нее, не, ово није истина!
-Вилењаци, знате шта нам је чинити?! Затварајте бездан, да не дође до катаклизме!
Жао нам је наших, Вилењака, жалимо их срцима нашим.
Бездан је затворена, планета ће неко време боловати, свет људи је спашен, а ми одлазимо са једном групом, Вилењака мање, одлазимо без ,,Летача 080,,. Жао ми је, Вилењаци, жао ми је што вас овде остављамо!
-Радмило, поведи ,,Летаче,, на , Звезду, одавде настављам сам!
-Не можеш сам! Не можеш, брате!
-Поздрави, Лану и Нору!
-Ледане, идемо заједно! Не можеш ништа учинити сам, а, ни летелица не може издржати, потребан ти је брод.
-Идем сам, Радмило, јер, не могу поднети да се овако нешто понови! Идем! Поздрав, Вилењаци!
-Не будали, Ледане, идемо заједно!
Успео сам да се кроз портал провучем, а да ме нико од њих не стигне.
И, сам сам! ,,Летач 002,, на лету у Галаксији ,,Олхон,,!
-Капетане, где смо!
Тргох се!
-Ви? Ви нисте напустали летелицу? Зар вам нисам рекао да идем сам?
-Нисмо, и нећемо вас оставити самога, Капетане!
-О, не! Рекао сам , да на пут идем сам!
И, шта сада?
-Настављамо даље, Капетане.
Одмахивао сам главом, али, шта сада, када су ту, и нема ми друге, него да наставимо потрагу за записима.
Желео сам да само ћутим и пловим, да посматрам Космос и он мене, да тихујем док бол не изчезне. Желео сам, да, Вилењаке Часне и Светлосне, у самоћи одболујем, али, узалуд, када нисам сам.
Труде се да буду тихи, да ме не ремете, да ми не кваре мисли, и, захвалан сам им, али, волео бих да сам сам.
Сео сам у своје седиште, укључио максималну брзину, и појурио најбрже, да одемо што даље од свега. Јурили смо, као муве без главе, јурили смо, као да од смрти бежимо, јер, једино тако могу смирити себе. Вилењаци су немо седели, и верујем да су се покајали што су кренули самном. Мало сам се смирио, и, решио сам да успоримо, пошто нам је на видику само црнило. Далеко су, Звезде, далеко и дубоко су светови, негде смо где ничега нема. Помислио сам:,,Где баш овде да успорим? Овде је језа посвуда!,, И, баш у том трену, док постављам самом себи питања,
изненада Светло се створи са наше десне стране. Заправо, није једно , већ, више њих.
-Ледане, јави се!
Погледао сам око себе, моја посада је исто као ја збуњена.
Не знам ко ми се обраћа, глас ми није познат, али, реших да се огласим.
-Ледан на вези!
-Прошло је време, од када те чекам!
-Меде?! Меде, то си ти?
-Да, пријатељу, ја сам!
Отворићу ти пролаз, уђи на мој брод, да се коначно видимо.
Искључи управљање летелице, преузећу је ја.
-Нисам сигуран, Вилењаци, али, мислим да смо у клопци!
-Капетане, зар то није ваш пријатељ, Мед?
-Није! Ово је клопка! Познајем, Меда, он никада није никога на брод позивао!
Мед је љубоморно скривао унутрашњост брода, јер, опрема коју је користио била је, у већем броју украдена.
Увек би долазио радо у госте, али, никада никог није позивао, па чак ни мене, када сам му тешко рањеног сина спасао. Дочекао ме је испред брода и преузео дете, а, мени се дубоко захвалио и затворио улаз испред носа.
-Ледане пријатељу стари, активиран је улаз. Спреми се за преузимање!
Ова порука ми је потврдила да то није, Мед!
-Вилењаци, заузмите положаје за манервисање!
Бежимо!!!
У трену смо прснули попут светлице, и бежали према најближој, Звезди.
У себи сам понављао:,, Само да стигнемо живи! Само да стигнемо живи!
-Капетане, прате нас! На радару се виде четири летелице, и ближе нам се!
-Брзо, Вилењаци, пуном паром!
Укључите ручно управљање, идемо на манервисање!
-Капетане, стижу нас! Пуцају!
-Бежимо!!!
Не знам шта радимо, не знам како, али, ова Бића морам жива извући из овога!
Јак удар у реп летелице уздрмао нас је, и оштећења су видна, губим енергију за погон.
-Тачно знају где да гађају! Вилењаци, држите се!
Шта год било, ово ми је једина шанса да се спасемо, и ако ,,Летач,, посустаје. Проласком кроз портал, оштећена летелица може да експлодира, али, немам избора!
И, поново удар! Летелица је оштећена толико, да, енергија нагло пада и брод преузима контролу.
-Отаримо портал!
Не знам колико ме, Вилењаци чују од буке која долази са свих страна, јер, летелица се распада!
У покушају да, сам отворим портал, држећи се левом руком за држач у случају потреса, а, десном руком управљам кристалом, нисам успевао, сам кристал не може све, Вилењаке да пренесе. Покушавам поново, и поново, док нам је крај на неколико метара иза нас, воља не одустаје. Рука ми се кочи, снага ми нестаје, мало по мало као део по део ,,Летача,, и полако тонем у крај. Још су ми очи полуотворене, још ми ум региструје дешавање, још осећам, ...изненада, портал се отвори, и,...
-Ледане!
Тргох се! Очи су ми још затворене, и све што сада мислим, јесте:,, Где сам? Ко сам,,?
Ослушкујем око себе, чујем мир, чујем тишину, чујем музику, чујем живот!
Где ли сам, и, где су моји, Вилењаци?!
Отварам очи полако, жмиркајући јер ми светло дана смета, ко зна колико сам био у мраку.
Трептао сам неколико тренутака, све док нисам могао јасно да гледа.
Полако сам померао главу, прво на леву страну. Видим природу, предивну шуму, зелену и Светлосну. Из шуме се изливала енерија, коју сам уздисајима увлачио у себе.
Полако сам померао главу да видим испред себе.
Небо! Дивно плаво-бело небо, које, као да је криста, Величанствен кристал са свим дугиним бојама по себи.
Окретом главе на десну страну, изненађено сам застао!
Та два ока зелене боје, сијала су попут две, Звезде зелене, а поглед ме тај у трену омађија, и даље не могу ни да мислим. Гледао сам је, гледао и захваљивао, Творцу на Божансву које ме управо опија погледом и дочекује овде на мени непознатом месту. Где год да сам, нека сам, не дирајте ме, уживам у лепоти, Богиње!
-Добро нам дошао, Ледане!
Неки мушки глас се зачу и прекиде ме у уживању. Глас долази са моје леве стране, и полако сам поново померао главу, да би видео ко је.
- Меде?
-Драго ми је да си нам се вратио, пријатељу!
-Меде...
И, опет мрак!
Наставиће се...
С. Рај
No comments:
Post a Comment