Лана и ја смо свој мир пронашли у парку просутих љиљана. Питала
ме је, да ли је овако лепо и на ,,Плавој Звезди,,. Док смо гледали лепоту око нас, причао сам јој све што ми је падало на памет, а што би јој освежило сећање на дом. Реч по реч и дођосмо до дела где ја постављам питања. Било ми је жао што јој прекидам одмор, али, сами смо и можда је то прилика да ми Лана да одговоре на нека моја питања.
- Лана, опрости ми, морам да те питам нешто веома важно. Како мој кључ, мој кристал заправо није мој, већ твој?
- Када сам пошла на ,,Мидгард,, планету, оставила сам код оца мој кристал, уз његово обећање, да ће ми га по теби послати када дође време.
Погледали смо се!
- Да, Ледане, ти си мој брат!
Загрљај који је уследио не може се описати. Загрлио сам је толико чврсто, а, опет пазећи да то буде и нежан загрљај...
Загрлио сам моју сестру срцем својим.
Немо смо се гледали и присећали заједничких тренутака на ,,Плавој Звезди,,.
- Како смо се рано раздвојили, Нора? Некако сам успео да проговорим.
- Од малена смо раздвојени и спремани за задатке.
Ја сам морала раније да одем на пут, ти си остао да сачекаш мој знак са ,,Мидгард,, планете.
Ледане, и Радмило нам је брат! Његов пут је био прво ,,Бела Звезда,, затим ,,Мидгард,,.
Све ми је било јасније, као да сам се полако присећао свега још из раног детињства.
-Причај ми, Нора, како си остала на ,,Мидгард,, планети сакривена, поред онолико бића?
- Причаћу ти све уз шетњу, Ледане, јер, желим да што пре стигнемо до оне реке и да наставимо разговор уз шењу обалом.
А, што се тиче прикривања на ,,Мидгард,, планети?! И није био неки проблем, заправо, уопште није био проблем, пошто ме је тамо наша мајка дочекала.
Нора је то изговорила са предивним осмехом.
- Мајка? Нора, јел мајка још на ,,Мидгарду,,?
- Јесте, брате, јесте, и упознаћеш је чим се вратимо.
Живот ми се у трену мења! Упознао сам сестру и брата, упознаћу и мајку, без које сам одрастао. Сада више него икада желим да идем на ,,Мидгард,, ! Желим да видим нашу мајку!
Наставили смо одмор и шетњу према граду, поред реке, уз приче и сећања на догађаје из прошлости. Недуго, придружила нам се, Нора.
Није била расположена, и ако се трудила да сакрије то.
-Радмило ће се придружити шетњи, обећао је. Рекла је и наставила.
-Нећемо дуго остати овде!
Видео сам бол у њеном погледу, али, нисам показивао да осећам то, правио сам се да уживам и ништа не примећујем.
Заиста, нисмо дуго чекали Радмила!
Однекуд је дотрчао, и у журби рекао: ,, Идемо, морамо да кренемо,,!
-Где идемо?
-Пожурите, летелица је спремна! То је све што нам је рекао, и потрчао а за њим и ми.
Убрзо смо узлетели, на самом изласку кроз капију, рекао нам је да се враћамо на ,,Мидгард,, и да је ствар веома хитна.
Сада смо у зони ,,Мидгард,, планете, и још увек не знамо, зашто журимо, шта се дешава. Једино осећам да нас чека опасност.
Ћутња и уздисаји бола, говор Вилењака из базе са ,,Беле Звезде,, буди панику и осећај страха у мени. Једино што сам могао да у оном страху разумем јесте, да смо опремљени оружјем, које нисам понео са ,,Плаве Звезде,, и да ,,Витез,, мора повести ,,Јато,,!
И, док сам слушао упуства, борио сам се са осећајем страха у себи, и спремао летелицу за манерве од могућег напада, нисам ни слутио да је напад већ започет.
-Нападнути смо!
Узвикнула је, Лана!
Сама летелица је започела манерве ,а на летелици је настала паника.
-Нестаје енерија! Нестаје напон! Губимо контролу!
-Кристали, кључеви! Успео сам изговорити у тој олуји, коју по први пут доживљавам.
Падамо и нестајемо у дубини Свемира. Кристале су Вилењаци покренули, и...
Капија се отвара!
Помислих, опет нешто ново! Ово није ,,Мидгард,,!
Прошли смо,а над летелицом још немамо контролу. И, даље је паника,можда и већа...
Изненада, летелица стаје, енергија се враћа, напајање започето,...покушај да вратимо контролу над летелицом је безназдежан, неко нас опет контролише.
Наставиће се...
С. Рајк
- Лана, опрости ми, морам да те питам нешто веома важно. Како мој кључ, мој кристал заправо није мој, већ твој?
- Када сам пошла на ,,Мидгард,, планету, оставила сам код оца мој кристал, уз његово обећање, да ће ми га по теби послати када дође време.
Погледали смо се!
- Да, Ледане, ти си мој брат!
Загрљај који је уследио не може се описати. Загрлио сам је толико чврсто, а, опет пазећи да то буде и нежан загрљај...
Загрлио сам моју сестру срцем својим.
Немо смо се гледали и присећали заједничких тренутака на ,,Плавој Звезди,,.
- Како смо се рано раздвојили, Нора? Некако сам успео да проговорим.
- Од малена смо раздвојени и спремани за задатке.
Ја сам морала раније да одем на пут, ти си остао да сачекаш мој знак са ,,Мидгард,, планете.
Ледане, и Радмило нам је брат! Његов пут је био прво ,,Бела Звезда,, затим ,,Мидгард,,.
Све ми је било јасније, као да сам се полако присећао свега још из раног детињства.
-Причај ми, Нора, како си остала на ,,Мидгард,, планети сакривена, поред онолико бића?
- Причаћу ти све уз шетњу, Ледане, јер, желим да што пре стигнемо до оне реке и да наставимо разговор уз шењу обалом.
А, што се тиче прикривања на ,,Мидгард,, планети?! И није био неки проблем, заправо, уопште није био проблем, пошто ме је тамо наша мајка дочекала.
Нора је то изговорила са предивним осмехом.
- Мајка? Нора, јел мајка још на ,,Мидгарду,,?
- Јесте, брате, јесте, и упознаћеш је чим се вратимо.
Живот ми се у трену мења! Упознао сам сестру и брата, упознаћу и мајку, без које сам одрастао. Сада више него икада желим да идем на ,,Мидгард,, ! Желим да видим нашу мајку!
Наставили смо одмор и шетњу према граду, поред реке, уз приче и сећања на догађаје из прошлости. Недуго, придружила нам се, Нора.
Није била расположена, и ако се трудила да сакрије то.
-Радмило ће се придружити шетњи, обећао је. Рекла је и наставила.
-Нећемо дуго остати овде!
Видео сам бол у њеном погледу, али, нисам показивао да осећам то, правио сам се да уживам и ништа не примећујем.
Заиста, нисмо дуго чекали Радмила!
Однекуд је дотрчао, и у журби рекао: ,, Идемо, морамо да кренемо,,!
-Где идемо?
-Пожурите, летелица је спремна! То је све што нам је рекао, и потрчао а за њим и ми.
Убрзо смо узлетели, на самом изласку кроз капију, рекао нам је да се враћамо на ,,Мидгард,, и да је ствар веома хитна.
Сада смо у зони ,,Мидгард,, планете, и још увек не знамо, зашто журимо, шта се дешава. Једино осећам да нас чека опасност.
Ћутња и уздисаји бола, говор Вилењака из базе са ,,Беле Звезде,, буди панику и осећај страха у мени. Једино што сам могао да у оном страху разумем јесте, да смо опремљени оружјем, које нисам понео са ,,Плаве Звезде,, и да ,,Витез,, мора повести ,,Јато,,!
И, док сам слушао упуства, борио сам се са осећајем страха у себи, и спремао летелицу за манерве од могућег напада, нисам ни слутио да је напад већ започет.
-Нападнути смо!
Узвикнула је, Лана!
Сама летелица је започела манерве ,а на летелици је настала паника.
-Нестаје енерија! Нестаје напон! Губимо контролу!
-Кристали, кључеви! Успео сам изговорити у тој олуји, коју по први пут доживљавам.
Падамо и нестајемо у дубини Свемира. Кристале су Вилењаци покренули, и...
Капија се отвара!
Помислих, опет нешто ново! Ово није ,,Мидгард,,!
Прошли смо,а над летелицом још немамо контролу. И, даље је паника,можда и већа...
Изненада, летелица стаје, енергија се враћа, напајање започето,...покушај да вратимо контролу над летелицом је безназдежан, неко нас опет контролише.
Наставиће се...
С. Рајк
No comments:
Post a Comment