Звездане ливаде- Повратак

Некада...некада када смо били деца и трчaли по звезданим ливадама, сањали сјајне снове и пили са извора живота, некада смо радост живели. Ми смо једноставно постојали, били. Нема броја годинама од тих тренутака у времену и простору јер су неки од њих били изван времена и простора. И Творчевом чаролијом или Божанским прахом чудеса, дошле су поново приче које смо некада давно слушали подно Бреза  које су над нама певушиле са поветарцем...

Они који су нам те приче казивали...њих смо називали разним именима али је најважније шта смо осећали...чисту љубав и дивљење. Свако од приповедача је био надахнут духом стварања дошлим од Творца живота јер кроз Творца ми живимо и кроз нас Творац живи.

Све ове приче ми пренесе мој пријатељ Тодор Пештерски, којему дођоше из Звезданих ливада а он их казиваше некада свом сину...

Повратак


Живео је међу људима...али одувек је био је сам.
Одавно већ није нашао саговорника који би га бар делимично разумео па је временом све мање причао,а све више и више времена проводио у природи. Тако је једнога дана отишао из њихове средине далеко а да они то нису ни приметили.
Посматрао је ту чудесну игру вибрација, титраја, светла, наизглед згуснуте материје и твари која пршти од енергије и био је пресрећан што је ту и што може да учи...

Дуго су га фасцинирале стене, минерали, а нарочито кристали. Осећао је да је једно са њима и волео је да дуго борави у непосредној близини крај њих. Ипак када би у потпуности успевао да се поистовети са њима обузимала би га некаква тромост. Знао је да сем неких кристала у свима осталима као да је дух лежао потпуно успаван. Или је то можда само он био толико бржи од процеса који су се одвијали у њима?

Свеједно, волео их је и такве какви су а и они су то некако осећали и враћали му љубав, нарочито у тренутцима када је ходио по стеновитим планинама. Тада би од њих осећао велики енергетски прилив и могао је данима да скакуће унаоколо по њима, а да не осети никакву потребу за храном и водом...
Шетајући тако планинским ливадама у тренутцима највеће унутрашње тишине зачуо би понекад приче цвећа и дрвећа, причу траве и жбуња. Мада су ти нежни гласићи који су долазили од њих били врло суптилни и танани и ишли некако великом брзином, носили су толико лепоте, мудрости и знања из њиховог света. Пријало му је то њихово умилно шушкање а у њему самом се сваког дана све више слагао мозаик повезаности свеколиког постојања.
Најбољи пријатељи биле су му дивље животиње. Оне су осећале како он зрачи и без икакве бојазни су птице, гуштери, срне долазиле у његову непосредну близину. Он их је неизмерно волео, мазио и из центра својих дланова пуштао ка њима најфинију енергију коју је поседовао, тачно на врх тих њихових нежних главица. Лепа дружења и сусрете са тим дивним створењима није никада заборавио.
Једнога дана је кроз ћутање и вишесатно тиховање схватио неминовност кружења природе на планети земљи. Схватио је како су сва царства повезана и како се спонтано претачу једна у друга. Схватио је како се дух развија пролазећи кроз различите материјално-вибраторне-титрајне структуре и како се полако  уздиже у све тананије и тананије садржаје и облике, све до тренутка када их у потпуности превазилази.

Вратио се поново на трен у стварност и тек тада је приметио да већ дуже времена не дише. Схватио је тада да са сваким удисајем неминовно крши главну молбу постања: не убиј! Хиљаде малих бића - бактерија, гриња и свега осталог од животних форми које чак ни не видимо, нестаје, умире и трансформише се у друге облике постојања у нама самима при сваком удаху и издаху. И тада он једноставно одлучи да више не дише!

 Одлука је била чврста и спровођење је трајало све до трена када му се појавила визија његовог будућег живљења, улога коју он има да одигра на овој планети, његови задаци и све оно што је у тој животној игри важно за особе које су повезане са њим. И тада изненада дах као неки водопад лепоте утрча у његова плућа. Живот се вратио назад...Знао је тада врло добро, да је његова обука ту у природи завршена. Идилични часови хармоније са вибрацијама и титрајима природе биће у будућности замењени суровим вештачким окружењем и много грубљим догађањима.

 Незнања је у том свету било тако много, а сврха постојања је тако једноставна...
Вратио се тада међу људе, а они га примише као једног међ’ многима...
Сакривен, невидљив ходио је међу њима и свакога кога би дотакла његова близина уздизао је вибраторно за по један степеник...Неки су то примећивали, неки нису, али њему...Њему је било свеједно...

Јер што неко више вибрира он и она одаје више титраје свога бића и сами тонови нечујни људском уху иду од душе назад Творцу...а тамо један осмех који каже нечујним речима: "Добро дошао назад мили мој, добро дошла назад душо моја..."

Неки су то примећивали...