Завет будуће прошлости и садашње будућности

Хлад је био све оно што су желели сада. Напорно је било корачати од горњег извора испред беле капије града на камену, окруженог високим као највише куле Боровима и Кедровим јуначким стаблима.

Раније су њих двојица знали да у трену скоче до подножја Белог Града који је поносно и ћутке стајао над њима. Мисли би усмерили на место где желе бити и бљесак би се само видео око њих…

Следећег трена би се смејали далеко доле говорећи ко је био бржи…ако је тако нешто и могло да се деси. Знали су и појавно да буду негде а суштином другде.

Ретко су то међутим данас радили…

Временом особа расте, човек нема исте навике ни жеље како време тече. Тако да су овога пута пешачили дубоко доле узаним путем од Белог Града до шумарка код тихе воде.

Нашавши поштен хлад Липа и Бреза, седоше и тиховаше. Реч је нестала.

Тишина њиховог изражаја је све што се дало приметити. Они су ћутали а птице певале. Дечица су весело малко даље певала и цичала док су трчали кроз медоносне ливаде крај реке.

Ромор девојака које се весело купају у реци и жарки спев младића који се утркују ко ће брже и лепше да преплива реку…

Милина и пуна лепота народа, рода који спокојно обитава у овом месту.

Бели Град је стајао поносно изнад њих. Тих и величанствен. Сијао је бисерно и сребрно. Лукови његових зидина и грађевина су били лаки и мајсторски исклесани као стих у песми, као осмех дјеве која воли и благост мајке која брине.

Стаменост и снага су му били као момци од брега одваљени, као Белац коњ у пуном трку, као јутро снаге Светога Рода. Брат му беше далеки град на обали Светога Ирија…

Тиховали њих двојица. Мислима су рекли све док су усне мирно сада на заповест чекале.

Звездамир и Милодар, браћа по светлосном запису сред суштина њихових, безвремене душе а сада у телу два старца, додуше бриткија но што може свест да схвати и бржа од јелена у трку…само ако би им се хтело.

А хтело им се друго…

Мисао бржа од светла и она која нема ограничења…Тело је само одело једног трена у вечности…

Носили га много пута…

Милодар упути слику мисаону Звездамиру и одви се следеће…

Искрице жарког светла и системи планета који се окрећу око два Сунца са пурпурним небом и плавом водом која као огромни зрак плови сред неба и на мах се претвара у водопад величанствене лепоте и са неба јури ка земљи.

Она напаја све на свом путу и огроман број различитих врста живог света непосредно буја и расте свуда око плаве реке. Закони физике су потпуно другачији него на овој Земљи.

Ту природа свесно ради са мишљу светих људи и њихове мисли покрећу ову плаву реку живота сред неба па до земље и надаље…

Бејавши и на небу и на земљи, ова плава река исијава етарску енергију и силу те храни остале системе планета и због тога буја живот мећ планетама ова два Сунца.

Једно је жуто а друго љубичасте вагре… Свако чини да се одређене вредности природно стварају непрекидно у сваком човеку и живом створу.

“И мени недостаје драги мој брате…последњи брод је отишао пре дванаест наших година, 1200 ове планете, недостаје ми љубичасто Сунце да обнови тело ово…Мидгард пуно троши наше ћелије…”рече Звездамир…

“Али зато наше душе и суштине овде толико брзо напредују да смо ускоро жива рука и оваплоћење Творца. Овде нам је последња карика у ланцу напретка и зато је одлука савета Свете Расе да дођемо овде најбоље што нам се могло десити. Овим коначно и за сва времена и просторе Сварге пресвете ми стављамо печат савршенства на Творчево дело. Шта год да је Тамни посејао на свршетку ће бити једино на славу живота и упркос њему, јер нема те силе против оне која је све створила…ово је наше време које се прелива у безсмртност, ово је време када бивамо!“

Крепко заврши Милодар.

Гледаше обојица како се млади око њих стапају са животом и срећом…ипак знали су суштину, То им је даривало мир…

Али са великим знањем долази и свест о неизбежном. Тамни ће доћи и на овај свет.

Он их неће оставити на миру јер он би да поседује оно што је део њихове суштине. Плам неугасли.

Помало су и тужни били јер нису још увек тачно знали како Милодар и Звездамир да објасне да ће ускоро (по изворном њиховом рачунању) за коју годину да настане крш и лом на Мидгарду.

Бели Град под којим седе ће нестати и бити поново рођен…небројено пута. А сваки пут са мањом славом док у последњим данима пре коначне победе не буде изгледао као ругло у поређењу са њима славним градом тада.

Бели Град и Град Светих Асова су као два ока у глави. Знали су то њих двојица. Оставише у оба града светим чуварима упутства и савете да истрају и сачувају свете списе, кристале, мапе и знања…

Те вечери су поново решили да пешаче (јер ваља се, тако се каже) до ковнице у најстроже чуваној одаји Белог Града.

Она је била од чистог кристала коју направи њихов рођак Белимир још пре пресељења на Мидгард. Извајана у једном овалном комаду и довољно велика да прими двадесет особа.

Стадоше насред ње и у стиху запеваше мили тон.

Један се кристал као дрво из земље подиже и на њему две сјајне кугле. Милодар их узе обе и другим стихом започе умилни пев и оду…Кугле се увећаше и почеше да се издужују и обликују према свести онога који стихове певаше.

Тако Милодар створи светлосна мача два који се мењаху по потреби и свести онога коме су даривани. Звездамир настави свој стих и оду и тако унесе безсмртну заштиту и силу да ни једна несвета рука таћи ово благо не може.

Оно је невидљиво ономе ко га није достојан. Оно је и мач и скиптар моћи. Извор и резонатор свете енергије Плама Неугаслог и Жутог и Љубичастог Сунца.

Завршише стварање. У ковчеге непробојног челика украшеног дијамантом, положише створено.

А оно се скупи у мале кугле чистог светла.

Изађоше. Свануло је ново дивно јутро и само је пев Славуја пловио небом и крошњама.

Мисаоно оставише упут чуварима Белог Града и у трену несташе.

Град Асова је већ био будан и дочека их главни чувар.

Брзо им сликовито мисаоно објаснише све и исто се понови и у овом граду.

И после још једног поздрава, они нестадоше.

И прође многи век од тада…

И нико не знаше ништа да каже о Звездамиру и Милодару, где су и како су…

Нико не зна…до саме њихове суштине и Творца живота.

Остала је само нека фина и никад објашњена осећајна мисао и сила, дубоки осет и сушт који се проносио кроз гене свакога ко би бивао рођен у Белом Граду и Граду Асова кроз све њихове векове.

Човек у незнању заборави али не и Плам Неугасли у њему и њој.

То ће ти рећи свако…кад тихо босим стопалима ходи травом поред реке испод Белог Града…

Кад стопала додирну воду Светог Ирија…

Дневник Плавог Вилењака (23)

   
   Лана

Дани, месеци, и, тако редом, пролазили су, чекајући, Ледана, чекајући његов повратак. Све је друго стало, само, дан за даном иду у низу, сви исти, све исто.
Није ми било толико тешко, јер смо се, сретали у сновима, у световима, далеко изнад овог овде. Ледан је умео да долази на планету, у тренутке, у битне тренутке, остављајући тему за свој дневник. Баш, пре неколико дана, у јутарњим сатима, појави се, у сну, на планети, ,,Бисер,,. То је наша тајница, сјајна и сакривена планета, дубоко у срцима  нашим, и, баш личи на најлепши бисер у, Космосу.
,, Немам пуно времена, Лана, спремам се, долазим на ,,Мидгард,,! Молим те, запиши ово, јер, требаће нам!
-Долазим по сопственом избору! Планета на коју спуштам своју Суштину, није узрасла, јер је под опсадом, зачарана од тамних сила.
Бирам баш ту планету, јер је можда једина за коју се хиљадама година ратује без престанка.
Бирам је, јер, на ,,Мидгарду,, имам: Сестру, Лану,
 брата, Радмила,
Нору, моју пријатељицу,
ждрала,
имам и старог храста,
 Сану...
Још нешто:
Овај дневник чувај, сестро, све док не осетиш да је тренутак да, откријем ко сам. Долазим у породицу, која живи испод планине. Мајка коју бирам је крхког здравља, и, само рођење детета, биће јој благослов за миран пут у вечан мир.
Лана, ти ме прати кроз моје снове, буди уз мене, јер, опсене које ме чекају у новом телу, сигурно нећу моћи сам да пребродим.
Сваку реч запиши, сестро, свака ми је у будућности смерница, путоказ према дому мом.
Идем сада, а, ти ме прати, ти једина знаш где ћу бити!

И, Ледан је то јутро дошао на ,,Мидгард,, као прво и једино дете жени, чије се тело борило са опаком болешћу.
Била сам поред ње док се сирота порађала, гледала сам је, како подарује планети нов живот, док се њен полако гаси. Храбро срце у мајке се бори да издржи док се њено чедо не роди, да га са сигурношћу живо донесе ,,Мидгарду,, на дар. Свануо је диван дан, Сунце своју светлост шири и као да се весели, као да игра, пева, као да зна, да се ,Ледан вратио. Плавооки дечак, беле коже попут снега, у једном трену разгалами се , заплака и показа свету да је дошао. Сузе радоснице пролише се по мајчином лицу, док је, осећам већ полако одлазила. Узе чедо своје у наручје, прислони га грудима својим, и тихо прошапута:,, Волим те, сине мили,,!
Ледан као да је осетио, отвори окице полако, прво десно, као да намигује враголасто, затим, и лево отвори, и, бљесну плавооки поглед мајки на дар.
Још дише, уздише мајка ,гледајући најдивнији поглед на свету, и полако још помера кажипрст десне руке, са којим додирује, Леданово раме.
Шапутала је нешто, али, све што су разумели  људи око ње, јесте, име које даје свом сину.
-Бор!
-Бор!
То су чули, а, она је желела да се син зове, Борислав,( Бор и Слав) !
Није успела да изговори до краја, видим како се поздравља са својим чедом, и, одлази пут звезда, мира и лепоте.
Ледан је тачно знао, и наговестио ми је да ће доћи и да ће по његовом рођењу његова мајка умрети.
Равнотежа мора да постоји, једно Светлосно биће дође, друго оде.
-Лана, предлажем да једно време пратимо, Леданово одрастање, а, када дође време, увешћемо га у наш свет.
-Слажем се, брате, сачекаћемо да, Ледан напуни седам година, да мозак створи заштиту и постане имун на уљезе.
Наше податке које будемо слали, Ледану, неће моћи нико да омета.

Наставиће се....


С. Рајко

Дневник Плавог Вилењака (22)

,,У свету овом, срешће се многи светови, бића, многе цивилизације!,,
 Будим се, а у глави ми одзвања мудрост коју, старина изусти.
 Јутро је, роса бљесак светла шири свуда око мене уз песму птица, које се, истински радују новом дану. И, одмах ми промаче једна мисао:,, Зашто и људи не чине то, када им је дато више него што је дато птицама? Тек би они требали певати и радовати се животу, радовати се постојању!,,
Ех, шта ли све човек треба, а, не чини!
Када мало боље размислим, можда бих сада требао застати са питањима, и , почети уживати у погледу испред и око себе, јер, можда је ово посебан дан, ко зна?!
Да, сунце, дивотну слику осликава светом, и боји је најлепшим бојама космичке енергије. Јутрос, као да се цео космос у истом трену пробудио, и примиче се, да слуша песме птица, доносећи са собом све боје које има.
Признајем, никада до сада нисам ову лепоту видео!
Осећам, да ми дах поскакује, осећам, срце подрхтава у грудима, као да нешто осећа, а, радује се, као да, у лепоти испред мене, има нешто што је оно дуго чекало.
Шта ли је то?!
Светло, које изненада надјача сва светла, и све боје, бљесну попут звезде, кристално Беле Звездице, и поче да расте, да се шири испред мене, према мени. Желим , да, та светлост вечно остане испред мене, да је гледам, да је чувам... желим!
-Ледане, пробуди се!
Чуо сам, Лану, и њен узнемирен глас ме одведе негде...
-Где сам? Лана, где смо?
-Имаш грозницу, Ледане, мора да си сањао ...
-Нисам сањао сестро, нисам! Било је то стварно, овде, сада, управо сада,...Чекај, облачно је? Нема сунца, цвркута птица?
-Ледане, ти гориш, имаш грозницу, морам да те лечим, смири се! Хајде, дај да ти помогнем да устанеш, морамо до извора ,,Сињег потока,,. Тамо ћу те умивати и хладном водом....
-Лана, не!
Огласи се љутито храст!
-Не чини то!
-Ућути старино, нећеш ми ти говорити шта ми је чинити!
И, заплакала је! Моја сестра сузе лије!
-Лана, зашто плачеш?
Док је покушавала да ме подигне са земље, ухватио сам је за руку, и поново упитао, зашто плаче?!
Само се чуо њен јецај, јецај који ми срце разара.
-Лана, молим те, не плачи, боли ме!
-Устани, брате, мораш до извора!
Устани, Ледане, устани, брате, устани...
Није могла више, и пала је на колена испред мене, јецајући ...
-Ти старино, ти , ти можеш, а, нећеш да помогнеш! Проклет да си!
-Лана, мора тако, мора!!
Ледан мора назад, мора, Лано снаго моја! Не кукај, не јецај, вратиће ти се брат!
Знаш, снаго, да је дошло време, и, исто тако знаш, да ће ти се брат вратити.
-Нее, не, не, старино!
Успео сам да устанем и седнем, некако, и још да се приближим, Лани, и да је, напокон чврсто загрлим. Јецала је у мом загрљају, док је својим рукама чупала биљке око нас, као да бесни, као ...
Подигао сам јој главу својим рукама, да јој видим лице, и, запрепастио сам се. Моја сестра изговара бајалицу, са којом жели да промени судбину.
-Неее!!!
Викнуо се храс!
 У истом трену, и гром пуче, и као да се силе сударише!
Храст је зборио нешто, можда магију, не знам, моја сестра друго, а, громови треће. Свако нешто чини, а, ја опет улазим у сан, онај исти, где птице цвркућу, где светло сија најдивнијим сјајем, где...
Све је нестало око мене, и громови, и храст, нема ни моје, Лане, све нестаде!
Сада и збуњен по мало, јер, не знам шта је сан ,а, шта стварност?!
Осећам лакоћу у телу, могу да устанем, значи ,немам грозницу. Да, сигурно је оно био сан!
-Ни један, ни други свет није сан. Оба си живео, оба имаш још!
-Соколе?!
-Пријатељу мој, отпратићу те до оних ,,Златних врата,, али, брзо, мораш пожурити!
-Нећу, Соколе, нећу! Хоћу да знам, где је, Лана? Ако ни један свет није сан, онда је моја сестра остала у великом болу, а, ја то нећу дозволити!
-Лана ће те поздравити код врата, Ледане. Пођимо!
Испред врата заиста је стајала моја сестра, у необично лепој, бљештавој, плавобелој дугој хаљини, и, са једва благим осмехом.
-Тужна си, а, тако лепа вила не сме да буде тужна!
-Брате, морам да те испратим, али, обећавам ти, сачекаћу те овде поново!
Твој поновни долазак овде неће бити као раније, са бродом, биће као нов, млад живот. Вратићеш се у незнању ко си, да би узрастао, за нове битке, које, по све морамо сачекати, јер, ти си ,,одабран,,!
Пратићу те, у сновима, у збивањима, даваћу ти знакове, то смем, али, од више од тога не.
-Радмило, Нора, Сана,...
-Већ су отишли, далеко, пут далеких светова. Њихова узрастања су достигла ту моћ, да, мењају, граде, руше светове.
-Зашто плачеш, сестро, ако је ово мој пут узвишења?
-Вратићеш се у времену, у ком је све лаж, илузија, разврат. Вратићеш се у времену, у ком немам крила да те понесем, јер, човек ће све у незнању испрљати. Вратићеш се као чедо људске расе, а, вилин свет ће бити далеко. Одлазимо на север, одакле смо први пут кренули, једина чистота је сачувана високо и дубоко, у планинама ,,Свете Земље,,.
Твој дневник ће једног дана будити твој ум, јер, остављаш га себи, потомку Вечности.
-Не тугуј, мила моја! Обећавам ти, наћићу те, ма какав ме свет сачекао!
-Збогом, брате мој!
- Збогом, сестро!




Златна светлост је однела мог брата, пут најдивнијих звезда, пут безкрајног живота, пут Светла и љубави, пут ратника, Небеског пространсва.
    Лана!

Наставиће се.....

С. Рајковић

Дневник Плавог Вилењака ( 21 )

Коначно!
Одмор и самоћа!
Не знам где су се упутили остали, али, знам да ћу још дуго, дуго времена остати овде, у плаветнилу неба изнад мене, које сипа кишу звезда падалица док посматрам сазвежђа оком уморног ратника. Ма колико се трудио да све заборавим, свет који се тренутно обрушио и нестао заувек, не престаје да ми се мота по уму.
Питања навиру, јер, не појмим људско понашање, не појмим, да, биће добије свет, добије сву лепоту на дар, а, ипак, дозволи да нестане. Нестане све лепо створено за тај свет, створено од ,Творца с љубавњу, створено човеку на дар, да живи, узраста у љубави, хармонији,...
-Ледане, не мучи себе. Нико ти неће одговорити разумно. Многа питања сам морао једноставно да заборавим, да бих наставио даље. Покушај и ти исто, то је једини начин да схватиш где су грешке.
-Радмило, шта си видео, па је морало доћи до разарања света?
-Створен је неки нови облик звери! Створили су хибриде, које шаљу овде. Нажалост, много бродова је већ послато на ,,Мидгард,, пре него смо и открили тај паклени план.
Видео сам врсту попут човека, а, није човек. Узели су облик људски, с тим што унутар људског тела нема ништа. Шкољка без душе!
Такве звери шаљу овде, да завладају и у неко доба , надвладају људе којима и спремају уништење.
Видео сам да се хране људском енергијом, коју добијају изазивајући зло и пакост код људи. Хране се и људским органима, хране се и са људском крвљу, хране се, брате , човеком!
-Радмило, ко су они и одакле долазе?
-Из самог тамног света, од самог злог, од господара таме!
Уништењем галаксије, зауставили смо производњу злога, што не значи да неће наставити на другом месту.
Вилењаци раде на комуникацији са космичким јединицама, и, у току је преговор у вези састанка бића на планети ,,Нолу,, у галаксији ,,Сандор,,.
-Зашто састанак?
-Наговестили су ми сарадници, о могућој сарадњи ,,плутајуће планете,, са тамнима. Шта би то значило? Значило би, да та назовимо планета носи исте хибриде или још и горе.
-,,Плутајућа Планета,, је заправо брод, брод који само личи на планету.
-Знам брате, тај је купио робињу!
-Какву робињу, Ледане?
-Сећаш се, рекао сам ти, да је, Мед излажирао трговину са тамнима у договору са Вилом?
Она се посебно спремала да уђе на такав брод.
-Да, сећам се! И?
Хоћеш да кажеш, да је на ,,Плутајућој Планети,,?
-Да! Мед ју је продао њима.
-Ледане, па вест је и више него предивна, брате!
-Знао сам да ћеш то рећи. Сад ме пусти да одмарам, желим мало сна.
-Неће моћи, драги брате!
-Шта још да учиним, Радмило да би ме пустио да спавам?
-Ништа, осим...
-Шта?
Не гледај ме тако смешно, већ ми кажи, Радмило!
-Сана!
-Шта, Сана?
- Па, чека те, Сана, Ледане!
-Где је она? Говори!
-Аха, одједном ти се више не одмара?!
-Радмило, говори!
-Полако, брате, полако!
Мораш успут још нешто да ми кажеш...
-Радмило!!!
-Шалим се! Заиста нам смех свима треба, брате мој. Сана је са, Ланом и Нором, у шуми. Наћићеш их испод храста, вероватно препричавају доживљаје, ждралу и соколу.

Није ми било тешко да их нађем. Шума је сама отварала пут до њих, као да чита моје мисли. Негде, на пола пута, то сам и схватио, да је овде заиста присутна магија. Чаробно дрвеће, цвеће које мења боју од јутра до мрака по неколико пута, трава која као да, када се ослушне мало боље, пева, потоци на свој начин комуницирају, и, ако и њих пажљиво слушаш, чућеш свакакве приче.
Све је некако посебно живо, а, питам се, зашто све то тек сада примећујем?! Зашто раније нисам чуо приче свих њих?
-Ниси нас слушао, мада, можда смо и ми били тихи, можда стидни.
-Ко је то рекао?
Окретао сам се око себе збуњен, и никог нисам видео осим малене птице, црвено-жуте и златне боје.
-Оо, не! Није могуће! Ја, или сам и сувише уморан, или лудим?!
-Шта би било да ти кажем, да, нити си уморан, нити лудиш, већ, причаш са птицом. Да се преставим, Вилењаче! Ја сам ,,Златна Ласта,, а ти?!
-Да, да, лудим!
Па, добро, ако је већ тако, лудим па шта, ево, престављам се!
Благо сам се поклонио и изговорио своје име. Чуо сам да се насмејала, а, када сам подигао главу и отворио очи, очекивао сам да је нећу видети на том жбуну, јер, и даље сам убеђен да лудим, али, на моје велико изненађење, птица је била ту и даље.
-Драго ми је, Ледане. О теби се овде прича увелико, и, пре него што сам те срела, баш сам се питала, хоћу ли имати ту част да упознам тог дивног вилењака.
-Заиста сам изненађен и још више збуњен. Нисам никада имао прилику да разговарам са птицом. Леп је то осећај, верујем, само, потребно ми је време да се навикнем.
-Разговараш са соколом, па са гавраном, вуком, медведом, а, чудно ти је што причаш са малом птицом!
-Да, одлично си то закључила, само, нисам се добро изразио.
Изненађем сам, можеш да ми опростиш што причам можда нешто неразумно?
Обећавам, да ћу исправити то једном шетњом кроз шуму, само нас двоје!
-Ако ми обећаваш шетњу, опраштам ти, Вилењаче! И, још нешто, причаћеш ми о пропутовањима, Ледане?
-Да, да, обећавам!
Птица је раширила крила и одлетела, а, ја сам збуњен и као опијен наставио према храсту.
-Ледане!
Тек што сам изашао из шуме, корак један само, Сана ме је опазила, скочила је и дотрчала до мене, смејајући се на глас. Тај осећај, да, у загрљају имам биће које ми значи више него што птици значи лет, лептиру цвет, или, зори Сунце, је , неописиво леп!
-Сана, колико ми је драго што те видим, то не могу да ти опишем!
-Ледане, и мени је драго!
Једва је то изговорила и поново ме чврсто загрлила. Ко зна колико би то трајало, да соко није писнуо изнад нас. То је био величансвен поздрав витеза , витезу, величанствена добродошлица!
Поздравио сам га, а, он је својим покретима крила показао да иде, мора да иде, и схватио сам да је ту свратио само да нас види, да нас поздрави.

Дуго у ноћ, остали смо сви окупљени под храстом,  препричавајући доживљаје и описивајући светове, које смо виђали, а можда и најављивали за поновна виђења, јер, веровали или не, свет у којем се сада срећемо овде, јесте онај свет, где магија господари.
Наше приче из будућности доносе многе тајне, које вилењаци овде разумеју, и , које ће помоћи свету да реши многе загонетке, али, прича старог Храста је невероватна и непојмива у овом трену.
Запамтио сам једну реченицу коју никако да разумем:
,, У свету овом, срешће се многи светови, бића, многе цивилизације,,!
Шта ли мудрац стари жели рећи? Осећам, да се временска капија поиграла са нама. Осећам, да смо у добу магије, јер, већ сам и наговестио, да је ово свет где магија господари. У последњем сусрету са овим светом, нисам разумео шуму, ни траву, ни цвеће, ни поток, а, ни птице, као данас што разумем. Она мала враголаста птица је била мој путоказ, није ми рекла истину, али, дала ми је до знања, да сам у другом свету, свету, где, Виле, Вилењаци, људи, животиње,...говоре истим језиком.


Наставиће се...

С. Рајковић

Толкин - Јунаштво и особине Вилењака

Заиста читајући Толкина, може се видети како је он представио Вилењаке...Веома слично како су они представљени у нашој епској поезији.
Сећамо се односа Марка Краљевића и Виле Равијојле, онда стиха који говори да што год у Срба има јунака, свакога је Вила подојила.

Неки наши ствараоци су описивали народна знања у нас о вилењацима и вилама. Кодер је један од њих.

Али, овде ћу данас представити како је Толкин доживео Вилински свет.
Довољно је рећи колико су великог трага оставили на свест људи Вилењаци, да у свим народима Европе постоје приче и изреке о њима а у једној земљи су они и званично третирани као бића земље. У питању је Исланд.

Толкин је описујући Вилењаке, описао Човечанство у цвату уметности. Они су живо утеловљење свих уметности. Шта год да су руком додирнули, они су то и посветили. Све занате су уздигли на Божанске висине, песма и поезија су њихов начин живота и начин записивања хроника времена. Веде су један облик овога живог казивања знања која одмах делују на свест јер оне саобраћају мислима и срцима као аутомобили путевима.

Дошавши у Валинор, дом богова (Сила- како су названи), Вилењаци су се уздигли у жива божанства. Три велика клана су крочила на ту свету земљу Валинор. Вањари, Нолдори и Телери.

Вањари су непосредно боравили са Нолдорима у граду који се звао Тирион. Тај град је био незамисливе лепоте у поређењу са данашњим. Бели мермер, дијамант и племенити метали и камен су били главно средство и материјал, заједно са баштама рајског биља.

Телери су боравили на обалама Валинора и саградише свој град - Алквалонде.
То је био град на обалама мора са прелепим луковима и бисерима.

Нолдори су највише волели занате свих врста а и стварање писма и симбола. Вањари су највише волели поезију а Телери су волели море и птице и они посташе први морепловци на Арди. Арда је ова наша планета по Толкину, мада је касније он објаснио додатно да се "Арда" односи на цео Сунчев систем.

Вањари су били најмање бројни од свих Вилењака а њихов краљ је био Ингве.
Нолдори су били најбројнији у Валинору а краљ им беше Финве. Телери потом бројем иђаше (мада њихов род који је заостао на путу те остао на Средњој земљи је био најбројнији) а краљ им беше Олве.

Силе које су живеле у Валинору, Богови како су их Људи касније назвали, су научили Вилењаке свему а и данас их уче.
Силе су зване Аинури. Мада тако су звали себе они сами али када су дошли појавно у овај свет онда су названи Валари.

Аинур или Валар као појединац.
Они су духовна бића чистог светла и нивоа развоја тик до самог Творца јер су они пород његових мисли и сваки Аинур или Валар је чисто оваплоћење Творчеве одређене мисли. Они немају тела. Они су енергија која је интелигента и изузетно моћна, зашто?
Зато што су они директно стварали Свемир по замисли Творца и својим замислима.



Знајући да је дошло време у дубинама постојања да дођу деца Творца, Вилењаци и Људи, они су обликовали ову планету на којој ће се они појавити.
Творчева деца бејавши другчије природе, требала су дом за тело, планету која омогућава живот кроз тело и дух.

Саме силе-Валари не требају никакву материју да би живели. Али знавши за долазећу децу Творца, Вилењаке и Људе, прионуше у времену давно заборављеном на посао да се ова планета животно оспособи.
Нема броја годинама и њиховом труду.
Но о томе други пут, сада је важно знати да су Вилењаци дошавши у Валинор, ту рајску земљу Валара, учили од самих Валара све. Валари су себи чинили тела да буду блиска Вилењацима да би ови могли на почетку уопште да знају ко су силе. Валари су по потреби мењали тела како су хтели, неки су највише ходили невидљиви тек повремено ради Вилењака се утеловљавајући.
Звучи чудно али они су могли сакупити у трену енергију и себи направити одрећено тело. Могли су направити били који облик па су тако понекад неки од њих били као велико дрво које је огромне величине тако да би се и највећа Секвоја данас постидела. Други су постали планина или огромна птица или коњ или било шта да су желели да би имали одређено искуство кроз физички облик, али ипак њихова суштина је енергетске духовне природе.
Неки Валари су се скоро увек утеловљавали као женска бића а други као мушка, они сами немају пол као људи већ због самих Људи и Вилењака они по својој природи стварају себе.

Тако Вањари волевши песму и реч, одоше да живе са Манвеом и Вардом који су Краљ и Краљица Сила-Валара. Манве је највише волео и највише воли поезију и заједно са Вардом он је живо ствара кроз Звезде и светлост Ватре неугаслог плама.

Вањари се тако назваше Светли Вилењаци, Бели Вилењаци или Вилењаци Светла.

Углавном су били плавокоси и сијали су својом ватром живота. Њихова етарска тела су непрекидно пресијавала кроз њихова Земаљска тела тако да сваком ко није знао кога гледа, Вилењак светла или Вањар би изгледао као прозрачно анђеоско биће а на мах као човек или жена велике лепоте. Вањари скоро уопште нису имали односе са Људима. Чак су своје односе и са другим Вилењацима свели временом на најмању меру, потпуно се посветивши Светлу и Песми са Манвеом и Вардом.

Последњи пут су учествовали у односима са другим вилењацима и Људима у Рату Беса када је Црнобог или Мелкор или Моргот (тако је назван од Вилењака), поражен потуно физички у овом свету и затим по уништењу његовог телесног обличја избачен ван ове димензије.

Светли Вилењаци или Вањари су често својим моћима били надахнуће свим песницима. Бели Вилењаци су гледавши Варду и њено светло које је директно од Творца на њеном лицу и бићу, преносили надахнуће осталим Вилењацима и самим Људима касније.
Они су изабрали да своје суштаство споје са моћи Песме и Поезије. То је језик самог Творца а Вањари њега живе, тако да су они сами постали чудо, тј. живо утеловљење саме песме.

И зато су најближи срцу Манвеу и Варди.

Други род који је толико пуно учинио за све су Нолдори.
Они су ти који су кроз њихова умећа донели нешто посебно Свемиру и овој Земљи...Али са знањем су донели и пуно бола...Као што су Вањари- Бели Вилењаци-Вилењаци Светла били блиски Манвеу и Варди, тако су Нолдори све научили од Аулеа. Ауле је Валар који је највише био задужен за физичко стварање планете и самог Свемира. Све елементе он зна. И од њега Нолдори научише уметност заната свих.

Више о њима у следећем делу...

Дневник Плавог Вилењака 20-ти део

Подела је уследила, део Вилењака прати, Радмила у извидници, а, остали приводе крају борбу. Још једна победа Светла над тамом, још један успешно спашен свет. Над планетом готово да се не примећују летелице лоших, ових неколико у трену нестадоше, под зрацима наших летача.
Нисам желео да пропустим прилику, и не кренем са братом у патролу, и, брзо сам их стигао. Нисам задивљен погледом. Овај свет је готово уништен. Овај свет као да је нуклеарним оружјем уништен. Осим камена и песка, ништа друго на видику.
Где је живот? Где су бића?
Нисам успевао да ...
-Ледане, слажеш ли се, да се спустимо?
-Мора да постоји живот, који је сакривен. Слажем се, брате, спустимо се.
Био сам управу! Планета је од песка и камена, живот се не примећује.
И, док сам разгледао планету, у нади да има живота, приметио сам као да су улази у пећине. Прелетео сам, и вратио сам се, неки немири у мени су ме терали на то. Спустио сам се близу, и, био сам управу, ово јесте улаз у пећину.
Улаз је довољно велики да може летелуца да прође, и са још неколико летача, ушли смо унутра. Опрезно и лагано смо се кретали, да, останемо непримећени, јер, не знамо куда воде ови тунели.
На моје изненађење, на крају тунела, бљеснула је светлост. Испред мене је читав светлосни град.
Град је жив! Видим бића попут људи, крећу се без страха од нас.
Уследио је контакт са вођом, који нам је објаснио ко су и одакле они у подземном граду.
Град је направљен за склониште, у случају напада бића попут оних против којих смо у рату.
Сусрет је био леп, али, нисмо имали времена да обилазимо град, који је бљештао попут, Звезде.
Радмила сам обавестио о сусрету, али, било је прекасно за упознавање, већ, било је мало времена, разарајућа бомба је активирана.
Све што нам је, Радмило рекао , јесте, да бежимо што пре, и, што даље, планета ће бити уништена за 30 минута.
Бића попут људи полетела су са бродом испред нас, заједно са осталим Вилењацима.
Остао сам последњи са братом, да будемо сигурни да су сви летачи узлетели.
Бежали смо што смо брже могли, јер, кристали се не могу још активирати, што значи да зона није безбедна.
Прошло је 29минута и 50 секунди, и одбројавање отпочело.
Лана покушава да отвори портал, јер, удаљеност није довољна, експлозија ће прогутати летаче.
Срећа, портал се отвара, и, у трену експлозије, летачи и бродови улазе у портал!
Последњи сам, и успевам да видим призор!
Нажалост, свет је нестао!

                                                                                  Осетио сам ужарени удар, осетио сам бол света који неста! 

Зашто толико боли? Па, знате ли, колико љубави се уложи у стварање света? Знате ли, колико воље, колило осмеха, колико снаге, уметности, колико лепоте Космичке се уложи у један свет, који људи или бића налик њима, тако лако изгубе?! 

Знате ли?!

Портал нас је одвео изнад ,,Мидгард,, планете. Хтео сам да се дивим тој лепотици, али, још ми је слика изгубљеног света испред очију. 

  

-Ледане, брод са људима морамо оставити овде. Ти се освести, не мисли више на свет који је нестао, морало је тако, брате.

-Разумео сам, Радмило, отпратићу брод на безбедно!

Одржао сам обећање, и, брод са бићима налик људима оставио на ,,Мидгарду,,. 

Радмило каже да су то људи, ја кажем да су то бића налик људима, јер, ова бића имају развијенију интелигенцију од људи на ,,Мидгарду,,.

Добро, било како било, они и тврде да су научници са ,, Мидгарда,, и да су их оставили на оној планети давно, као експедицију. 

Нисам спреман да слушам било кога, било какве приче, желео сам тишину и мир, умор ме сустигао.

Предложио сам, Лани, Нори и Радмилу, да се спустимо ту где смо и да се одморимо. 

И, напокон одмор! Остајемо на ,,Мидгарду,, неко време.

Наставиће се...

С. Рајковић

                                                                

Дневник Плавог Вилењака 19-и део

Вилењаци су започели напад! Кренули смо оним редоследом како је, Радмило распоређивао. У трену, испред мене је рој летелица које су хитале у извршавање својих задатака. Радмило је повео своје ратнике, први је, а знам да је на првом месту као сваки прави вођа, јер, његова летелица оставља плави траг за собом, и, у трену, после распоређивања, погледавши своје ратнике, јурнуо је на чело. До напада имамо још неколико секунди. Одбројавам! Осећај који у мени тада ствара и срећу, и страх, и...неописив је. То најбоље зна ратник, како је, када јурне у битку.
Напад започет! Први пројектил послат на напајање енергије! Одмах је уследео контра напад, јер, и њихове летелице су узлетеле, њихови пресретачи.
Радмило обавештава да је прошао пресретаче и да је неколило оборио, али да нови узлећу у све већем броју, и да се спремимо за, можда најачи удар.
Након само неколико секунди, настао је хаос! Пуцали смо на све стране, док су непријатељи извирали са свих страна. Схватио сам, да они имају више савезника, и да смо управо опкољени.
У тој олуји, није се знало колико их је, и одакле пристижу, нисмо имали могућности да размишљамо о томе, борили смо се са свима и сваким.
Знам да сам се окретао у круг, пуцајући мало испред себе, мало иза себе,...на све стране пуцам, са свих страна пуцају у нас,... борба, можда за мене до сада највећа.

Оборимо летелицу тамнима, и у  трену се обрадујем, успевамо, помислим, али, већ у другом трену, они обарају нама. Нажалост, наши ратници нестају, бездан их гута са онеспособљеном летелицом, погођеном разарајућим зраком.
Можда сам ја следећи?!
Можда ћу баш ја сада бити погођен!
Мисли су ми таква питања и такве закључке доносиле, али, страха нема, не сме бити!
Ту смо да се боримо и победимо!
Присећао сам се манерва из вежби које смо свакодневно понављали на ,Звезди.
-Ледане, покажи шта знаш!
Самом себи сам на глас подвикнуо, активирао систем ,,невидљива летелица,, и кренуо у најјачи напад. Невидљива летелица није заиста невидљива, она се само креће брзином ,,невидљив,, и користи самоконтролу
лета.
Испред мене падају летелице непријатеља, иза мене нестају,...
И, не знам одакле ми дођоше прелепе слике детета, које седи на цветној ливади и игра се са неком играчком.
Одједном, нестао је тон, ништа нисам чуо, осим, поветарца који је прелазио преко  те цветне ливаде, и птичице које певају најдивнију песму, коју сам до сада чуо.
Гледао сам оно дете, гледао сам свет око њега. Био је то бајковит поглед, онај исти као на почетку времена, на ,,Мидгард,, планети.
Порука ми је јасна, данас бранимо тај свет! Данас морамо победити! Данас људима враћамо онај свет који смо им једном дали!

Данас морамо победити!
У следећем трену слика детета се обрисала, и поново су испред мене борбене летелице.
Јединица на десној страни планете шаље податке да су извршили задатак, и да је непријатељ остао без комуникације.
Прикључују се, Радмилу и мени у централни напад.
Приближили смо се планети са које су извирале борбене летелице, и на којој је заточена, Лана. Некако, сада када сам овде, у зони непријатљске планете, и није било тешко пробити се и отпочети уништавање зла. Успели смо! Вилењаци се пробијају, и све већи и већи број летелица на окупупу, што значи ,да , успевамо!
Радмило ме је обавестио, да су трагачи лоцирали одаје у којима су, Лана и Вилењаци, и да кренемо нас двојица у помоћ.
Учитао сам локацију и устремио се попут орла на плен. Спустали смо се на планету без потешкоћа, а, испред нас невероватна слика:
Лана и Вилењаци на слободи!
Лана и Вилењаци у борби са тамнима, у борби, ,,прса у прса,,!
Ратнички подухват! Борба Бића и звери! Борба добра против зла!

Радмило и ја смо се придружили борби, а, изненада као гром из ведра неба, појави се, Нора.
-Без мене се играте?
И јурнула је као права ратница, право на тамне, раме уз раме, Лани.
Трајала је борба, мада умор и одустајање се није осећало, ни код Вилењака , ни код звери.
Онеоспособљени да комуницирају са сарадницима, није им остало ништа друго осим, борбе .
Након неколико сати , ослободили смо град и уништили многобројне летаче, укључујући и један брод, који су припремили за кријумчарење хибрида.
Нећу вам описати ужас који сам затекао у броду. Све што ћу вам окрити јесте, да, ни у паклу таква створења не бораве.
Радмило је карантирао брод, спреман за самоуништење.
-Морамо проверити, ко зна да ли има још бродова са овим створовима!
-Проверићу са јединицом ,а ти, брате, остани са, Ланом и Нором.
Патролирање мора да се обави брзо и неприметно.
                                                                                                                                                                                                                                                           Наставиће се....


С. Рајковић

Приче са Звезданих Ливада - Дан са Променом

Друга прича Тодора Пештерског његовом сину...



Дан са променом



Стајао је сам. Одавно више није било потребе да било ко сем њега чува границе те предивне земље. Била је то земља где су се сви међусобно разумели и уважавали...камење и биљке, биљке и животиње, животиње и људи. Хармонија је свуда владала и нико није ни знао да постоји нешто друго сем мира и љубави.

Полако је почела да сипи киша и он је осећао како свака кап која му се слива низ лице и тело односи старе мисли и представе. Волео је-о како је само волео тај посебан осећај после повремених пљускова. Није ни помишљао да тако лепо време може било шта да поквари. Таква мисао није се појавила чак ни онда када је угледао дугачку колону ратника са крупним и намргођеним вођом на њеном челу. Одсуство мисли и његова дечија љубопитивост су на жалост били потпуно страни тој колони утопљеној у мноштвеност.

Стао је испред њих онако блештећи окупан и отпевао им поздрав уобичајен за све становнике те земље. Видео је да му они на тај поздрав нису одговорили. То га је нагнало да се присети онога што је још као мали научио седећи сам сатима у шуми. Кад се потпуно умири могао је да чује мисли свих бића и оне су му се јављале увек као одјек његовог унутрашњег гласа. За један трен се умири и послушну на кратко мисли свих тих људи. Скоро истог тренутка је пожалио, јер је чуо неке ружне речи, као што су: победити, освојити, заузети земљу, имати...  Срећом по њега и по његов народ он је био један од оних на које те тешке вибрације не остављају никакве трајне последице.

Иако му их је било јако,јако жао, знао је да их са тако прљавим мислима не може пустити код његових сународника. Баш у том тренутку из колоне се издвоји вођа и рече му да им се склони са пута, јер они су управо кренули да освоје његову земљу.
Дуго, дуго је гледао вођу право у очи, док су му се телом разливали таласи велике туге због незнања у којем је живело то јадно биће испред њега. На крају ипак прозбори: “ Хоћете да освојите земљу ? Слободно изволите - идите само право и знајте и лево и десно и испред и иза, и горе и доле она се простире. Само знајте још и ово - ова земља се не може освојити, она никоме не припада и сама је свој господар.

Ми људи што њоме ходимо хоћемо да је присвојимо а ви хоћете чак друге људе да нападате због ње. Али верујте ми, њој је свеједно, њој је сасвим свеједно, јер она уме да чека и врло добро зна да ћемо и ми отићи, баш као што су многи пре нас па чак и диносауруси некада давно отишли. Она је врло стрпљива и чека оног ко је неће присвајати. Томе ће она предати полако све своје тајне. “

Већина ратника из колоне поче себи нешто да мрмља у браду, бојећи се неких нових мисли које им је у главу убацио овај нежни младић. Једног од њих то све толико наљути да хтеде напасти то од њега толико другачије биће. У том тренутку он поново проговори: “ Ти, да баш ти, дођи и изврши то што си наумио. Нападни ме и осетићеш бол теби још увек потпуно страну. Осмех на мом лицу док ме будеш нападао ће ти бити казна, мада је мени најмање стало до тога да ти будеш кажњен.”

После ових речи цела колона одједном застаде, па чак и ратник који га хтеде напасти. Увидели су да овде очигледно много тога није било у реду. Заповедник поново пажљиво погледа у те кобалт плаве очи и тада на трен заборави зашто се уопште налази тако далеко од свога дома. Све је одједном изгледало некако сулудо и испразно. Испред њих је стајао само један једини човек или би боље било речено младић и успео је све њих да поколеба. Увидели су тада да очигледно имају посла са неким врло чудним народом који изгледа не зна шта је то страх. Зебња и некаква бојазан се изненада дубоко увуче у њихова срца. Тада заповедник невољно, али ипак полако подиже руку и нареди повратак.
Гледајући последње коњанике из колоне како замичу иза брестовог шумарка, осети поново ону препознатљиву животну енергију у ваздуху после кише, два пута дубоко удахну,  премести је из ваздуха у своје тело и помисли: “ чудни баш неки људи, шта ли им само значи та чудна реч - страх ? “

Дневник Плавог Вилењака 18-и део

Срећно, Вило, драгуљу мили!
Желео сам да нестанем, да ме нема, да душу не умарам болом, који ми се забија у срце док слушам гадове како се радују робињи. И, ако знам да је то задатак, не могу да престанем да мислим како се кезе, ругају и како понижавају нашу ратницу.
-Ледане!
Мед је ушао у просторију, у којој сам одмарао.
-Не мораш ми ништа рећи, пријатељу, све ми је јасно, све знам.
-Морам да ти кажем, врло је важно!
-Мораш?
-Ледане, примио сам вест...
Лана је нестала! На планети, у чијој близини се водио рат, Радмило је пронашао, Ланин вајтман, али, не и Лану ,ни посаду.
-Шта причаш, Меде?!
-Ледане, имам план. Оставимо записе за касније, предлажем да уђемо у Космички клан. Нико не зна да ...
-Меде, не!
Спреми ми летелицу, одлазим да ослободим сестру! Ти настави пут према ,,Мидгарду,, и записе предај, Старом Ждралу и Старом Соколу!
-Где да их нађем?
-Пронаћиће они тебе, само, спусти се у долину, Авалина и чекај.
-Ледане!
Ухватио ме је за рамена и погледао, нажалост, последњи пут. Видео сам његове очи, у трену су биле мутне и боја црнила му је прекривала зенице. Знао сам да је, нажалост, мом пријатељу дошао крај. Срешћемо се ми, у неком другом свету, знам, али, ко зна када!
Тешко ми је, опраштам се од, Меда, и осећам да зна да је ово наш последњи сусрет, али, тугу кријем, мада је и само срце склања, јер, брига за сестром је много већа. Тражим је кроз мисли, опраштам се од пријатеља, шта још да очекујем, шта ће још да ме снађе,.....бол је на све стране.
-Меде, идем сам! Морам сам!
Однеси записе и, придружи ми се код ,,Великог Медведа,,!
-Пријатељу, записе ћу предати као што си ми рекао где и коме, а, ,,Великог Медведа,, ми поздрави...
Једног дана, једног дана опет...
И, прекинуо је реченицу. Уверио ме је да зна, да предосећа крај!
-Ледане, крени, вајтман је спреман!
За који трен, излазимо из овог мрачног дела Космоса.
Твој пут је, тј. твој циљ је планета ,,Нирдус,, а, мој циљ ,,Мидгард,,!
И, још нешто, пријатељу, да не заборавим!
Нешто је тражио у десном џепу кошуље.
-Ледане, ово дај мом сину када га сретнеш!
Погледао сам га...
-Меде, даћеш му ти.
-Знам да нећу стићи, и, знам да знаш пријатељу, зато, учини ми, овај кристал дај мом сину!
Најтеже ми је што знам да је управу, зна да...
-Збогом, Ледане! Имати пријатеља Вилењака са ,,Плаве Звезде,, је уистину част!
Поглед очи у очи, опроштајни загрљај без суза...
-Збогом, Меде, побратиме!
Част је моја, јер, не сретох биће са јачом речју од тебе!
Испратио ме је погледом до вајтмана. Док се улаз затварао, окренуо сам се, да, последњи пут поздравим Меда. Стајао је као дете, као дете кога мајка оставља. Сузе су му ратничко лице квасиле,....Збогом, пријатељу мој! Збогом!
Улаз вајтмана се спустио, и тада је из мог срца бол прснуо читавим Космосом. Нисам могао више, нисам....јаук испуњава унутрашњост вајтмана, док ми се слике испред очију слажу, правећи низ незаборава. Пловио је вајтман куда све и не знам, нисам ни покушавао да устанем, нисам ни могао. И, ко зна колико сам клечао испред улаза, погнуте главе, јецајући од бола, и, гледајући у низ оних слика, које ,Мед остави за собом, а, оставио је ...
-Ледане! Ледане, јави се!
-Јављам се!
Пробуди ме неко!
-Радмило?!
Где си? Где је Лана?
-Капија испред, Сатурна....пожури!
-Видим је! Пролазим!
Радмило, дај ми позицију! Учитавам сигнале које не препознајем. Ово нису наши?
-Изнад тебе сам, Ледане! Добро си?
-И, нисам брате. Мед је отишао на последњи задатак.
-Задатак је обављен! Мед је...
-Не изговарај, Радмило! Не изговарај!
Само, реци ми ,ко је крив за његову смрт.
-Они што су и тебе напали, брате!
-Знали су да је, Мед умешан, и да ми помаже, зато су га уништили.
-Није дозволио да га они униште. Након што је предао записе, Капетан је активирао самоуништење. Непријатељима је дозволио да му приђу, не би ли уништио и њих. Успео је, стари лисац их је надмудрио. Мед је, Ледане, уништио најбољи брод њихов, најачу експадрилу.
-Благословен си, Меде, пријатељу мој! Знао сам да ћеш успети! Знао сам!
Медов сан је био, да славно умре, и да за собом остави пустош лошима, јер, они су негда његовог сина покушали уништити. Чекао је и дочекао да им врати.
-И, то ти нисам рекао. Бродом је управљао нико други до, вође тамних!
-Радмило, то значи да...
-Да, брате, само чекамо да их обавесте о губитку лошега и да нападнемо. Лана је обавештена, Нора приводи крају и чисти ратну зону око галаксије ,,Виндо,,!
-Кажи ми, како је, Лана допала у руке непријатељу?
-Сама се предала!
-Али, зашто?
-Њени ратници су на бојним пољима посвуда, и, дознали су да је већи број Вилењака заробљено. Лана је једини начин да их спасе нашла у предаји. Није се предала, већ је исценирала губитак битке, па је, заједно са својим великим ратницима наводно ухваћена.
Сада чекамо знак наше сестре и нападамо!
-Још једна Виле је потајно ушла у брод савезницима непријатеља. Мед је у договору са њом исценирао продају наводно робиње, Бића из вишега реда.
И, док сам причао брату о догађају, изненада, видео сам бљесак плаве муње поврх планете, на којој је, Лана.
-Радмило, шта је Ланин знак? Договорили сте се?
-Плава искра, брате!
-Време је! Лана је пре неколико тренутака.....ено, поновила је!
-Идемо, Ледане!
-Свим Вилењацима:,, Говори Командант, Радмило!
На положај!
Употребите сва расположива срества!
Фирго, поведи јединицу на десни ток и онеспособи борбене флоте!
Кајло, поведи једеницу на леви ток и уништи све базе!
Дормона, са јединицом нападни електро систем и уништи га!
Ејлор, нападни мрежу и прекини доток информација!
Ледане, идемо на центар! Ти нађи одаје у којима је, Лана са вилењацима, ја ћу вас покривати!
-Јединица ,,Искра,, замном!

...Уследио је поклик и тишина, као да су  сви звукови нестали. Мисли су ми биле и даље тамо, на Медовом броду, гледајући слике успомена. Све што сам умео у том трену да кажем, јесте:,, Ово је за тебе пријатељу! Хвала ти, Меде!,,
Осећао сам победу, осећао сам...јер, најјача флота им је уништена! Хвала ти, Капетане Меде!

Наставиће се...

С. Рајковић