Подела је уследила, део Вилењака прати, Радмила у извидници, а, остали приводе крају борбу. Још једна победа Светла над тамом, још један успешно спашен свет. Над планетом готово да се не примећују летелице лоших, ових неколико у трену нестадоше, под зрацима наших летача.
Нисам желео да пропустим прилику, и не кренем са братом у патролу, и, брзо сам их стигао. Нисам задивљен погледом. Овај свет је готово уништен. Овај свет као да је нуклеарним оружјем уништен. Осим камена и песка, ништа друго на видику.
Где је живот? Где су бића?
Нисам успевао да ...
-Ледане, слажеш ли се, да се спустимо?
-Мора да постоји живот, који је сакривен. Слажем се, брате, спустимо се.
Био сам управу! Планета је од песка и камена, живот се не примећује.
И, док сам разгледао планету, у нади да има живота, приметио сам као да су улази у пећине. Прелетео сам, и вратио сам се, неки немири у мени су ме терали на то. Спустио сам се близу, и, био сам управу, ово јесте улаз у пећину.
Улаз је довољно велики да може летелуца да прође, и са још неколико летача, ушли смо унутра. Опрезно и лагано смо се кретали, да, останемо непримећени, јер, не знамо куда воде ови тунели.
На моје изненађење, на крају тунела, бљеснула је светлост. Испред мене је читав светлосни град.
Град је жив! Видим бића попут људи, крећу се без страха од нас.
Уследио је контакт са вођом, који нам је објаснио ко су и одакле они у подземном граду.
Град је направљен за склониште, у случају напада бића попут оних против којих смо у рату.
Сусрет је био леп, али, нисмо имали времена да обилазимо град, који је бљештао попут, Звезде.
Радмила сам обавестио о сусрету, али, било је прекасно за упознавање, већ, било је мало времена, разарајућа бомба је активирана.
Све што нам је, Радмило рекао , јесте, да бежимо што пре, и, што даље, планета ће бити уништена за 30 минута.
Бића попут људи полетела су са бродом испред нас, заједно са осталим Вилењацима.
Остао сам последњи са братом, да будемо сигурни да су сви летачи узлетели.
Бежали смо што смо брже могли, јер, кристали се не могу још активирати, што значи да зона није безбедна.
Прошло је 29минута и 50 секунди, и одбројавање отпочело.
Лана покушава да отвори портал, јер, удаљеност није довољна, експлозија ће прогутати летаче.
Срећа, портал се отвара, и, у трену експлозије, летачи и бродови улазе у портал!
Последњи сам, и успевам да видим призор!
Нажалост, свет је нестао!
Осетио сам ужарени удар, осетио сам бол света који неста!
Зашто толико боли? Па, знате ли, колико љубави се уложи у стварање света? Знате ли, колико воље, колило осмеха, колико снаге, уметности, колико лепоте Космичке се уложи у један свет, који људи или бића налик њима, тако лако изгубе?!
Знате ли?!
Портал нас је одвео изнад ,,Мидгард,, планете. Хтео сам да се дивим тој лепотици, али, још ми је слика изгубљеног света испред очију.
-Ледане, брод са људима морамо оставити овде. Ти се освести, не мисли више на свет који је нестао, морало је тако, брате.
-Разумео сам, Радмило, отпратићу брод на безбедно!
Одржао сам обећање, и, брод са бићима налик људима оставио на ,,Мидгарду,,.
Радмило каже да су то људи, ја кажем да су то бића налик људима, јер, ова бића имају развијенију интелигенцију од људи на ,,Мидгарду,,.
Добро, било како било, они и тврде да су научници са ,, Мидгарда,, и да су их оставили на оној планети давно, као експедицију.
Нисам спреман да слушам било кога, било какве приче, желео сам тишину и мир, умор ме сустигао.
Предложио сам, Лани, Нори и Радмилу, да се спустимо ту где смо и да се одморимо.
И, напокон одмор! Остајемо на ,,Мидгарду,, неко време.
Наставиће се...
С. Рајковић
No comments:
Post a Comment