Лана
Дани, месеци, и, тако редом, пролазили су, чекајући, Ледана, чекајући његов повратак. Све је друго стало, само, дан за даном иду у низу, сви исти, све исто.
Није ми било толико тешко, јер смо се, сретали у сновима, у световима, далеко изнад овог овде. Ледан је умео да долази на планету, у тренутке, у битне тренутке, остављајући тему за свој дневник. Баш, пре неколико дана, у јутарњим сатима, појави се, у сну, на планети, ,,Бисер,,. То је наша тајница, сјајна и сакривена планета, дубоко у срцима нашим, и, баш личи на најлепши бисер у, Космосу.
,, Немам пуно времена, Лана, спремам се, долазим на ,,Мидгард,,! Молим те, запиши ово, јер, требаће нам!
-Долазим по сопственом избору! Планета на коју спуштам своју Суштину, није узрасла, јер је под опсадом, зачарана од тамних сила.
Бирам баш ту планету, јер је можда једина за коју се хиљадама година ратује без престанка.
Бирам је, јер, на ,,Мидгарду,, имам: Сестру, Лану,
брата, Радмила,
Нору, моју пријатељицу,
ждрала,
имам и старог храста,
Сану...
Још нешто:
Овај дневник чувај, сестро, све док не осетиш да је тренутак да, откријем ко сам. Долазим у породицу, која живи испод планине. Мајка коју бирам је крхког здравља, и, само рођење детета, биће јој благослов за миран пут у вечан мир.
Лана, ти ме прати кроз моје снове, буди уз мене, јер, опсене које ме чекају у новом телу, сигурно нећу моћи сам да пребродим.
Сваку реч запиши, сестро, свака ми је у будућности смерница, путоказ према дому мом.
Идем сада, а, ти ме прати, ти једина знаш где ћу бити!
И, Ледан је то јутро дошао на ,,Мидгард,, као прво и једино дете жени, чије се тело борило са опаком болешћу.
Била сам поред ње док се сирота порађала, гледала сам је, како подарује планети нов живот, док се њен полако гаси. Храбро срце у мајке се бори да издржи док се њено чедо не роди, да га са сигурношћу живо донесе ,,Мидгарду,, на дар. Свануо је диван дан, Сунце своју светлост шири и као да се весели, као да игра, пева, као да зна, да се ,Ледан вратио. Плавооки дечак, беле коже попут снега, у једном трену разгалами се , заплака и показа свету да је дошао. Сузе радоснице пролише се по мајчином лицу, док је, осећам већ полако одлазила. Узе чедо своје у наручје, прислони га грудима својим, и тихо прошапута:,, Волим те, сине мили,,!
Ледан као да је осетио, отвори окице полако, прво десно, као да намигује враголасто, затим, и лево отвори, и, бљесну плавооки поглед мајки на дар.
Још дише, уздише мајка ,гледајући најдивнији поглед на свету, и полако још помера кажипрст десне руке, са којим додирује, Леданово раме.
Шапутала је нешто, али, све што су разумели људи око ње, јесте, име које даје свом сину.
-Бор!
-Бор!
То су чули, а, она је желела да се син зове, Борислав,( Бор и Слав) !
Није успела да изговори до краја, видим како се поздравља са својим чедом, и, одлази пут звезда, мира и лепоте.
Ледан је тачно знао, и наговестио ми је да ће доћи и да ће по његовом рођењу његова мајка умрети.
Равнотежа мора да постоји, једно Светлосно биће дође, друго оде.
-Лана, предлажем да једно време пратимо, Леданово одрастање, а, када дође време, увешћемо га у наш свет.
-Слажем се, брате, сачекаћемо да, Ледан напуни седам година, да мозак створи заштиту и постане имун на уљезе.
Наше податке које будемо слали, Ледану, неће моћи нико да омета.
Наставиће се....
С. Рајко
No comments:
Post a Comment