Друга прича Тодора Пештерског његовом сину...
Дан са променом
Стајао је сам. Одавно више није било потребе да било ко сем њега чува границе те предивне земље. Била је то земља где су се сви међусобно разумели и уважавали...камење и биљке, биљке и животиње, животиње и људи. Хармонија је свуда владала и нико није ни знао да постоји нешто друго сем мира и љубави.
Полако је почела да сипи киша и он је осећао како свака кап која му се слива низ лице и тело односи старе мисли и представе. Волео је-о како је само волео тај посебан осећај после повремених пљускова. Није ни помишљао да тако лепо време може било шта да поквари. Таква мисао није се појавила чак ни онда када је угледао дугачку колону ратника са крупним и намргођеним вођом на њеном челу. Одсуство мисли и његова дечија љубопитивост су на жалост били потпуно страни тој колони утопљеној у мноштвеност.
Стао је испред њих онако блештећи окупан и отпевао им поздрав уобичајен за све становнике те земље. Видео је да му они на тај поздрав нису одговорили. То га је нагнало да се присети онога што је још као мали научио седећи сам сатима у шуми. Кад се потпуно умири могао је да чује мисли свих бића и оне су му се јављале увек као одјек његовог унутрашњег гласа. За један трен се умири и послушну на кратко мисли свих тих људи. Скоро истог тренутка је пожалио, јер је чуо неке ружне речи, као што су: победити, освојити, заузети земљу, имати... Срећом по њега и по његов народ он је био један од оних на које те тешке вибрације не остављају никакве трајне последице.
Иако му их је било јако,јако жао, знао је да их са тако прљавим мислима не може пустити код његових сународника. Баш у том тренутку из колоне се издвоји вођа и рече му да им се склони са пута, јер они су управо кренули да освоје његову земљу.
Дуго, дуго је гледао вођу право у очи, док су му се телом разливали таласи велике туге због незнања у којем је живело то јадно биће испред њега. На крају ипак прозбори: “ Хоћете да освојите земљу ? Слободно изволите - идите само право и знајте и лево и десно и испред и иза, и горе и доле она се простире. Само знајте још и ово - ова земља се не може освојити, она никоме не припада и сама је свој господар.
Ми људи што њоме ходимо хоћемо да је присвојимо а ви хоћете чак друге људе да нападате због ње. Али верујте ми, њој је свеједно, њој је сасвим свеједно, јер она уме да чека и врло добро зна да ћемо и ми отићи, баш као што су многи пре нас па чак и диносауруси некада давно отишли. Она је врло стрпљива и чека оног ко је неће присвајати. Томе ће она предати полако све своје тајне. “
Већина ратника из колоне поче себи нешто да мрмља у браду, бојећи се неких нових мисли које им је у главу убацио овај нежни младић. Једног од њих то све толико наљути да хтеде напасти то од њега толико другачије биће. У том тренутку он поново проговори: “ Ти, да баш ти, дођи и изврши то што си наумио. Нападни ме и осетићеш бол теби још увек потпуно страну. Осмех на мом лицу док ме будеш нападао ће ти бити казна, мада је мени најмање стало до тога да ти будеш кажњен.”
После ових речи цела колона одједном застаде, па чак и ратник који га хтеде напасти. Увидели су да овде очигледно много тога није било у реду. Заповедник поново пажљиво погледа у те кобалт плаве очи и тада на трен заборави зашто се уопште налази тако далеко од свога дома. Све је одједном изгледало некако сулудо и испразно. Испред њих је стајао само један једини човек или би боље било речено младић и успео је све њих да поколеба. Увидели су тада да очигледно имају посла са неким врло чудним народом који изгледа не зна шта је то страх. Зебња и некаква бојазан се изненада дубоко увуче у њихова срца. Тада заповедник невољно, али ипак полако подиже руку и нареди повратак.
Гледајући последње коњанике из колоне како замичу иза брестовог шумарка, осети поново ону препознатљиву животну енергију у ваздуху после кише, два пута дубоко удахну, премести је из ваздуха у своје тело и помисли: “ чудни баш неки људи, шта ли им само значи та чудна реч - страх ? “
Танана сага о безазленој души и доброти исконског Србина
ReplyDelete