Дневник Плавог Вилењака (29)

-Ледане, ти сијаш?!
Истог тренутка погледала сам око себе, сви вилењаци су имали светлосне кугле око себе, које су све јаче и јаче исијавале, попут ,,Плавог Сунца,,.
-Лана, не излази из воде!
-Али, Радмило, шта ако вода није опасност за непријатеља који долази?! Ми смо онда на отвореном пољу.
-Можда има право, можда је боље да направимо ,,обруч,,?!
-Добро! Поделићемо се!
 Ледане, на леву обалу реке са ратницима ,,Белог Пламена,,!
Нора, на десну обалу реке са ратницима ,, Камени ,,!
-Лана, ти остајеш у води, у другом прстену, са ратницима ,,Плави Жар,,!
Ја ћу у први прстен, са ратницима ,, Стрелци,,!
Распоредили смо се како је, Радмило рекао, правећи свако своје замке, и, показивајући вештине које је сваки носио уз име јединице.
На пример, ми смо ,,Плави Жар,, правили таласе који су дохватали до врхова планина, а, који стварају удар, који тло помера, и, разара све што дотакне.
Камени су стене померали до звезда, а, које су летеле попут торпеда, од којих ни један непријатељ није могао побећи.
,,Бели Пламен,, је палио километрима око себе једним ударом, и, све што пламен дотакне, у дим се створи.
,,Стрелци,, су сваки појединачно испаљивао по стотину ватрених стрела, које је сваки ратник погледом наводио, тако да, ни један противник није могао побећи.

Непријатељ је све ближе и ближе, осећа се зло које брише све испред себе. Џинови се повлаче према ,,Каменима,, а змијолики летачи за њима. Остало је мање од једног минута до, коначног ,,удара,,!
-Сви вилењаци у борбени положај! Викнуо је, Радмило!
Окренути смо према делу шуме, из које ће изаћи непријатељ.
Чекали смо!
Радмило је први, и мој поглед је усмерен према њему, желећи му неизмерну срећу.
И, стигли су!
Радмило је подигао ,,Светлосни мач,, и јурнуо је према наказама, које су, као безглаве трчале и урликале попут бесне звери.
Отпочела је битка, која посве личи на ,,последњу,, јер, како су се звери ближиле, тако се и небо тамило, доносећи језу и смрт.
Сунце је нестало, заклонило га је црнило на небу, које је долазило и доносило неку прљаву кишу.
-Ово не ваља!
Чујем мрмљање вилењака поред мог левог рамена.
-Зашто тако мислиш, мили, Вилењаку?
-Оно црнило је ,,киша смрти,,!
Облак је напуњен неком супстанцом, која, где падне ствара рупу, као да је нека киселина упитању. Јачина те киселине је толика, да, топи камен, челик, другим речима, топи све!
-Како да се боримо против те кише?
-Не знам, али...
-Чекај, Вилењаче! Видиш да смо сви у ,,светлосним куглама,,?
-Да!
-Сада ми је јасно и зашто! Ове кугле нас штите од те кише!
Да, да, уз нас су наши, Богови! Заштитили су нас! Вилењаче, нисмо сами!
И, док се, Вилењак и ја радујемо, неколико ратника се окреће и у паници се повлаче из првог прстена у други.
-Не! Не бежите!
Викала сам на сам глас!
-Не, не плашите се, заштићени смо сви! Погледајте, сви носимо светлосне кугле, не плашите се!
-Погледај, Лана, ова киша уништава све! Погледај шума нестаје, све нестаје!
-Не плашите се, вилењаци, вратите се поред, Радмила, ова киша нам неће наудити!
Вест се муњевитом брзином ширила, и, као да су сви у глас викали ,,не бој те се кише, заштићени смо,,!
Најважније је, да, Вилењаци дознају да су заштићени, да се не повлаче испред кише.

-Подижем свој мач у има живота и љубави!
Замном, Вилењаци!

Други прстен се придружује првом прстену, и, за њим, лева и десна страна реке! Непријатељ је опкољен!
Јурим испред својих ратника, јурим брату у помоћ!
 Нема величансвенијег осећаја од овог, када поведеш ратнике
 ,,добра,, да, уништи зло!

Стигла сам до брата, раме уз раме смо, и,...
Хорде лошега испред и око нас, нападају зверски у жељи да нас сатру. Оружје им је опако, али, ни близу нашим моћним стрелама, мачевима, муњана,...
Ништа нисам чула, сваки тон се угасио, и, из мене, кроз мене, чује се, Космичка победничка арија.
Ништа не чујем ,осим дивних тонова који долазе са ,, Звезда,,!
Видим свој мач како га покрећем, лево, десно, горе, доле, напред, назад, и, како сече једним замахом на десетине звери.
Окрећем се у круг и машем својим мачем, чекајући  да, Сунце изађе.
Летеле су стреле ватре, летело је стење и камење, подизали су се таласи , горела је и земља, горело је небо, ...ово није битка две војске , ово није борба између два цара, ово је битка два Света, битка добра против зла!
Трајала је битка  читаву вечност, јер, није се знало, када је дан, а, када је ноћ од црнила на небу. Непријатеља је видно мање, још се боре они најачи, и, однекуд довлаче своје нове звери, које, чим измиле, претварамо у пепео и прах.
Нажалост, број наших бића се смањио, и, осећа се умор, јер, како већ рекох, битка траје предуго.
Шта је са оним змијоликим и џиновима, то не знам, а, надам се, да су једни друге уништили, јер, и једни и други су овде да би наудили људима.


У неко доба, изненада, зачу се грмљавина, и то, не ,,обична,, већ, снажна и ни мало пријатна за звери, јер, знали су шта долази.
Сви, Вилењаци у трену засташе, све звери се истовремено тргоше и погледаше ,,горе,, а, потом сви се окренуше према ,,црним коњаницима,, на врху опустошеног брда, и, где се вијорила црна застава са ликом црвеног змаја, да виде знак њиховог вође.
Да, један од тих коњаника је вођа тамних, који се, колико ја примећујем, можда, по највише уплашио грмљавине.
Посматрала сам, није му било лако, али, није смео да покаже слабост, и, дао је знак да нападну.
Звериње је напало, али, слабије, као да не сме, као да не жели. Неколико њих урличе као раније и јури, вероватно да покаже свом ,,газди,, да је вредан своје службе.
Истовремено грмљавина ,громови и муње кидају и враћају тамни облак злом, и ту већ настаје проблем зверима. Не знају, дали да беже, и где да беже, када смо ми ту да их зауставимо.
Небо се полако буди, светло муња и светлица нам долази све ближе и ближе, а, са њима наши ратници, Бога Перуна!
О, коначно Светло!
Вилењаци су се подигли, као да су се поново родили, и, спремни да задају последњи удар. Ујединили су се муње, светлице, ватра, вода, камен, земља, стена, и последњи удар је уследио!
Велики прасак Светла просу се земљом, разли се до срца планете, а, из срца је уследио крајни и завршни удар.

Где смо се нашли у трену удара, ту смо и остали, неми и непомични, чекајући да, срце планете енергију саспе и спржи зло!

Престала је грмљавина, престала је бука, јаук, цика, режање,...
Престало је све!
Отварам очи, полако у стрепњи шта ћу затећи испред и око себе, и, видим моје, Вилењаке како као ја, полако извирују и гледају шта је остало око нас.
-Јупи!
Јупи, јупи, јуупии,....
Трчкала сам по плићаку у круг као пошандрцала, узвикивајући , смејајући се и певајући истовремено, а, морам признати, ни остали нису ништа бољи од мене, и, они су као и ја викали, певали, плесали,...
Рањени, Вилењаци су добили мелем, који сам добила на дар од  вила Видарица, а, речи смо изговарали на глас сви, да је одјекивала долина. Више смо их отпевали, него што смо само изговарали.
Радмило, Нора, Ледан и Сана су дотрчали до мене у заједнички загрљај, који се завршио ваљајући се и прскајући се у плићаку.

-Вилењаци, време је за ,,покрет,,!
Уозбиљи се, Радмило и поведе своје ратнике у земљу Вилењака. За њим је Ледан , за Леданом Нора, и, на крају, ја.
Није нам требало дуго да дођемо до Вилин земље, где смо остали неколико дана.
-Морам у храм, морам да се вратим код, Видарица.
-Зашто, Лана?
Знаш да морамо код храста са, Радмилом, да, отвори записе?!
-Ви идете са, Радмилом, а, ја ћу у храм, Нора.
-Лана, вратићеш се у храм, али, не оним путем, већ, тунелима. Бојим се, сестро, да, није безбедно.
-Како ћу тунелима, не знам дали ћу се снаћи?!
-Мора да има овде, Вилењака који познају пут кроз земљу до храма!
Распитаћемо се, и, верујем да ћеш већ за неколико сати бити на путу до храма.

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Народ Звезда

Изворни текст је објављен у Фебруару 2016 на Српском Журналу, сада је и овде на овој страници.

М. Максимовић

Пре него посташе време и простор, пре него се појавила прва материја у нечему што ће се касније назвати Свемиром, постојао је свет безкраја. Природа тог света је дух у најкраћем речено. Све присутне енергије разумне су биле свуда и кретале се свуда јер су све оне део Свевишњег. Творац је пожелео да се оваплоти, искаже у искуственом изражају, не само у појмовном. Стога су из мисли Творца настале силе које су касније биле одговорне за настанак свега постојећег у свим могућностима.

Свака сила је имала своју природу и сферу деловања док су све скупа представљале мисао Творца о стварању. Како су створени време и простор у постепеном следу догађаја тако су и силе полако добијале облик према својој природи. Оне су обликовале свемир, тј. Творац је преко њих обликовао свемир као будуће велико и незамисливо поље остваривања у свим димензијама и разинама.

Силе беху створене као свршени облици Творчеве мисли а онда је на ред дошао и човек као семе Творчеве свемогућности. Човек у себи садржи све чиниоце Творца и у њему постоји потенцијал и могућност целокупног могућег и замисливог искуства Творца почев од самих мисли па до остварења у свим могућностима до самог врха и свеобухватне целине – Творца.

И овде ћу прескочити како и зашто се све даље одвијало већ ћу доћи до трена када ми људи постајемо средиште пажње сила које се боре око нас а да ми тога већином нисмо ни свесни.

У нама је скривен Творац сам који спава. Једини начин успешног буђења Творца у нама је Љубав.

Но о Љубави другом приликом. Сада треба рећи о нашој природи још нешто важно. Ми потичемо од Самог Творца а многи су симболи те чињенице. Кроз историју (проживљену прошлост) смо свесни да су разни народи имали различите симболе којима су се поистовећивали са Божанским пореклом. Ни један народ сада на планети нема до краја изражен симбол на право сећање ко је. Нико осим Срба а и Срби га већином нису свесни.

Додуше то није изговор јер на нивоу генетике и морфогенетског поља – све је трајно записано.

Тесла и многи су открили да постоји и виши ниво записа свега – Етар или Акаша или Морфогенетско поље свег постојања.

Приступ том пољу има апсолутно свако али то велика већина не зна, нити користи ту могућност.

Том пољу или Свемирској библиотеци се приступа у посебном стању свести о којем се много пише и говори од разних врсних стручњака науке, уметности, духовника, те свих могућих људи који су имали и имају приступ Акаши или Етру.

Вољом промисли и вишег нивоа свести људи добију када треба различите информације и вести и знања како би се човечанство унапредило.

То може да посведочи свако ко је имао или има то искуство. Једноставно, на нивоу бића и душе – онај ко искуси Морфогенетско поље-Акашу-Етар- тај или та то одмах знају.

Чудесна су то искуства.

Некада се прикажу некоме као видовитост, некада као чисто знање свега или одређених ствари, некада као надахнуће живе Творчеве речи кроз стихове и лирику, некада као вантелесно искуство путовања кроз друге стварности и разине.

Цео овај увод представљам овако да бих испричао живу визију коју добих.

Наиме она се десила једног јутра пре око годину дана (2015). Пробудио сам се и нисам се сећао сна или снова али сам одједном у соби у ваздуху видео отворених очију следећи призор;

Живи крст од живог белог блиставог светла са траговима златног одсјаја и зраке који му се одбијају на сва четири угла где је укрштавање.

Одмах ми је све било јасно и визија се одвијала даље неколико минута при чистој свести и отворених очију. Одмах сам видео шта је ово, наиме то је пресек златно беле светлости а иза њега је био неизмерно јак усмерени сноп светла који је ишао право у средиште пресека и ударајући у њега, разливао се по угловима пресека. Тако се разливајући, облике су зраци попримали живих пламенова.

И одмах сам схватио! То је било то! Жива слика је приказивала крст са Србског грба. Крст са четири слова С.

И даље сам у безвременом трену схватио следеће:

То не значи (а и може у неком смислу) Само Слога Србина Спасава, нити има везе са религијом или било којом црквом, него појава или симбол живи подсећа на слова С свуда око крста. То је симбол Звезда.

Златна светлост или луча, златни пресек и сјај који шири светло у свим правцима.

Извор усмереног светлог снопа је Творац јер од Творца долази извор светла које се затим скупља у једну тачку, чини златни пресек и иде у све правце.

Симбол Творца који је извор и који иде и јесте свуда и који је светло и Љубав. Зашто Љубав?

Зато што је из Љубави Творац све створио и свака Звезда своју причу има.

И онда схватим како је визија полако бледела…па ми то носимо као свој грб!

Срби, ми то носимо као народни знак и знамење и симбол и док други имају разне симболе овог или оног значења, ми смо једини народ који носи изворни симбол- Печат Творца. Печат савршенства, народ који је са неба. Народ који потиче од Творца, народ звезда, небески народ, Божја деца.

О, како ли је то величанствена ствар! Живи благослов!

Народ који је ставио Божји запис на себе, народ који тиме изјављује да је директно од Творца.

Да ли сада схватамо узроке нашег страдања кроз време и зашто нас нападају?

Мислим на време не од јуче него кроз звездана јата многих галаксија. Сетимо се Перунових веда и делића нашег трајања кроз Свемир и Земљу.

Ово је завршно поглавље једне велике приче у мору наших прича пред Творцем.

Приложићу и моју илустрацију и цртеж визије…али бих још нешто додао.

То што се неко зове Србином му не даје на право да то и злоупотреби. Многи не хају ни најмање ко су и шта су и много штете чине у незнању.

Бити суштим Србином је бити сином и кћери Божјом. Бити љубав, мудрост, правда, саосећање, мир, моћ, знање, вера, нада…и свакојака многа врлина.

Наше је све у свемиру и немојмо бити кратке памети те мислити само на тренутни ток ствари и дневну политику. Све се то мења као поветарац. Суштина траје, ван садашњих граница ове Србије и планете јер у току је борба за душе у огромним размерама.

Гледајмо изнад светске политике и религија и нашу душу и срце, тамо где је наша суштина.

У свету сила и духа ми имамо свето место и то је наш дом док је овде и сада привремено.

Не мрзимо стога никога. Не чинимо ништа нажао никоме али чувајмо своје и себе. Будимо Синови и Кћери свог Створитеља. Растимо у знању и љубави. Растимо у свему што је Божанско и племенито.

Будимо … јер ми смо народ звезда!






(два различита позадинска светла ради бољег погледа на слику, контрасти су мало другачији)







Милорад Максимовић: ПЕЧАТ ТВОРЦА – Цртеж из визија: Србски равнокраки (звездани) крст као космички пра-знамен (као првобитни симбол) наше повезаности са Створитељем и Васељеном.

Дневник Плавог Вилењака (28)

Патуљци и Нора нестадоше у подземним ходницима, пут велике битке, коју, Радмило већ води. Осећам хладноћу у овоземаљском телу, а, то је од рана које крваре, није предосећај, није и не сме да буде.
-Лана, хладна си!
-Ледане, брате мили, откуд ти?!
-После ћу ти објаснити сестро!
Где сте?! Где су видарице?
У помоћ!
Чујем брата да дозива виле, чујем да јеца, и, осећам да ...
- Где сам?!
Не осећам више бол, и, не чујем, Ледана! Видим! Ја сада видим! Где сам?!
Ово је Свемир!
-Добро нам дошла вило Плавог Кристала!
-Ко је то?
Глас је чудан! Као да свемир прича. Окретала сам се лебдећи у некој дивотној енергији кристалне светлости и дивотног мириса. Некако, личи ми на спој безброј дуга божансвених боја.
-Ко је то?
Поновила сам, јер, никог не видим.
-Ја сам твоја суштина!
-Моја суштина?!
Где сам? Јел ово крај телу са ,,Мидгарда,,?
-Није крај, вило, само, време је!
-Време чему? Где си, не видим те?
-Како да ме видиш? Ја сам ти, ти си ја!
Време је, да, подигнеш Кристал испод камена! Овде је, испод планине, испод храма. Негда си га оставила, тачније, негда сам га оставила овде.
-Чудан осећај! Причам са самом собом?!
Не могу да појмим да ми се то управо дешава.
А, онда се испред мене обликова светло у мом лику.
-Успавани сте ,драга вило, успавани и опијени, јер, свет у ком си сада, живи на лажима, опсенама и омајама. И, ако сам ти, и негда си ме створила за овакве тренутке, ти још не појмиш, да ,сама себи мисли враћаш, не појмиш, да, самој себи збориш. Дуги низ векова, враћаш се изнова и изнова у свет људи,у жељи, да им помогнеш, да, заједно са осталим вилењацима отераш опсену.
-Где сам те створила?
-У сазвежђу ,,Орион,,.
У многим световима оставила си ,,себе,, да мотриш на Кристале.
-Ако је време да подигнем Кристал, поћићу одмах, јер, осећам топлоту у грудима, и, светло ми се брише, а, то значи да се враћам у свет људи.
-Лана, Лана, пробуди се!
-Ледане, добро сам.
Некако сам изустила, јер, виче толико да ми звони у ушима.
-Лана, помислио сам да си ... Није важно, мила, сада си овде.
-Знам, брате, помислио си да сам умрла, и ,скоро и јесам, али, она тамо са друге стране ,,ја,, ме вратила.
Погледали смо се и насмејали се на глас.
Видарице су моје ране очистиле и мелемима заштитиле, и, могу полако чак и да устанем.
-Драге моје, захвална сам вам од срца!
-И, ја сам вам захвалан на свему!
Ледан прозбори.
Видарице су ми дале у врећици мелем који је чаробан, и, рекле су ми ,,вилин речи,, које треба да изговорим док га наносим на ране. Мелем без тих речи нема моћ, а, са њима је толико моћан, да, у трену рану зацели и она нестаје.
Ледан и ја смо се још једном захвалили дивот вилама и замолили их, да нам покажу пут до најтаинсвенијих одаја у срцу ,,мајчице земљице,,. Ту, у срцу земље, у најтаинсвенијим одајама, закључаним са девет кључева који су однети у девет светова, скривен је Кристал, који сам негда ту сакрила.
Видарице се узнемирише, летеле су, тамо-амо збуњене и уплашене, не желећи да о томе ни зборе. Једна од њих се мало смири, и, отишла је да пренесе Богињи шта смо, Ледан и ја тражили. Недуго, Богиња је дошла, и, са дивним осмехом на лицу пришла је полако: ,,Опростите вилама, што су се онако збуњено и уплашено понашале. То је зато што знају да, нико не може у те одаје, осим, виле са Кристалом боје мора.
Нису те препознале, Лана, опрости им!
-Не замерам, дивне моје, не замерам!
-Лана, у одаје можеш тек пошто запис отворите. Сада , пошто су у великој борби...
-Борба?!
Идемо, Ледане!
Богињо, драге виле, опростите!
Морамо у борбу!
Чим се оконча, вратићемо се!
Опростите што вас овако напуштамо!
-Пођите и не заборави, Лана, тај мелем нема моћ без ,,вилин речи,,!
-Запамтила сам, Богињо!
- Виле ће вам показати пут до излаза.
Срећно и чувајте се!
-Хоћемо, хоћемо!
Брже боље, Ледан и ја смо потрчали за двема вилама које су испред нас јуриле, показивајући нам прави излаз, у мору тунела.
Неколико тренутака и, напољу смо!
-Ледане, куда?
-Идемо према реци, осећам да је тамо најтежа борба!
Трчали смо низ борову шуму, трчали смо у нади да стижемо на време.
Ледан је, корак или два испред мене, и, јуримо попут етра, баш како је, Нора рекла. Изненада од некуд поред моје главе пројури...зафијука стрела!
-Трчи, Лана, трчи!
Стреле користе ,,једнооки дивови људождери,,! Трчи само, трчии....
Још неколико стрела је зафијукало и забадало се у стабла око нас, а, нас двоје смо трчали, чини ми се све брже и брже.
Коначно, стижемо до реке, и, придружујемо се одмах у љуту борбу, викајући на глас: ,,људождери, људождери! Радмило, Нора, чујете ли?! Људождери иза нас!,,
Викали смо,  јер, од тих чудовишта се једино можемо спасти у води. Они не улазе у воду, убија их у трену.
Срећа, сви вилењаци су одмах почели повлачење у воду, док змијолики нису ни слутили зашто. Вероватно мисле да слабимо.
И, стигоше дивљи, одвратни дивови, и, не гледајући кога уништавају, јер, они немају савезнике, нити пријатеље, они су зло за себе, газе све испред себе.
Змијолике машине нису се најбоље снашле, и, док су се окретале да виде шта се дешава, дивови су их уништавали.
Ми смо мировали под водом, вирили смо као жабе и жабци, тек толико да нам очи буду изнад воде, да пропратимо битку.
-Лана, ови дивови и не слуте да су нам помогли.
Насмејано прозбори, Ледан!
-Не терај ме, случајно, да им се захвалим!
Настао је смех, и то, смех под водом.
-Хоће ли ови брзо, иде ми се кући?!
-Сана?!
-Невероватно, колико ми је драго да вас све видим! Где је, Нора?
Доле је, код водопада.
И, тако, текла је прича између вилењака као да смо изашли на пливање, тј. купање.
Чекали смо да се зло само, међу собом уништи, а, ми ћемо оне што остану да докрајчимо.
Дан је полако текао, ближи се крај, а, колико се примећује, ближи се крај змијоликима.
И, само сам то помислила, изненада, огласи се ,,рог,,!
-Чујете?
-Да!
-О, не! Јел ово стиже помоћ машинама?
-Вилењаци, спремите се!
-Шта се дешава, брате?
-Лана, црнобог шаље појачање. Ту су, рогом се оглашавају, и, веруј ми сестро, ово ,,бојно поље,, је мало, колико их има.
- Чекаћемо их овде, у води!
-Тако је, Лана! Чекаћемо непријатеља!
-Вилењаци, у борбени положај!
Спремни смо! Спремно чекамо далеко бројнијег непријатеља!

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Запис Вечности

Време је чуда. Она се буде кроз нас и у нама. Време је, одлази тама али својим одласком она и даље прља. Дакле пазимо, увидимо, знајмо.
Види, Буди, Ведај.

Овај запис у стиху нема знакова зареза нити осталих знакова...овај запис је донет из дубина без-смртне вечности деци светог рода овде и сада.
Род борави својим суштинама у дворима Творца а својим телима и деловима суштина у многим Звезданим системима.

Роде Звездани, читај суштом, читај срцем и душом. Читај са лева на десно и са десна на лево. По дијагонали и по вертикали. Пробуди се сада!

Види, Буди, Ведај.

Искра живота сјакти безсмртно
Зрак Љубави дође од Творца
У дубине душа на Мидгаpду
Мир донесе и спознање
Истрајно градећи везе знања
Творац све прославља
Енегрија живота мрачне плави
Љубав конце преузима


Љубав света живи говор
У вечности се Светло оваплоти
Белим зраком живота и славе
А смисао свега постојећег
Вечно Творац кроз ватру створи


када сија сред тебе зрак белине свете
осетићеш реч и знак и мисао
никада неће тама да се дигне
изнад свете горе од кристала
запамти ми речи и срце отвори
да потеку реке и извори
да се буде смело и весело
да се Љубав вечно живи и говори
јер је света реч изашла
да се Љубав већма радовала
пре него су зоре изашле на Јаву
пре него су деца светла играла у Праву
пре него су свети дуси стајали у Наву
покрени ми ми само око и мисао
О Љубави света
једини си смисао


Сушт и зрак сјакте чисто
име свето носи знамен
кодови пламте радосно буде
неизмерно је радост светих
велика и благодарна


Жарко   Љуби           Сунце        Човека
И јасно  Уверено      Воли           Она                          
Веда       Благодатно Енергијом  Вишњом            
Она        Ас                Творца       Енергијом
Твори    Велики        Оживи        Краси


(свети род - она и он, једно друго стварају јер деца су Творца)

Дневник Плавог Вилењака (27)

Скоро смо и сишли са планине, када је, Нора узвикнула:,, Пазите!,,

-Брзо у заклон, Лана!

Радмило ме је ухватио за леву руку и повукао за собом иза велике стене, а, Нора се склонила иза друге стене, на левој страни стазе.

-Шта се дешава, брате?

Нора, добро си?!

-Добро сам! Долазим!

-Траже нас! Погледај изнад оне шуме, Лана.

Изнад шуме су летела три ужасно ружна створења, налик на наказе из света црнобога.
Крила су им личила на крила слепих мишева, тела на џиновске гуштере са дугачким челичним реповима, а, на главама су имали рогове, који су шиљати и велики.
-Оно су ...
-Лана, тихо причај!
Не смеју нас видети, јер, они нису сами, има их још на хиљаде.
-Одакле су дошла та чудовишта?
Шапутала сам.
-То су ,,Друнди,, слуге црнобога. Опасни су и покварени, подли, и, што је најгоре, умеју да се преобразе у било коју мирољубиву животињу, без обзира што су им рогови и репови челични.
Мораш бити обазрива, њихови рогови имају отрове на врховима, као и репови. Мали додир убио би човека.
-Зашто се кријемо? Ми нисмо људи, ми можемо да се боримо са њима, Радмило?!
-Можемо, али, не овде, јер, храм је у опасности. Они тачно знају ко смо ми, и, пратили су нас до планине.
Најбоље је, да им заварамо траг и удаљимо се, тако ћемо одвући непријатеље на друго, лажно место.
Дакле, када борба почне, чувајте се њихових репова и рогова!
 Да би убила ,,Друнда,, мораш му главу скинути са рамена, иначе, све друго не помаже, регенеришу се у неколико тренутака.
То су створења попут змија, само још напреднија, јер, имају механизам у себи, заправо, роботи су.
Пола змија ,пола робот!
-Наказе!
-Да, и гори од наказа, Нора!
-Шта планираш, Радмило? Како да се неприметно извучемо?
-Обавестићемо наше ратнике, само, и ту морамо бити опрезни, она чудовишта регриструју сваки талас.
Вас две останите овде иза стене, ја ћу отићи по помоћ.
Даћу вам знак када да кренете, мада, видећете и саме када ,,Друнди,, крену према нама.
-Буди пажљив, Радмило!
-Да, чувај се!
Срећно!
-Не брините, и, останите  сакривене све док битка не крене!
Радмило је полако и неприметно одлазио пут густе шуме. Гледале смо , заправо, вириле смо иза стене посматрајући непријатеља и његово понашање. Нису се померали са једног места, што значи да, Радмила нису примећивали. Све је ишло по плану, Радмило се успешно кретао непримећен, а, нас две смо, неприметно седеле иза стене.
И, док смо посматрале око нас, као да сам осетила подрхтавање земље.
-Нора, осећаш ли?
Гледала сам у земљу!
-Да, Лана, осетила сам, као да је земљотрес.
-Опет?! Понавља се!
-Лана, шта буде, биће, не смемо се померати! Не смемо, јер, како је Радмило рекао, храм ће бити у опасности, ако нас оне наказе примете.
Камење са планине су почела да падају око нас, испред нас, поред, иза, а, нас две непомичне. Подрхтавање земље је све јаче и јаче, и, како појачава, тако се разоткрива да није земљотрес, нешто је друго на делу.
-Лана, шта се дешава, знаш ли? Ово ми више не личи на земљотрес!
-Нора, мила моја, само што сам то и ја помислила.
Мислим да је ово...
И, у том трену, отвори се земља! Нора и ја смо пропале заједно са камењем у рупу испод нас.
Не знам, нисам сигурна шта се још одиграло, јер, изгубила сам свест од удара главом у камен.
Осећам тело, осећам да ме боли глава, али, очи још не могу да отворим, или сам отворила, а око мене је мрак.
Збуњена сам!
Не само да осећам бол у глави, осећам га и у десној руци, леђима,...
Шта се десило?!
Да, отварам очи, ипак, није мрак, већ...
-Нора! Нора, где си? Чујеш ли ме?
-Лана, живе смо?!
-Где си, Нора, не могу да се померим?!
-Немој, стани, доћићу до тебе!
-Лана, камен ти је на десној руци. Морам га померити, и чим га подигнем, извлачи се!
-Не могу, Нора немој! Не могу, осећам ноге!
-Лана, морам те извући и однети у град вила.
-Иди ти сама, а, ја ћу остати овде, јер, не можеш ме носити, Нора. Иди по помоћ!
-Не идете вас две нигде!
Изненада се зачуо глас, који је долазио иза, Норе. Нора се нагло окрену...
-Чувару?! Откуд ти овде?
-Објаснићу ван после све, хајде, Лани да помогнемо!
-Драго ми је да те видим!
-И мени је драго вило. Хајде да те извучемо и носимо, Богињи и вилама ,,Видарицама,, да те излече!
Нора и чувар, који се мистериозно појавио, склонили су камење са мене, и, однели ме кроз тунеле испод земље, право у храм, вилам ,,Видарицама,,
и Богињи.
-Молим вас, пре него ме примите, кажите ми, како се десило ово пропадање, и, ко је земљу померао?
-Вило драга, ово често раде патуљци када примете ,,лоше,,! Напољу су звери, и, да би их уплашили, патуљци прво производе земљотресе, јер, звери их се плаше.
-Јасно ми је!
Има још нешто! Радмило је отишао по помоћ, и , очекује нас две да му се, када дође трен, прикључимо.
-Нора и нас хиљаду управо крећемо. Ти не можеш ,,Видарице,, ће ти помоћи да се брзо опоравиш, Лана.
-Не брини! После видања, долетећеш до нас попут етра!
-Хоћу, Нора, обећавам ти!
Чувајте се, и, чувајте ми брата!

Наставиће се...

Светлана Рајковић

Све оно чега се плашиш ради против тебе

Седела сам давно на стени,
помаљао се жив светлосни огањ
кроз свет, кроз живот сам
са мном се спојио тај светлосни плам
да силимом Светом осветљавам таму
светове да стварам у Творчевом пламу!

Страхове да рушим где год поглед допре
срца да оснажим у витезова светла,
тамни кодекс да сатрем до последњег у Наву,
сву таму да затрем до светлости у Јаву,
по Перуновој правди у безсмртном Праву!

Име ми је Храброст и Љубав и Вера,
и Истина и Правда и Безсмртна Срећа
снагом Свете Славе бојим стазе етра
на крилима Стрибога и орла попут ветра
и сам ветар постајем без крила и етра!

Толика је снага у оних што не познају страх!

Силином воли

Није силан онај што се сили,
На туђем прагу, на туђој ораници,
Нити онај што силином збори,
А, ни онај што силину љуби
Погану је у сјај увија,
И, беседи као бесна гуја!

Силином се само воли,
Само љубав подарује,
Силином се чедо чува,
Од ала, од нељуди,
Од страшних двојезичара.

Силином мач откивај,
Не дај пузавцу отровном да бане,
Орлове силином поздрављај,
Нека ти сиње камење бране.

Стазе оне што у шуму воде,
Што маслачке уцвале броје,
Згази сваку силином неба,
Корак нека зло отера,
Нека дрхти, нека се боје,
Језичаре, од силине твоје.

Силан буди када Прецима имена изговараш,
Силином изусти,
Нека језа стресе сваког цара,
Нека беже, издишу и клече,
Нека моле, кукају и јече,
Време јесте да им круне оду,
Под мора плава,
Под дубоку воду.

Силином мајку и оца грли,
Силином добар у добру буди,
На далеко о смелости твојој нека се збори,
Силно љуви,
Још силније воли.

Дневник Плавог Вилењака (26)

Наставили смо да се крећемо кроз ходник, а од оног патуљка ни трага, ни гласа.
-Нора, да ли видиш оно што и ја?
Ухватила сам, Нору за руку и застале смо.
 Радмило је ћутао и гледао, покушавајући да се присети пута.
-Мора да постоји начин, Лана, да се сетимо пута!
Испред нас је загонетка. Од једног ходника, сада се појављују још два. Сада би било потребно открити који од њих води до храма. Јасно ми је, зашто патуљак није ни покушао да затвори врата, већ је јурнуо кроз ходник. Било му је важно да га не пратимо, и , успео је у томе.
-Погледајте! На поду је нешто уклесано.
-Брате, ово је писано вилинским знаковима!
-Да, да, Лана. Хајде да растумачимо заједно , Ледан је у великој опасности ако се што пре не заштити.
-Хоћемо!
Нора је почела већ да чисти металну округлу плочу, у којој су уклесани вилин знакови, и одмах сам јој се придружила.
-Ми ћемо чистити, Радмило, ти осветљавај са бакљом, и прати око нас, можда се онај патуљак извири из неког од ходника. Верујем да је знатижељан, да би волео да зна, где смо.
-Погледајте!
Узвикну, Нора.
-Овде пише: ,,СИГНУД ДАНИЈА ОИС ДУИД,,
,,ЈЕДНА ГРЕШКА ВЕЧНА СМРТ,,
-То значи, ако погрешимо, ако одемо погрешним путем, заувек смо изгубљени.
-Мора да постоји путоказ. Ту је, сигурна сам!
Да, да, да! Ево га! Нора, Радмило, погледајте!
,,МОНДЕ ХОС НИНТА ЈАР НИНС ИРС САУНДЕ ОХОЈР ФИНДИС,,
,,ПОГЛЕД ЈЕ УВЕК НА ИСТОК ОКРЕНУТ МА ГДЕ СТАО,,
-Нисам сигуран да разумем.
-Ни ја!
-Ни ја не разумем! Шта ћемо да радимо?
-Нема нам друге, Нора, осим да се сетимо, шта смо мислили када смо то записивали.
-Можда нисмо ми?!
-Мислим да јесмо, веруј ми, Нора.
-Седећемо овде док нам се сећања не врате, или, патуљак!
-Боље патуљак, ако можемо да бирамо!
Настао је смех. Ходници су се орили, а, ми смо се смејали као никада до сада.
Сели смо испред улаза у један од ходника, и, мислили, шта би то могло да значи. Мени ништа  није падало на памет, а, ни, Нора и Радмило нису се оглашавали.
-Капије!
Радмило је узвикнуо!
-Капије!
-Шта капије?!
-Сећате се? Када пролазимо кроз капије, где се окренемо?
-Исток!
-Да, исток!
-Да! Кренули смо! ,,Поглед је увек на исток окренут ма где стао,,!
Дакле, у питању су временске капије!
Шта можемо овде повезати са капијама?
-Дај бакљу, брате, да погледамо боље, можда се ови тунели ипак по нечему разликују.
Сво троје смо стали испред првог са лева на десно, и, гледали смо све пажљиво и полако.
-Можда изнад пролаза-улаза има неки запис или симбол!?
-Када боље погледамо, Лана , овде нема. Настављамо!
- Овде не примећујем ништа необично, идем испред другог.
-Идемо и ми, Нора.
Ни други није ништа имао необично, потпуно је исти као први.
-Идемо даље!
-Надајмо се да је трећи пролаз онај прави!
-Лана, Нора, видите ли оно горе?
-Да, брате!
-Да, да, и ја видим.
Шта је оно?
-Не видим баш најбоље. Неко се мора попети да види.
-Ја ћу!
Узвикну брже боље, Нора.
-Лана, ухватићемо се за руке, тако ће се, Нора лакше попети и брже.
И, тако смо и урадили. Радмило и ја смо се ухватили за руке и тако направили ,,столицу,, на коју се попела, Нора.
-Нора, да ли смо на правом путу? Шта каже знак?
-Знате шта овде пише? ,, ХРАМ БОГИЊЕ ВЕТРА,,!
- Само то?
-Да, да, само то!
-Спустићемо те сада, буди пажљива.
-Дакле, ово је тај пролаз, али, какве везе има са натписом?!
-Не улазите!
Изненада, из првог ходника зачу се глас!
Радмило је подигао бакљу да видимо ко је, и, изненађење! На самом улазу у онај први ходник који смо одмах отписали, стајао је патуљак.
-Ти си? Ти... Пријатељу, ко си ти?
Радмило је збуњено постављао питања.
-Ти си нам отворио врата?
- Ја сам један од чувара. Зовем се, Фирод, и вековима чувам овај храм, заједно са осталим чуварима.
Негда сте нас оставили овде, да чувамо записе.
-Ти знаш ко смо ми?
-Да! Ви сте ,,Ратници Светла,,!
-Зашто си побегао, када си нас видео?
-Нисам побегао! Ја не бежим! Ко си ти, младићу да ме вређаш?
-Не, не вређа те! Мој брат је само збуњен, и, не замери му, Фироде.
-Очекујем извињење!
-Добро, добро, ево, извини! А, сад ми реци...
-Пусти мене, Радмило, да разговарам са, Форидом, молим те.
-Да, боље је да пустиш, Лану, ти си дрзак.
-Ко каже да сам ја дрзак?
-Полако, без препирања!
Не знам шта је њима двојици, али, Нора и ја ако не смиримо, Радмила и патуљка, наши записи ће остати још неко време скривени.
-Радмило, ти и ја ћемо само чекати, а, Лана и чувар нека причају!
-Добро, Фироде, молим те, реци нам, како да дођемо до записа?! Мој брат, Ледан је у великој опасности, и...
-Знам, вило, знам! Ледан је последњи пут био овде пре тачно три века, и рекао ми је, да, запис мора бити отворен у овом добу.
-Дали ћемо ми ући у храм, или ћеш ти изнети те записе, јер, веруј ми, немамо баш времена за причу?!
-О, да, пођите замном! Ово је пут до храма.
-Зашто је онај трећи ходник...
-Лана, све што овде пише, је, заправо написано да би збунило оне који покушају да нађу храм.
Ледан је ово пре три века смислио.
И, слатко се насмеја патуљак, а нас троје смо се гледали збуњено.
-Ако је ово прави пут, где воде она два ходника?
-Иза њих су капије у бездан! Намерно је обележена она која води у свет који зовемо ,,крај,,.
Патуљак је наставио кретање низ мрачан ходник, а, за њим и нас троје.
Није се могло ништа чути, ни дисање сопствено, јер, као и ја, тако и ,Нора и, Радмило су ,верујем, враћали сећања у далеку прошлост.
Оно што спознајем, јесте, да је овај храм којем ходимо, од постојања света овде, и, припада, Богињама.
Знам да, ако припада жени, ни један мушкарац не може ући у храм.
Како, Ледан долази овде, заправо, како је долазио?
Радмило је такође долазио и оставио чуваре?! Зашто је све тако тајновито и за нас, који и сами стварасмо овај храм?
-Стигли смо!
Једва прозбори патуљак.
-Лана ти уђи!
Нора и ти уђи, а, ти свађалице остајеш овде самном!
-Опет ме изазиваш?
-Радмило, не, немој! Будимо тихи.
-Нећу издржати дуго са овим провокатором!
-Зашто се свађате? Зар није боље да ...
-Уђите ,чекају вас, а, нас двојица остајемо овде, и, обећавам, неће бити свађе!
-Зашто ја не улазим са њима?
-Не може, Радмило, ово је женски храм.
-Можеш да будеш фин! Видиш?!
-Обећао сам да неће бити свађе, зато, на нека питања нећу одговорити.
-Нора, идемо, а вас двојица будите фини.
И, оставиле смо их испред улаза, надајући се, да ће испунити обећање.
Свет иза врата је потпуно исти као онај у ком смо створени. Шуме су магично лепе, и, као да се по њима просула сва боја из безброј дуга. Иза магично лепе шуме, из које се ,не само боја пролива, већ, и најдивнија песма птица, на брдашцету са зелено-плавичастом травом, налази се прекрасан храм. Нора и ја смо у трену пробудиле сећања, и, готово у истом трену почеле да причамо шта и кога се сећамо. Препричавале смо догађаје из сећања, и, лагано ходале стазом, која води кроз шуму, и иде право до храма, не приметивши да смо већ на самом улазу у храм.
Врата се полако отварају, спуштају, и, све јасније чујем песму вила, које певају нама, у знак добродошлице.
Заиста, отворена врата, а, испред нас дивна слика, виле лепотице у дивним, разнобојним свечаним хаљинама, и са пуним рукама цвећа, стајале су испред нас, певајући песму која се пева, вилама ратницама у част.
Једна вила, са круном од бело-плавог кристала, искорачила је испред свих раширених руку. То је знак, да смо дуго чекане, и да се познајемо, а, и сећања пристижу, тако да сам се сетила ко је она. Вила која нас прва дочекује, јесте, Првосвештеница Белих Ура, Богиња вилењака из свих сазвежђа, и, заштнитница свих који долазе овде на ,,Мидгард,, кроз сва времена.
Загрљај пун љубави, Светла, милине и силине, јесте и, најчистији загрљај који душа може да доживи.
Нема речи, не постоје, сувишне су, јер, срцем и кристалним сузама радосницама које се пролише у трену , зборимо са Богињом дивоте. Све нам је поглед њен рекао, све смо виделе, и благ и нежан додир руке њене преко моје косе, силином спуста Божанску Светлост кроз моје тело, души на дар. Све мрље нестадоше, сва прашина покупљена из света нељуди, нестаде пред Богињом.
Знала је зашто смо ту дошле, и, већ је запис, тј. књига спремна да нам се преда.
Вила у жутој прекрасној хаљини, пришла је, и књигу предала, Богињи, а она је ту исту предала нама. Узела сам записе у руке, погледала, Богињу у очи, а, она ми је погледом рекла, како, где и ко записе да отвори.
Поклониле смо се и опростиле, до, ко зна ког времена.
Песма вила и даље нас прати, све до излаза из шуме, орила се светом, створеним од чисте љубави.
Изашле смо, и, за дивно чудо, Радмило и патуљак су мирно зборили, без свађе и љутње.
-Лана, Нора, донеле сте записе?
-Јесмо, Радмило, и, идемо, знаш шта нам је,Ледан рекао! Исто то је и, Богиња рекла, само, то није све!
-Шта је рекла?
-Записе можеш само ти да отвориш, свако други би изазвао лоше енергије.
-Фироде, поздрави остале чуваре, ми морамо да кренемо одмах!
Благодаримо на помоћи, пријатељу!
-До следећег виђења, Вилењаци!
Знам, долазићете чешће у будуће, јер, сваки запис је, друга књига, а, има их још подоста.
-Како знаш?
-Шта ја не знам, кажи ми, момче?
-Не почињите опет! Идемо!
Журимо, Ледану је потребна помоћ!
Видимо се, опет, ускоро, Фироде!
-Збогом!
-Збогом!


Наставиће се...


Светлана

Дневник Плавог Вилењака (25)

Лутали смо ,тражећи храм у коме се чува наша књига. Радмило се, по сећању која му непрестано навиру управља и, успева да нас доведе до планине, на чијем врху, у самим стенама, скривен од погледа људи и нељуди, ,,лежи,, мали храм.
Цео дан смо провели у пењању уз планину, а, пред сам залазак сунца, нашли смо се испред, или је боље рећи, испред нас су се нашла дрвена двокрилна врата. На први поглед личи као да стена има врата, и то боје попут камена, тако да се не могу приметити ако се не приђе близу. На вратима је стара зарђала брава, коју сам некако успела да померим, мада, никакве вајде од тога, јер, да би покуцали ,а, да би нас неко чудо да куцамо, требала нам је гвоздена тољага. Нас троје смо гурали врата заједничким снагама,али, узалуд, ни макац. Онда смо их вукли, ни тада нисмо успели да отворимо. Сунце је зашло, и, нисмо имали други избор, осим да лупамо опет сви заједно свим силама и да вичемо на сав глас:,, Отворите! Има ли кога?!,,
Ништа!
Никог нема да нам отвори врата, нико нас вероватно и нечује. Сели смо да размислимо, шта нам је чинити, како да, или отворимо врата, или, дозовемо ,,чуваре,,.
-Лана, шта мислиш, да ли нам је потребна магија да отворимо врата?
-Није добро на силу да отварамо било шта.
-Да, Нора, слажем се. Међутим, ми смо у опасности, и немамо избора.
-А, шта мислите да размислимо, и, као што си нас по сећању довео овде, брате, тако исто да се присетимо начина на који се ова врата отварају. Ако смо, некада били овде и оставили књигу, то значи, да, засигурно знамо и како да уђемо у храм.
-Одлично, Лана, пробајмо и то, и, ако не успемо до поноћи, морамо на силу ући, па, шта буде, биће.
Остали смо  испред врата, лежећи на стени, и, посматрајући звезде. Мисли су ми летеле кроз светове, тамо-амо, тражећи ,,кључ,,. Многа сазвежђа видим, нека баш испред мене, а, нека су иза њих у дубоком Космосу. После сазвежђа у дубоком Космосу видим она из другог, Космоса, и, тако редом, али,, кључ,, не налазим. И, док још будна сневам, и, док још тражим ,,кључ,, тамо где га нема, а, Нора и Радмило исто, као да нешто зашкрипа иза нас. Сво троје смо брзо устали, и, на наше велико изненађење, врата су се полако отварала.
Светлост од бакље, која је долазила иза врата, ширила се и увећавала преко стена, према нама. Све је било мистично док се није појавио нико други до ,,патуљка,,.
-Ха, он отвара ова врата, а, нас троје нисмо могли?
Зачуђено прозбори, Радмило.
Како је патуљак чуо, Радмила, тако је бацио бакљу, и, вероватно у страху, није успео врата да затвори, већ, побеже одакле је дошао, а, ми смо брже боље утрчали за њим.
Чим смо ушли у неки мрачан ходник, врата су се сама од себе затварала полако и веома бучно.
-Добро, ушли смо! И, знате шта?
-Шта?
-Шта, Радмило?
-Ако смо, тј. ако сам нас довео на погрешно место, биће весело!
-Ниси, сигурна сам, погледај цртеж на зиду са твоје леве стране.
Радмило је још мало примакао бакљу зиду, и, ...
На зиду је цртеж. На цртежу су приказане три особе, две виле и један вилењак. Поред њих су написана њихова имена, Лана, Нора и Радмило, а, изнад њих је нацртана књига.
-Ово смо ми некада нацртали, или...
-Да, ово је, Нора нацртала као знак нама самима.
-Идемо онда кроз овај ходник даље, и, надајмо се само, да, нисмо постављали и замке.
-Чекајте! А, где је, Ледан? Њега нема на цртежу?
-Открићемо убрзо, само наставимо нашу потрагу.
Ходник је био уклесан у стене, и, више је личио на тунел него на ходник, на мрачан , дуг и хладан ходник.



Наставиће се...

С. Рајк

Мост Богова

Поезија је уметност преношења необјашњивих појмова, појава, искустава, надахнућа и ведајућег знања.
Она која дира суштину душа, она је ведајућа. Она која веда, она види далеко и дубоко...кроз Васељену безкрајну.
Није случај да су наши славни преци све кроз стих преносили.
Такође најомиљенија уметност Вилинског народа и њихових додира са Србима у дубинама времена, са родом Творчеве деце је управо поезија...она је мост Богова којим се ходи у више светове.

Мост Богова

Дугин беше мост Богова...

тако барем вед-зборе легенде.

Сија Кристал сад подно стопала,

душе буде све те вагре светле.

Ах ви приповедачи од искона!

Додајте ми небеско сад перо,

да излијем реку својих мисли

што немирне чекају зов смело.

Нека би се умови сви ко једно

у складноме тону душа свили!

Да саставе и повежу вез вредно,

да ведају приче о јединој сили.

И ево стојим овде...

Вазда оком до граница времена.

Шта ћу носит` сред Творчева краљевства?

"Само Љубав"...чу се сред срца и уздаха...

Дневник Плавог Вилењака (24)

  На планини, у селу где нема пуно људи, где се природа здраво развија, и том малом броју људи даје изобиље, живео је, Ледан са бабом и дедом. Отац га је, убрзо по рођењу напустио. Док је рибарио на језеру, несрећним случајем изгубио је живот, па су деда и баба одлучили, да, са својим јединим унуком оду на планину и тамо га одгајају.
Ледана пратим и чувам, не желим да се одвојим од њега, јер, свет људи је постао, свет лошега. Ледан у том свету може бити уништен, може бити зачаран, и, у не знању чинити шта му лош ,,наређује,, мислећи да чини добре ствари. Свет лажи, свет блуди, омаје, тмине, свет наказа, чудовишта, свет пакла, разврати, свет смрти, никако не може бити добар за самог вилењака. Колико лошега на једном месту!
Наше присуство привлачи пажњу тмини, тако да смо сви на опрезу када идемо код, Ледана. Ако погрешимо, можемо да се опростимо од нашег вилењака, зато, не чинимо ништа што би показивало њима ко је, Ледан.
Овде на планети имају време, мере нешто што не постоји, али, да би се споразумели са ,,Земљанима,, користимо те чудне изразе. И, време је пролазило, Ледан је растао као диван и прелеп дечак. Рођендане је славио скромно са дедом и бабом, јер, у селу није било пуно деце, а, и то што је било, избегавала су, Ледана јер су на његову породицу гледали  као на чудаке. И, деда и баба су били тихи и скромни људи, а, мештани су се баш таквих плашили. Ето, нису знали да су њих двоје у болу, јер су изгубили дете, изгубили су ћерку. Једини циљ им је да помогну, Ледану да одрасте, и као да једва чекају то, јер, желе да оду из овог болног живота.
Већ сам написала да је ,Ледан славио рођендане скромно, али, једну веома важну ствар нисам напоменула, а, то је, да, Ледан није знао, да је ,његова мајка умрла на дан његовог рођења. Деда и баба никада нису хтели да му то кажу, једноставно, нису хтели да он то зна, јер, вероватно никада не бих се  радовао свом рођендану.
Ледан воли да обилази са дедом пашњаке, где су овце пасле, и, често се срећемо на једном извору. Нисам сигурна да ме не примећује, јер,  некад имам утисак да, Ледан зна и види да сам ту.
Ко зна, можда, Ледан зна ко је, али, мудро ћути!?
Тешко је открити било шта, јер, све морамо опрезно и, у тајности да чинимо, да се не деси, да, откријемо тамнима да смо ту.
Чекали смо тренутак! Чекали смо пуних десет година! Ледан данас слави рођендан, и, данас , Радмило, Нора и ја, идемо да ,,доведемо,, Ледана у нашу шуму.
У рану зору, док је још све тихо и мирно, док још сви спавају, дошли смо у тајности код , Ледана. Његов деда и његова баба су већ будни, и, затичемо их за столом како јецају у болу, држећи слику своје ћерке. Да, то сваке годишњице чине. Пре него се, Ледан пробуди, они плачу и оплакују своју једину ћерку, тихо јецајући да их, Ледан којим случајем не бих чуо.
Оставили смо их, да, бол свој исплачу, и отишли смо у собу код, Ледана.
Ледан је спавао мирним сном, уживала сам посматрајући дете док мирно и безбрижно сања.
-Лана, идемо сви заједно!
-Може брате!
-Нора, може?
-Да, да, може!
-Идемо!
У трену смо се срели са, Леданом у његовом сну. Сусрет је био поред оног језера, где је у овом животу његов отац погинуо.
-Ово значи да је време?
Ледан је тихо прозборио, гледајући у језеро.
-Доле је, још увек је доле, на дну језера, човек, за кога кажу да је мој отац. Његова  душа је заробљена и вапи за светлом.
-Ледане, ти знаш?!
-Знам, знам, Лана, и, сећам се свега. Од доласка, сећам се, и, знам да је мајка умрла после мог рођења. Сећаш се, рекао сам ти, да, долазим жени која је слабог здравља?!
-Да, сећам се, али, зашто ми ниси ни једном дао неки знак,  да знаш, да се сећаш свега?
-И, јесам! Сваки пут бих ти остављао шећерне коцке поред језера, на камену, оном сивом камичку, поред кога расте цвет, љиљан.
-Мислила сам да ...
Мислила сам да је то поклон твојој мами.
-Није, Лана, то је било за тебе, а, за мајку сам остављао под јастуком поклоне. Она је долазила, и, јутрос је била, да ми пожели, срећан рођендан. Данас ће деда да оде, а, за који дан и баба. Видео сам његов пут, мајка га чека.
Радмило, бродови су спремни?
-Јесу, брате, спремно је све.
-Нора, драго ми је што се опет срећемо.
-Сада смо опет заједно, и, радујем се, Ледане.
-Сачекаћу да испратим деду и бабу, а, после њиховог одласка, доћићу у шуму. Ово су њихови последњи дани на овој планети, заслужили су да останем уз њих док су овде.
-Буди опрезан, брате. Сада, када су наша поља активирана, лако смо уочљиви. Црни ће сигурно долазити , хорде ће слати на нас, јер, велика смо опасност за њих.
-Постоји један начин да се прикријемо, брате. У близини је један храм. У том храму постоје ,,чувари звезда,,. Храм изгледа као манастир, и до сада није примећен од лоших, јер, мудри чувари вешто се скривају иза одора монаха.
Идите тамо, и, од њих тражите ,,књигу живота,,. Та књига је кључ остављен нама, а, оставили смо је баш ми, пре 100000 овоземаљских година.
Књигу отворите испод старог храста, тамо где смо је и затворили, и, чините све како је записано.
Кљич је, запис. Када га прочитате, свако појединачно, ваша поља ће постати невидљива за све, осим за вилењаке.
-А, ти, Ледане? Ти мораш своје поље да сакријеш!
-Доћићу, Лана , јер, књига губи сваки запис ако се било где отвори, једино место за читање записа, јесте, испод старог храста.
-Поздрављамо те, брате!
-Идите, убрзо ћу вам се придружити!
Живи били!


Наставиће се....


С. Рајко