На планини, у селу где нема пуно људи, где се природа здраво развија, и том малом броју људи даје изобиље, живео је, Ледан са бабом и дедом. Отац га је, убрзо по рођењу напустио. Док је рибарио на језеру, несрећним случајем изгубио је живот, па су деда и баба одлучили, да, са својим јединим унуком оду на планину и тамо га одгајају.
Ледана пратим и чувам, не желим да се одвојим од њега, јер, свет људи је постао, свет лошега. Ледан у том свету може бити уништен, може бити зачаран, и, у не знању чинити шта му лош ,,наређује,, мислећи да чини добре ствари. Свет лажи, свет блуди, омаје, тмине, свет наказа, чудовишта, свет пакла, разврати, свет смрти, никако не може бити добар за самог вилењака. Колико лошега на једном месту!
Наше присуство привлачи пажњу тмини, тако да смо сви на опрезу када идемо код, Ледана. Ако погрешимо, можемо да се опростимо од нашег вилењака, зато, не чинимо ништа што би показивало њима ко је, Ледан.
Овде на планети имају време, мере нешто што не постоји, али, да би се споразумели са ,,Земљанима,, користимо те чудне изразе. И, време је пролазило, Ледан је растао као диван и прелеп дечак. Рођендане је славио скромно са дедом и бабом, јер, у селу није било пуно деце, а, и то што је било, избегавала су, Ледана јер су на његову породицу гледали као на чудаке. И, деда и баба су били тихи и скромни људи, а, мештани су се баш таквих плашили. Ето, нису знали да су њих двоје у болу, јер су изгубили дете, изгубили су ћерку. Једини циљ им је да помогну, Ледану да одрасте, и као да једва чекају то, јер, желе да оду из овог болног живота.
Већ сам написала да је ,Ледан славио рођендане скромно, али, једну веома важну ствар нисам напоменула, а, то је, да, Ледан није знао, да је ,његова мајка умрла на дан његовог рођења. Деда и баба никада нису хтели да му то кажу, једноставно, нису хтели да он то зна, јер, вероватно никада не бих се радовао свом рођендану.
Ледан воли да обилази са дедом пашњаке, где су овце пасле, и, често се срећемо на једном извору. Нисам сигурна да ме не примећује, јер, некад имам утисак да, Ледан зна и види да сам ту.
Ко зна, можда, Ледан зна ко је, али, мудро ћути!?
Тешко је открити било шта, јер, све морамо опрезно и, у тајности да чинимо, да се не деси, да, откријемо тамнима да смо ту.
Чекали смо тренутак! Чекали смо пуних десет година! Ледан данас слави рођендан, и, данас , Радмило, Нора и ја, идемо да ,,доведемо,, Ледана у нашу шуму.
У рану зору, док је још све тихо и мирно, док још сви спавају, дошли смо у тајности код , Ледана. Његов деда и његова баба су већ будни, и, затичемо их за столом како јецају у болу, држећи слику своје ћерке. Да, то сваке годишњице чине. Пре него се, Ледан пробуди, они плачу и оплакују своју једину ћерку, тихо јецајући да их, Ледан којим случајем не бих чуо.
Оставили смо их, да, бол свој исплачу, и отишли смо у собу код, Ледана.
Ледан је спавао мирним сном, уживала сам посматрајући дете док мирно и безбрижно сања.
-Лана, идемо сви заједно!
-Може брате!
-Нора, може?
-Да, да, може!
-Идемо!
У трену смо се срели са, Леданом у његовом сну. Сусрет је био поред оног језера, где је у овом животу његов отац погинуо.
-Ово значи да је време?
Ледан је тихо прозборио, гледајући у језеро.
-Доле је, још увек је доле, на дну језера, човек, за кога кажу да је мој отац. Његова душа је заробљена и вапи за светлом.
-Ледане, ти знаш?!
-Знам, знам, Лана, и, сећам се свега. Од доласка, сећам се, и, знам да је мајка умрла после мог рођења. Сећаш се, рекао сам ти, да, долазим жени која је слабог здравља?!
-Да, сећам се, али, зашто ми ниси ни једном дао неки знак, да знаш, да се сећаш свега?
-И, јесам! Сваки пут бих ти остављао шећерне коцке поред језера, на камену, оном сивом камичку, поред кога расте цвет, љиљан.
-Мислила сам да ...
Мислила сам да је то поклон твојој мами.
-Није, Лана, то је било за тебе, а, за мајку сам остављао под јастуком поклоне. Она је долазила, и, јутрос је била, да ми пожели, срећан рођендан. Данас ће деда да оде, а, за који дан и баба. Видео сам његов пут, мајка га чека.
Радмило, бродови су спремни?
-Јесу, брате, спремно је све.
-Нора, драго ми је што се опет срећемо.
-Сада смо опет заједно, и, радујем се, Ледане.
-Сачекаћу да испратим деду и бабу, а, после њиховог одласка, доћићу у шуму. Ово су њихови последњи дани на овој планети, заслужили су да останем уз њих док су овде.
-Буди опрезан, брате. Сада, када су наша поља активирана, лако смо уочљиви. Црни ће сигурно долазити , хорде ће слати на нас, јер, велика смо опасност за њих.
-Постоји један начин да се прикријемо, брате. У близини је један храм. У том храму постоје ,,чувари звезда,,. Храм изгледа као манастир, и до сада није примећен од лоших, јер, мудри чувари вешто се скривају иза одора монаха.
Идите тамо, и, од њих тражите ,,књигу живота,,. Та књига је кључ остављен нама, а, оставили смо је баш ми, пре 100000 овоземаљских година.
Књигу отворите испод старог храста, тамо где смо је и затворили, и, чините све како је записано.
Кљич је, запис. Када га прочитате, свако појединачно, ваша поља ће постати невидљива за све, осим за вилењаке.
-А, ти, Ледане? Ти мораш своје поље да сакријеш!
-Доћићу, Лана , јер, књига губи сваки запис ако се било где отвори, једино место за читање записа, јесте, испод старог храста.
-Поздрављамо те, брате!
-Идите, убрзо ћу вам се придружити!
Живи били!
Наставиће се....
С. Рајко
Ледана пратим и чувам, не желим да се одвојим од њега, јер, свет људи је постао, свет лошега. Ледан у том свету може бити уништен, може бити зачаран, и, у не знању чинити шта му лош ,,наређује,, мислећи да чини добре ствари. Свет лажи, свет блуди, омаје, тмине, свет наказа, чудовишта, свет пакла, разврати, свет смрти, никако не може бити добар за самог вилењака. Колико лошега на једном месту!
Наше присуство привлачи пажњу тмини, тако да смо сви на опрезу када идемо код, Ледана. Ако погрешимо, можемо да се опростимо од нашег вилењака, зато, не чинимо ништа што би показивало њима ко је, Ледан.
Овде на планети имају време, мере нешто што не постоји, али, да би се споразумели са ,,Земљанима,, користимо те чудне изразе. И, време је пролазило, Ледан је растао као диван и прелеп дечак. Рођендане је славио скромно са дедом и бабом, јер, у селу није било пуно деце, а, и то што је било, избегавала су, Ледана јер су на његову породицу гледали као на чудаке. И, деда и баба су били тихи и скромни људи, а, мештани су се баш таквих плашили. Ето, нису знали да су њих двоје у болу, јер су изгубили дете, изгубили су ћерку. Једини циљ им је да помогну, Ледану да одрасте, и као да једва чекају то, јер, желе да оду из овог болног живота.
Већ сам написала да је ,Ледан славио рођендане скромно, али, једну веома важну ствар нисам напоменула, а, то је, да, Ледан није знао, да је ,његова мајка умрла на дан његовог рођења. Деда и баба никада нису хтели да му то кажу, једноставно, нису хтели да он то зна, јер, вероватно никада не бих се радовао свом рођендану.
Ледан воли да обилази са дедом пашњаке, где су овце пасле, и, често се срећемо на једном извору. Нисам сигурна да ме не примећује, јер, некад имам утисак да, Ледан зна и види да сам ту.
Ко зна, можда, Ледан зна ко је, али, мудро ћути!?
Тешко је открити било шта, јер, све морамо опрезно и, у тајности да чинимо, да се не деси, да, откријемо тамнима да смо ту.
Чекали смо тренутак! Чекали смо пуних десет година! Ледан данас слави рођендан, и, данас , Радмило, Нора и ја, идемо да ,,доведемо,, Ледана у нашу шуму.
У рану зору, док је још све тихо и мирно, док још сви спавају, дошли смо у тајности код , Ледана. Његов деда и његова баба су већ будни, и, затичемо их за столом како јецају у болу, држећи слику своје ћерке. Да, то сваке годишњице чине. Пре него се, Ледан пробуди, они плачу и оплакују своју једину ћерку, тихо јецајући да их, Ледан којим случајем не бих чуо.
Оставили смо их, да, бол свој исплачу, и отишли смо у собу код, Ледана.
Ледан је спавао мирним сном, уживала сам посматрајући дете док мирно и безбрижно сања.
-Лана, идемо сви заједно!
-Може брате!
-Нора, може?
-Да, да, може!
-Идемо!
У трену смо се срели са, Леданом у његовом сну. Сусрет је био поред оног језера, где је у овом животу његов отац погинуо.
-Ово значи да је време?
Ледан је тихо прозборио, гледајући у језеро.
-Доле је, још увек је доле, на дну језера, човек, за кога кажу да је мој отац. Његова душа је заробљена и вапи за светлом.
-Ледане, ти знаш?!
-Знам, знам, Лана, и, сећам се свега. Од доласка, сећам се, и, знам да је мајка умрла после мог рођења. Сећаш се, рекао сам ти, да, долазим жени која је слабог здравља?!
-Да, сећам се, али, зашто ми ниси ни једном дао неки знак, да знаш, да се сећаш свега?
-И, јесам! Сваки пут бих ти остављао шећерне коцке поред језера, на камену, оном сивом камичку, поред кога расте цвет, љиљан.
-Мислила сам да ...
Мислила сам да је то поклон твојој мами.
-Није, Лана, то је било за тебе, а, за мајку сам остављао под јастуком поклоне. Она је долазила, и, јутрос је била, да ми пожели, срећан рођендан. Данас ће деда да оде, а, за који дан и баба. Видео сам његов пут, мајка га чека.
Радмило, бродови су спремни?
-Јесу, брате, спремно је све.
-Нора, драго ми је што се опет срећемо.
-Сада смо опет заједно, и, радујем се, Ледане.
-Сачекаћу да испратим деду и бабу, а, после њиховог одласка, доћићу у шуму. Ово су њихови последњи дани на овој планети, заслужили су да останем уз њих док су овде.
-Буди опрезан, брате. Сада, када су наша поља активирана, лако смо уочљиви. Црни ће сигурно долазити , хорде ће слати на нас, јер, велика смо опасност за њих.
-Постоји један начин да се прикријемо, брате. У близини је један храм. У том храму постоје ,,чувари звезда,,. Храм изгледа као манастир, и до сада није примећен од лоших, јер, мудри чувари вешто се скривају иза одора монаха.
Идите тамо, и, од њих тражите ,,књигу живота,,. Та књига је кључ остављен нама, а, оставили смо је баш ми, пре 100000 овоземаљских година.
Књигу отворите испод старог храста, тамо где смо је и затворили, и, чините све како је записано.
Кљич је, запис. Када га прочитате, свако појединачно, ваша поља ће постати невидљива за све, осим за вилењаке.
-А, ти, Ледане? Ти мораш своје поље да сакријеш!
-Доћићу, Лана , јер, књига губи сваки запис ако се било где отвори, једино место за читање записа, јесте, испод старог храста.
-Поздрављамо те, брате!
-Идите, убрзо ћу вам се придружити!
Живи били!
Наставиће се....
С. Рајко
No comments:
Post a Comment