Скоро смо и сишли са планине, када је, Нора узвикнула:,, Пазите!,,
-Брзо у заклон, Лана!
Радмило ме је ухватио за леву руку и повукао за собом иза велике стене, а, Нора се склонила иза друге стене, на левој страни стазе.
-Шта се дешава, брате?
Нора, добро си?!
-Добро сам! Долазим!
-Траже нас! Погледај изнад оне шуме, Лана.
Изнад шуме су летела три ужасно ружна створења, налик на наказе из света црнобога.
Крила су им личила на крила слепих мишева, тела на џиновске гуштере са дугачким челичним реповима, а, на главама су имали рогове, који су шиљати и велики.
-Оно су ...
-Лана, тихо причај!
Не смеју нас видети, јер, они нису сами, има их још на хиљаде.
-Одакле су дошла та чудовишта?
Шапутала сам.
-То су ,,Друнди,, слуге црнобога. Опасни су и покварени, подли, и, што је најгоре, умеју да се преобразе у било коју мирољубиву животињу, без обзира што су им рогови и репови челични.
Мораш бити обазрива, њихови рогови имају отрове на врховима, као и репови. Мали додир убио би човека.
-Зашто се кријемо? Ми нисмо људи, ми можемо да се боримо са њима, Радмило?!
-Можемо, али, не овде, јер, храм је у опасности. Они тачно знају ко смо ми, и, пратили су нас до планине.
Најбоље је, да им заварамо траг и удаљимо се, тако ћемо одвући непријатеље на друго, лажно место.
Дакле, када борба почне, чувајте се њихових репова и рогова!
Да би убила ,,Друнда,, мораш му главу скинути са рамена, иначе, све друго не помаже, регенеришу се у неколико тренутака.
То су створења попут змија, само још напреднија, јер, имају механизам у себи, заправо, роботи су.
Пола змија ,пола робот!
-Наказе!
-Да, и гори од наказа, Нора!
-Шта планираш, Радмило? Како да се неприметно извучемо?
-Обавестићемо наше ратнике, само, и ту морамо бити опрезни, она чудовишта регриструју сваки талас.
Вас две останите овде иза стене, ја ћу отићи по помоћ.
Даћу вам знак када да кренете, мада, видећете и саме када ,,Друнди,, крену према нама.
-Буди пажљив, Радмило!
-Да, чувај се!
Срећно!
-Не брините, и, останите сакривене све док битка не крене!
Радмило је полако и неприметно одлазио пут густе шуме. Гледале смо , заправо, вириле смо иза стене посматрајући непријатеља и његово понашање. Нису се померали са једног места, што значи да, Радмила нису примећивали. Све је ишло по плану, Радмило се успешно кретао непримећен, а, нас две смо, неприметно седеле иза стене.
И, док смо посматрале око нас, као да сам осетила подрхтавање земље.
-Нора, осећаш ли?
Гледала сам у земљу!
-Да, Лана, осетила сам, као да је земљотрес.
-Опет?! Понавља се!
-Лана, шта буде, биће, не смемо се померати! Не смемо, јер, како је Радмило рекао, храм ће бити у опасности, ако нас оне наказе примете.
Камење са планине су почела да падају око нас, испред нас, поред, иза, а, нас две непомичне. Подрхтавање земље је све јаче и јаче, и, како појачава, тако се разоткрива да није земљотрес, нешто је друго на делу.
-Лана, шта се дешава, знаш ли? Ово ми више не личи на земљотрес!
-Нора, мила моја, само што сам то и ја помислила.
Мислим да је ово...
И, у том трену, отвори се земља! Нора и ја смо пропале заједно са камењем у рупу испод нас.
Не знам, нисам сигурна шта се још одиграло, јер, изгубила сам свест од удара главом у камен.
Осећам тело, осећам да ме боли глава, али, очи још не могу да отворим, или сам отворила, а око мене је мрак.
Збуњена сам!
Не само да осећам бол у глави, осећам га и у десној руци, леђима,...
Шта се десило?!
Да, отварам очи, ипак, није мрак, већ...
-Нора! Нора, где си? Чујеш ли ме?
-Лана, живе смо?!
-Где си, Нора, не могу да се померим?!
-Немој, стани, доћићу до тебе!
-Лана, камен ти је на десној руци. Морам га померити, и чим га подигнем, извлачи се!
-Не могу, Нора немој! Не могу, осећам ноге!
-Лана, морам те извући и однети у град вила.
-Иди ти сама, а, ја ћу остати овде, јер, не можеш ме носити, Нора. Иди по помоћ!
-Не идете вас две нигде!
Изненада се зачуо глас, који је долазио иза, Норе. Нора се нагло окрену...
-Чувару?! Откуд ти овде?
-Објаснићу ван после све, хајде, Лани да помогнемо!
-Драго ми је да те видим!
-И мени је драго вило. Хајде да те извучемо и носимо, Богињи и вилама ,,Видарицама,, да те излече!
Нора и чувар, који се мистериозно појавио, склонили су камење са мене, и, однели ме кроз тунеле испод земље, право у храм, вилам ,,Видарицама,,
и Богињи.
-Молим вас, пре него ме примите, кажите ми, како се десило ово пропадање, и, ко је земљу померао?
-Вило драга, ово често раде патуљци када примете ,,лоше,,! Напољу су звери, и, да би их уплашили, патуљци прво производе земљотресе, јер, звери их се плаше.
-Јасно ми је!
Има још нешто! Радмило је отишао по помоћ, и , очекује нас две да му се, када дође трен, прикључимо.
-Нора и нас хиљаду управо крећемо. Ти не можеш ,,Видарице,, ће ти помоћи да се брзо опоравиш, Лана.
-Не брини! После видања, долетећеш до нас попут етра!
-Хоћу, Нора, обећавам ти!
Чувајте се, и, чувајте ми брата!
Наставиће се...
Светлана Рајковић
Крила су им личила на крила слепих мишева, тела на џиновске гуштере са дугачким челичним реповима, а, на главама су имали рогове, који су шиљати и велики.
-Оно су ...
-Лана, тихо причај!
Не смеју нас видети, јер, они нису сами, има их још на хиљаде.
-Одакле су дошла та чудовишта?
Шапутала сам.
-То су ,,Друнди,, слуге црнобога. Опасни су и покварени, подли, и, што је најгоре, умеју да се преобразе у било коју мирољубиву животињу, без обзира што су им рогови и репови челични.
Мораш бити обазрива, њихови рогови имају отрове на врховима, као и репови. Мали додир убио би човека.
-Зашто се кријемо? Ми нисмо људи, ми можемо да се боримо са њима, Радмило?!
-Можемо, али, не овде, јер, храм је у опасности. Они тачно знају ко смо ми, и, пратили су нас до планине.
Најбоље је, да им заварамо траг и удаљимо се, тако ћемо одвући непријатеље на друго, лажно место.
Дакле, када борба почне, чувајте се њихових репова и рогова!
Да би убила ,,Друнда,, мораш му главу скинути са рамена, иначе, све друго не помаже, регенеришу се у неколико тренутака.
То су створења попут змија, само још напреднија, јер, имају механизам у себи, заправо, роботи су.
Пола змија ,пола робот!
-Наказе!
-Да, и гори од наказа, Нора!
-Шта планираш, Радмило? Како да се неприметно извучемо?
-Обавестићемо наше ратнике, само, и ту морамо бити опрезни, она чудовишта регриструју сваки талас.
Вас две останите овде иза стене, ја ћу отићи по помоћ.
Даћу вам знак када да кренете, мада, видећете и саме када ,,Друнди,, крену према нама.
-Буди пажљив, Радмило!
-Да, чувај се!
Срећно!
-Не брините, и, останите сакривене све док битка не крене!
Радмило је полако и неприметно одлазио пут густе шуме. Гледале смо , заправо, вириле смо иза стене посматрајући непријатеља и његово понашање. Нису се померали са једног места, што значи да, Радмила нису примећивали. Све је ишло по плану, Радмило се успешно кретао непримећен, а, нас две смо, неприметно седеле иза стене.
И, док смо посматрале око нас, као да сам осетила подрхтавање земље.
-Нора, осећаш ли?
Гледала сам у земљу!
-Да, Лана, осетила сам, као да је земљотрес.
-Опет?! Понавља се!
-Лана, шта буде, биће, не смемо се померати! Не смемо, јер, како је Радмило рекао, храм ће бити у опасности, ако нас оне наказе примете.
Камење са планине су почела да падају око нас, испред нас, поред, иза, а, нас две непомичне. Подрхтавање земље је све јаче и јаче, и, како појачава, тако се разоткрива да није земљотрес, нешто је друго на делу.
-Лана, шта се дешава, знаш ли? Ово ми више не личи на земљотрес!
-Нора, мила моја, само што сам то и ја помислила.
Мислим да је ово...
И, у том трену, отвори се земља! Нора и ја смо пропале заједно са камењем у рупу испод нас.
Не знам, нисам сигурна шта се још одиграло, јер, изгубила сам свест од удара главом у камен.
Осећам тело, осећам да ме боли глава, али, очи још не могу да отворим, или сам отворила, а око мене је мрак.
Збуњена сам!
Не само да осећам бол у глави, осећам га и у десној руци, леђима,...
Шта се десило?!
Да, отварам очи, ипак, није мрак, већ...
-Нора! Нора, где си? Чујеш ли ме?
-Лана, живе смо?!
-Где си, Нора, не могу да се померим?!
-Немој, стани, доћићу до тебе!
-Лана, камен ти је на десној руци. Морам га померити, и чим га подигнем, извлачи се!
-Не могу, Нора немој! Не могу, осећам ноге!
-Лана, морам те извући и однети у град вила.
-Иди ти сама, а, ја ћу остати овде, јер, не можеш ме носити, Нора. Иди по помоћ!
-Не идете вас две нигде!
Изненада се зачуо глас, који је долазио иза, Норе. Нора се нагло окрену...
-Чувару?! Откуд ти овде?
-Објаснићу ван после све, хајде, Лани да помогнемо!
-Драго ми је да те видим!
-И мени је драго вило. Хајде да те извучемо и носимо, Богињи и вилама ,,Видарицама,, да те излече!
Нора и чувар, који се мистериозно појавио, склонили су камење са мене, и, однели ме кроз тунеле испод земље, право у храм, вилам ,,Видарицама,,
и Богињи.
-Молим вас, пре него ме примите, кажите ми, како се десило ово пропадање, и, ко је земљу померао?
-Вило драга, ово често раде патуљци када примете ,,лоше,,! Напољу су звери, и, да би их уплашили, патуљци прво производе земљотресе, јер, звери их се плаше.
-Јасно ми је!
Има још нешто! Радмило је отишао по помоћ, и , очекује нас две да му се, када дође трен, прикључимо.
-Нора и нас хиљаду управо крећемо. Ти не можеш ,,Видарице,, ће ти помоћи да се брзо опоравиш, Лана.
-Не брини! После видања, долетећеш до нас попут етра!
-Хоћу, Нора, обећавам ти!
Чувајте се, и, чувајте ми брата!
Наставиће се...
Светлана Рајковић
No comments:
Post a Comment