-Лана, зар ти ниси у потрази за кристалом?
Где је, Нора?
-Пронашли смо кристал, Ледане, и, он ме је довео до тебе, а, Нора је отишла у свет људи, чија је кожа тамније боје од наше.
-Зашто?
-Открила је, да, мач који вековима тражи, лежи на дну реке испред ,,рукотворених планина,,.
-То су пирамиде, Лана?
-Да, Ледане, а, Нора одлично познаје њих, и, реку испред пирамида.
-Где је, Радмило? Оставио сам га испод старог храста?
-Управо стиже!
Ланин поглед је био уперен изнад мог десног рамена, што ми је показивало, да, Радмило долази са те стране.
-Лана, Ледане, добро сте?!
-Јесмо, брате, а, ти? Успео си да завршиш записе?
-Добро сам! Јесам, записи су отворени, Ледане, и, мислим да нам следи пуно посла.
Радмило је сео између, Лане и мене, и, објашњавао нам је готово целу ноћ, шта нам је најбоље чинити у престојећем времену.
-Нећемо бити заједно, свако мора сам за себе да обави свој задатак, у свету неком далеком.
-Лана, ти си капетан ,,Плаве Звезде,, и прва идеш у дубоки Свемир, јер је брод ,,ушао,, у зону ,,Мидгард,, планете!
-Већ? Нећу стићи ни да се опростим од осталих!
-Добро слушај, сестро:,, У галаксији ,,Торнид,, иза сазвежђа ,,Сокола,, пронађи најмању Звезду. Видећеш, једина је, међ' дивовима. На тој звезди је пролаз у паралелни свемир, за који нико не зна.
-Користим кристал за кључ, знам брате.
-Лана, тако је, али, ...
-Шта је било, брате? Узнемирен си?
-Чудан осећај имам у грудима, осећам, да, нешто није како треба, Лана.
-Смири се, брате, мора да је то због записа. Уложио се превише енергије, и, сада си исцрпљен.
-Веруј ми, Ледане, осећам да нам иде нешто лоше.
-Шта може да ми се деси, Радмило? Смири се, сигурна сам да ће све бити уреду.
И, Лана је као и ја убеђена да ће све бити добро, док је, Радмило видно показивао забринутост.
Пред свитање, брод ,,Плава Звезда,, се огласио и спустио ближе Земљи, тако да смо сво троје ушли. Лану су Вилењаци одмах одвели до капетанове капсуле, а, Радмило и ја смо отишли у разгледање.
Све је исто као некада, све је ту, само још лепше, чини ми се.
-Радмило, Ледане!
Док смо обилазили и разгледали контролну кабину, чули смо Ланин глас, и, долазио је иза наших леђа.
Застали смо, окренули смо се, и,...
Дивота!
Испред нас је стајала наша сестра, у униформи капетана брода ,,Плава Звезда,,!
-Лана?!
Сестро мила, ту униформу сам видео ...
Да, да, видео сам је једном, само, када?!
-Прелепа си, секо!
-Радмило, Ледане, дозволите ми да се удаљим!
Пут је отворен! Посада и ја морамо да пођемо!
-Дозвољавамо, капетане!
Поздравили смо се, као прави ратници, и, напустили брод, да би, Лана и посада упловили у космичку безкрајност у времену које је записано.
-Ледане, осећам неприлику, брате!
-Волео бих да грешиш, Радмило!
Немо смо гледали у звездани траг који је у трену оставио брод.
Лана је управо прошла у други простор, у другу димензију.
Срећан сам, јер, видео сам у њеним очима срећу коју до тада нисам.
Лани се вратило сећање, осећам, чим је обукла своју униформу.
Ако је један Вилењак срећан, његов поглед је најдивнији у читавом Космосу, а, Ланин је био неизмерно леп.
-Ледане, пођимо у вилин шуму, брате!
Климнуо сам главом и кренуо сам за братом. Радмило је заиста уплашен, а, не смем ништа да га питам. Знам да то неволи, и, најбоље је да сам каже шта има, када осети да треба да проговори.
Нисмо одмакли пуно од места где,смо испратили, Лану, Радмило је проговорио.
-Ледане, сећаш ли се, где си оставио летелицу?
-Зашто питаш?
Стао је, и, окренуо се, изненада, као љута варница.
-Мораш да се сетиш, Ледане и то одмах!
-Знам, знам где је, али, зашто је толико хитно?!
-Идемо!
-Сада? Шта се дешава?
-Ледане, пожуримо, Лана је у опасности!
Брод је нападнут и,...
-Идемо брате, пролаз је испод старог храста!
Убрзо смо стигли у вилин шуму, и, стари храст је већ некако знао шта се збива, и, отворио нам је пролаз. Чуо сам, док смо утрчавали кроз капију, да, храст нешто збори, али, нисам имао времена да станем. Викали смо на глас и, Радмило и ја, да, идемо ,Лани у помоћ, и да шаљу појачање. До летелице је водио ходник који је сазидан , боље речено, обложен каменом донешеним са , Лејле.
Лејла је ...писаћу вам о том дивном небеском телу неки други пут!
Стигли смо до ,,сребрне,, кочије и, без упуства , без поговора, покренули смо је низ дуг плавичастосињи ходник.
Изашли смо изван планине, у којој је скривена пирамида, и, упутили се у галаксију где је тајни пролаз.
Поново сам у космичкој лепоти, као негда, поново видим дубље, шире, јасније, видим невидљиво за људе.
-Радмило, како си знао за неприлике, и то пре него што је брод узлетео?
-Нисам сигуран, али, мислим да, и, доле на ,,Мидгарду,, видим и дубље, и шире, и даље од људи.
-Као овде, изван ,,Мидгард,, зоне?
-Да, баш као овде, брате.
-Убрзо пролазимо капију, спремимо се!
-На мој знак, брате?!
-Може!
-Три, два, једааан...
Светлосни зраци, у бојама које људи још нису видели, пролазили су поред нас, брже од етра. Капија кроз коју пролазимо, најјача је у Космосу.
Брзо смо стигли, и, на велико наше изненађење, призор испред нас је био тужан.
Капија нас је одвела у опустошен свет. Планета, у чијој зони пловимо, као да је од самог камена и песка.
-Ледане, овај свет је уништен од уљеза.
Превише је мрачан, да би ,,нешто,, опстало и живело.
-Не свиђа ми се призор ни мало.
Где ли је, Лана?
-Погледај, Ледане, брод је оборен!
-Можда се спустио, дај да будемо ведријег духа.
-Није, није, оборен је, а, мислим да и ми губимо контролу над летелицом!
-Шта се догађа, Радмило?
Све је искључено, и,...
-Држи се, Ледане!
Летелица је у трену остала без напајања, и, падали смо.
-Отворићу улаз!
Идемо према њему, и, на мој знак, скачемо!
Морамо искористити ,,ниско,, летење и подношљиву брзину. Било би потпуно уништење ако не искочимо.
Идемо, отварам улаз, Ледане!
-Идемо, брате.
Некако смо дошли до улаза, мада, у овом тренутку то је излаз, и, спремни смо за напуштање летелице.
-Скачи, скачи, скаачи!
Скачи, Ледане кад' кажем!
Ухватио сам брата за руку и, заједно смо изигравали акробате.
Искочили смо у незнању ни где смо, ни зашто смо у овом мрачном и хладом свету.
-Добро си, Радмило?! Брате?!
-Не брини, добро сам, него, Ледане, где смо ми?
Која је ово планета, и, који свет?
-Нисам сигуран да знам одговор.
Видиш ли оно чудо, Радмило?!
Испред нас је некаква светлосна пирамида!
-Вас двојица ћете мени увек бити потребни!
-Лана?!
Лана, добро си?
-Добро сам, и, посада и брод, све је у најбољем реду.
-Не могу ти описати колику радост осећам што те видим, сестро!
Какав је ово свет? Шта нам се десило са летелицом?
-Оно што ми је компијутер показао, јесте, да, овај свет нестаје, и, да због тога тражи помоћ.
Пре око пет хиљада година, тамна страна је напала овај свет, и, уништила га. Мањи део бића је успео да се спасе и мигрира у најближе галаксије, а, већи део је, нажалост, настрадао.
То су људи са жутом кожом, и, један број је тада пристигао на ,,Мидгард,,.
Овде смо, са задатком, да, покушамо, да, овај свет оживимо.
Пођимо до оне пирамиде, да вам покажем шта смо нашли, а, успут ћу вам испричати остатак приче.
-Добро, идемо, Лана.
Ледане, можеш ли? Добро си? Нешто си блед.
-Идемо, наравно, могу, одлично се осећам.
Наставиће се...
Светлана Рајковић
