Све се одиграло брзо, и, готово да, пола ситуација нисам ни опазио. Знам једно, ,,Нибиру,, брод је напустио нашу орбиту, али, ,,Нибиру,, планета, није, она се тек спрема да приђе ,,Мидгарду,,.
И, где сам сада?
Боже, зашто после напорног дана ја увек ово питање поставим самом себи?
Можда зато што заиста и не знам где сам!
Можда сам овде, а, можда тамо, поред, Сане?!
Можда сам на ,,Белој,, или ,,Плавој,, Звезди?
Можда,...
-Стани мало, брате! Шта те буни?
Пришуњао ми се, Радмило од некуда из мрака, из оног језиво мрачног ходника.
-Кад си већ ту, да те питам нешто!
-Питај, Ледане.
-Зашто је овај ходник увек у мраку?
-Боље да не знаш, брате.
-Зашто тако мислиш?
-Боље је да не гледаш шта је ту заправо.
-Сада када знам да нешто има, ја просто морам знати шта је тамо, Радмило!
-Како желиш, али, немој да кажеш да те нисам упозорио!
-Е, сада тек хоћу да пукнем, и, морам одмах дознати шта је тамо. Где се пали осветљење? Мора да га има негде?!
-Додирни тај сат на зиду и, то је то. Ледане, још једном те упозоравам!
-Једноставно, морам ово да видим, брате.
Устао сам, и, како ми је брат рекао, светло се палило додиром сата на десном зиду.
Знам да сам немо стајао и гледао у ...
Никада, никада о овоме ником рећи нећу!
Зашто нисам брата послушао?
Зашто морам све да знам?
Зашто...
-Ледане, пробуди се! Ледане!
-Сана?! Све је ово био сан?
-Шта, Ледане?
-Па, ...чекај, већ је нови дан?
-Ледане, Лана је ту!
-Где је?
Скочио сам са оног камена брже боље, и, тек тада схватио, да, Сана не зна за мој телепорт.
-Ледане, ,,Нибиру,, је нестао из наше галаксије! Неким чудом је променио курс.
-Не шалиш се, Сана?
Правио сам се да ништа не знам.
-Да, да, Лана ми је рекла.
-Куда сада идемо? Где је моја сестра?
-Идемо према њеном броду, Ледане. Чека те, али, да будем искрена, није баш срећна.
Стао сам скамењен.
-Како то мислиш, да, није баш срећна?
-Леданe?!
Чуо сам Ланин тужан глас.
-Шта се десило? Тужна си?
Док сам изговарао питања, трчао сам према сестри, да је што пре загрлим.
-Морамо с места у нашу шуму на ,,Мидгард,, Ледане.
Тамо се догађају лоше ствари.
-Шта се дешава, Лана?
-Нападнути смо од најмрачнијих сила, који једноставно као да непрекидно извиру из земље.
То су нека створења налик чудовиштима, наказе.
Нападају све и нажалост, уништавају све пред собом.
-Лана, одакле сада то на ,,Мидгарду,,?
-Пођимо брате, видећемо одакле су.
-Идемо!
Брод ,,Плава Звезда,, је био спреман, и, у трену смо се винули у дубоки СвеМир.
Наставиће се...
Светлана Рајковић
И, где сам сада?
Боже, зашто после напорног дана ја увек ово питање поставим самом себи?
Можда зато што заиста и не знам где сам!
Можда сам овде, а, можда тамо, поред, Сане?!
Можда сам на ,,Белој,, или ,,Плавој,, Звезди?
Можда,...
-Стани мало, брате! Шта те буни?
Пришуњао ми се, Радмило од некуда из мрака, из оног језиво мрачног ходника.
-Кад си већ ту, да те питам нешто!
-Питај, Ледане.
-Зашто је овај ходник увек у мраку?
-Боље да не знаш, брате.
-Зашто тако мислиш?
-Боље је да не гледаш шта је ту заправо.
-Сада када знам да нешто има, ја просто морам знати шта је тамо, Радмило!
-Како желиш, али, немој да кажеш да те нисам упозорио!
-Е, сада тек хоћу да пукнем, и, морам одмах дознати шта је тамо. Где се пали осветљење? Мора да га има негде?!
-Додирни тај сат на зиду и, то је то. Ледане, још једном те упозоравам!
-Једноставно, морам ово да видим, брате.
Устао сам, и, како ми је брат рекао, светло се палило додиром сата на десном зиду.
Знам да сам немо стајао и гледао у ...
Никада, никада о овоме ником рећи нећу!
Зашто нисам брата послушао?
Зашто морам све да знам?
Зашто...
-Ледане, пробуди се! Ледане!
-Сана?! Све је ово био сан?
-Шта, Ледане?
-Па, ...чекај, већ је нови дан?
-Ледане, Лана је ту!
-Где је?
Скочио сам са оног камена брже боље, и, тек тада схватио, да, Сана не зна за мој телепорт.
-Ледане, ,,Нибиру,, је нестао из наше галаксије! Неким чудом је променио курс.
-Не шалиш се, Сана?
Правио сам се да ништа не знам.
-Да, да, Лана ми је рекла.
-Куда сада идемо? Где је моја сестра?
-Идемо према њеном броду, Ледане. Чека те, али, да будем искрена, није баш срећна.
Стао сам скамењен.
-Како то мислиш, да, није баш срећна?
-Леданe?!
Чуо сам Ланин тужан глас.
-Шта се десило? Тужна си?
Док сам изговарао питања, трчао сам према сестри, да је што пре загрлим.
-Морамо с места у нашу шуму на ,,Мидгард,, Ледане.
Тамо се догађају лоше ствари.
-Шта се дешава, Лана?
-Нападнути смо од најмрачнијих сила, који једноставно као да непрекидно извиру из земље.
То су нека створења налик чудовиштима, наказе.
Нападају све и нажалост, уништавају све пред собом.
-Лана, одакле сада то на ,,Мидгарду,,?
-Пођимо брате, видећемо одакле су.
-Идемо!
Брод ,,Плава Звезда,, је био спреман, и, у трену смо се винули у дубоки СвеМир.
Наставиће се...
Светлана Рајковић
No comments:
Post a Comment