Песма из давнина

Не објашњавам своје песме често јер оне говоре на нивоу духа и душе и они који слушају свој дух и душу разумеју без објашњења...
Неко време већ, ова песма и ведање траже да буду овде.
У времену давно заборављеном зби се овај сустрет њих двоје.
Никада бити заборављени неће. Време не постоји пред оним који Твори...

Лишће је шапутало са ветром тихим,
носило се небо над њима који мислима певају...
који вагре неизрециве сневају...
Понека би реч утекла и назад се вратила
у облику сузе на лицу,
у виду усана
благо отворених уздаха пуних...
Руке су немо покушавале, да кажу да моле...

Његове очи су...

Заувек обећање о младости сија у срцима оних што пламте!
Израз је њихов као птица у лету,
поглед Орла са висина недоступних.
Врхови славом овенчаних гора, крију тајне сушта његовога
што мило је гледа, и воли ван света...

Њене речи су...

Сузе и бес, понос и јад а опет радост неизрецива!
О небеса што нас раздвојише судба његова и мој усуд.
Да ли је моћ ван овога света једина што може даровати светла?
Да се искре сад наше споје у срж и узлете небом ван времена...бола...
Не иди...

Сенке над брдима бивају све дуже.
Облак се сиви примаче у трену
Она се ненадно у себи трже
језа је телом покри снену...

Он поскочи лако ко јелен.
И неста у трену што искрама бљесну,
више не би нити речи једне
да опише ту сад стварност тесну...

Ту погибе цвет мудрих у налету таме и њених зверова,
ватра смрти прогута све зелено и пуно дивних Кедрова...

Некада су небу дворе носили...

Запис оста ван времена, ван бола и гласног незнања.
Његов дух ватре и плама и њена мудрост и љубав знана,
вечно живе ван закона страха.

Јер оно што Љубав исклеса у Светлу,
заувек носи живу ватру свету.