Песник и Вечност Свароговог Златног Ирија

Песнику Вилењаку, Драгану Симовићу, роду мом Звезданом, вечна слава!

Кад су једном давно, давно заспале све песме и лепоте

обичај нам беше славно, да у ниске жив бисера и једноте

ставимо ми мисли свете.

Нема туге, нити сете сред срдаца Белих Срба,

вечност нам је понад нама звездан прах сад разасула

да ми њиме вид посејемо.

И да вечност донесемо свакоме што душу има

да вагримо, стихујемо и певамо сред суштаства

даривамо светим даровима.

О песниче мили роде!

У вечност се ти обуче

узлетео до слободе

и понео вед стиховље

и силнице животнице

и златнога живог праха

да пред себе пут означиш

што ти јесте и што бива

ка висини свих висина

у дворове бел белина

и сред светог поља сада

у долини на дрвету 

високом ко кула света

где жар птица гнездо свија

сред суштаства и лепоте

Свароговог Златног Ирија!

Записи из Етра

Никада неће се сазнати шта се у потпуности дешавало у историји, неће све док се не развије нова свест о томе како сакупљати знања, вести, податке и записе из једне друге димензије постојања. Или ће се направити справа која омогућава гледање кроз све епохе прошлости или ће то човек моћи кроз свој ум и дух.

Најближе савршенству је ово друго, кроз дух и ум. Великан који нам је оставио записе о томе иако само делимично, је Никола Тесла. Он је у својим записима говорио како од детињства улази у друге стварности и проналази у њима светове и читаве цивилизације, такорећи паралелне универзуме, васељене на другим разинама и чак његов лични саобразни живот тамо и овде. Касније као зрели научник, оставио нам је и кратке забелешке о Етру. Етар као елемент је избачен из Мендељејевог периодног система али када је тај систем створен, Етар је био тамо. Зна се зашто је то учињено. То је свесна саботажа, напад, смислена борба против истине о вишим стварностима кроз које сви живимо а мало нас свесно их.

У том елементу постојања званом Етар се налазе многе незамисливе ствари нама данас. То је разина постојања која носи записе о свему у свеукупном постојању. Такође, носилац је огромних количина енергије још увек непознате људском роду. Постоји и назив Етарска Физика. Углавном већина чак и научника не зна ништа о овоме и ако се може (а изгледа да је то сада једино) рећи, углавном су уметници ти који су успевали кроз прошлост и данас да уђу у ту димензију, ту другачију разину постојања и из ње донесу знања, истине, моћи, лепоте.

Међу њима песници су отишли најдаље. У свим народима на планети, увек је постојао бар један песник или песникиња који су својим стиховима и песмама носили потку целог народа те их народ гледао као божанства дата њима за помоћ и развој. Срби су род песме. Нас је она одржала њојзи хвала - речи осташе занавек. Песме су сабијена и згуснута информација о узвишеном. Згуснута јер се у малом говори јако пуно и најтежа је врста позива јер се даје све и губи све а добија Свемир.

Песник чита записе из Етра и доноси их колико толико разумљиве свима. Епске песме и уопштено прастаре песме, ведања и слично су записиване у стиху да би се урезале у умове слушалаца те преносиле кроз епохе јер камен се може уништити, папир распасти, дрво такође, метал излизати и зарђати, једино ум чист - не. Ако је још породично и са колена на колено преношено кроз песму - вечно је.

Док једног дана не узрастемо да можемо свесно и стално илазити у Етар да читамо повест ( да идемо по вести ), до тада нам остаје песма и ми сада можемо кроз свете песме разумевати шта је све било икада на овој планети. Први човек који буде успео да течно и јасно прочита све, ће знати тачно и истинито шта се све хронолошки збивало на овој планети. Онда неће бити потребе да се верује којекаквим изворима о томе шта је било. Зна се да тренутну историју пише власт сваке земље а оне немају баш на уму да прикажу истину јер им то не користи у владању. Највећи проблем човечанства је незнање и стога тумарање у мраку.

Знање о животу и свему, истина и мудрост, љубав и саосећање су градиво постојања. Да би се кренуло овим путем, први корак ка овоме је песма. И ако и не разумете песме и поезију, уложите напор и читајте. Уђите свесно у ритам тих речи и открићете светлост и светост Србског певања кроз стихове. То је ведање. Живоречје. Светородно говорење истине коју душа препозна.

Један од највећих у Срба је Његош. Луча Микрокозма - изузетно тешко штиво за разумевање данашњем човеку, али!!! Не одустати и читати поново и поново док саме речи не заиграју у срцима и разум се не отвори.

Руми је један од великих песника других народа. Саме Индијске веде су песме. Аријске веде су такође стих и прича. Еда Скандинавска такође. Песма је језик Творца.
Србин када пева и рецитује - он или она ведају.

Десанка Максимовић - душа наша Србска и жива песникиња која је била Ведуна.
Примера је јако пуно. Почните...и гледајте како вам се живот мења из корена.

На крају, стављам моје стихове изведане пре пуно година:

Лако је рећи риму и стих

и песма лепа радости је жар

ал` ведат` нежну од срца реч

живо певати - са неба је дар

Србски ум у и ван времена хаоса

Неко би назвао све што не разуме неким само њему знаним објашњењем. Неко би искористио речи које су такозвано интернационалне које као сви разумеју а нико не зна нити осећа њихове праве титраје.

О чему говорим?

О над-уму или стварима које су ту а нису препознате од већине, бар не овако јавно. На неком другом нивоу или разини - да, док овде и сада - не. Неки би то назвали квантним умом. Сама реч означава присуство на много нивоа и разина и огромне количине информација и знања.

Такво знање постоји потпуно независно од тога шта се дешава у свету. Независно је од руље илити гомиле која често као марва ходи где јој се каже. То је одлика живота стихије а свака стихија се контролише вишим законима природе, дакле неко успоставља како и где ће се маса кретати, шта ће мислити и како ће се понашати. У ту сврху су покренуте толико масивне полуге моћи и друштвених програма да је то несхватљиво већини. Програмери прогамирају или кодирају програмским језиком понашање већине на овој планети.

Програмирање почиње док је дете у утроби мајке а интензивно се наставља по рођењу. Ретки се извуку у односу на број људи на планети. Још су ређе групе људи који су скинули амове програма а најређе су државе. Такорећи оне и непостоје у том облику скинутом са програма из простог разлога што су оне ентитети створени Програмерима, направљене и устројене тако да служе својој сврси - потпуном узимању слободе човеку.

Ту сада долазимо до једне необичне појаве, за разлику од држава још увек постоје народи који негде у себи чувају сушт од програма. На површини то тако не изгледа али попут леденог брега, оно што очи незнања не виде носи тајну коју је немогуће открити, уништити нити програмирати.

Ум.

Ум који је недодирљив програму. Такозвани Квантни ум.
Наш Србски ум је у а и ван хаоса. Он чува знања Звезданог Рода незамисливо напредне културе и цивилизације у односу на постојеће. Ако је и могуће упоредити онда би то изгледало као петогодишње дете према доктору нуклеарне физике...али и то је непрактично.

Знања нашег рода сачувана и закључана у нашем днк коду су чак и у фрагментима просто величанствена. То најбоље приказује наш Ум.

Кажу како смо дивљаци, како смо заостали и да смо задњи у Европи по многим параметрима. како каснимо у свему, како нам је стално хаос у држави, како нисмо цивилизовани... Ето Швајцарска је имала асфалт пре 120 година по стазама на планинама а ми и данас немамо по неким градовима. Кажу да смо примитивни и једноставно јадни...

Све је то тако. Истина је то, ако се на свет гледа из угла класичног паразита од државе или ентитета као што је ЕУ или било која западна земља, из угла њихове крваве културе која вековима сише крв планети и културно уздиже континенте. Тачно је све ако се мисли да је аутомобил или паметни телефон врхунац изума...

Србе једоставно не занима овај свет. Србски Ум живи на потпуно другој разини или фреквенцији. Србин Звезданог рода па чак и земаљски Србин потпуно несвестан ничега, мисли потпуно другачије од модерног света. Срби знајући са ким имају посла инстиктивно и духом осећајући Архи Паразита против њих, не хају ни мало суштински шта ће бити са прогресом овога света. Зато што суштином виде са ким имају посла зато се и спрдају са свим модерним вредностима. Зато што осећају да модерне вредности су против живота и осуђене су у зачетку на пропаст те стога Срби не иду тим путем.

Никада прави Срби неће бити као данашњи модерни Европејац или Американац или чак и Кинез или Рус, сви што су се помодернизовали на уштрб суштине слободног човека су истог трена себе одвојили од Србина и Србкиње на неком суштинском нивоу. Наравно нико то њима неће јавно рећи али ће Србину се јавити она необјашњива сета родитеља коме је жао када види како му дете пати у свом егу и бесу. Она ником јасна до нама туга када се осети присуство некога ко ради против живота.

Србин је слободан човек. Од свих догми и програма, њему не требају ритуали и магијски обреди модерног друштва да би се осећао моћно. Јасан поглед и чиста реч, истина и светло. То је тако природно у правог Србина. То је позиција ауторитета који осетите када разговарате чак и са пастиром на планини или баком у селу или девојком чесититом или момком стаменим или дететом на игралишту, ако су свесни себе - осетићете Србски Ум. Знање скривено у суштини свега.

Зато Србе колективно заболе уво (да се овако чисто изразим народски) за овај свет и шта овај свет мисли о свему. Заболе их и за такозвани прогрес јер прогрес није напредак... Зато што Србин дубоко у себи презире свет паразита и полтрона. Зато што Србин воли слободу као ваздух да дише. Зато што Србски ум живи по Звезданом коду иако дубоко скривеном већини и необјашивом скоро свима и зато што тај ум не дотиче хаос. Зато што су Срби народ песника и песме...

А песма...безсмртна, она је језик Богова...

Богови Срба - знања о Свемиру

Све што постоји је живо. Све је у свом одређеном ступњу живота који истовремено постоји на много разина или фреквенција.
Радио таласи дају одличан пресек како живот постоји. Померањем са једне на другу станицу, слушалац слуша одређени програм. Ако се шета горе доле по фреквенцијама или разинама онда се чује бука и хаос и само онда када се стане на неку изабрану, јасно се чује шта се чује. Тако и живот на вишим разинама постојања има своје таласе светла и звука. Онима са нижих разина, недокучиво је шта се догађа на вишим.

Због немогућности свести да објасни себи шта то види и чује, она те појаве назива Боговима. Свака појава према својој природи добије одређена својства неког Божанства. Пошто човек се позива на искуство које може да разуме тако и Богови постају налик људима. Мушки и Женски. Такође и облицима сродним људима. Богови добијају имена и особине, понашања и дела, моћи и способности.

Ипак истина је већа од овога. Суштине које се узнесу на више нивое постојања живота су толико одмакле напред да овима иза не преостаје ништа друго до одавања признања и поштовања на неком суштинском нивоу. Зато и назив Богови.

Човек тиме признаје нешто више, лепше и боље. Нешто што му је узор и светла нит. Нешто за чиме жуди као оваплоћење најбољег у њему.

Богови као такви не постоје. Нема их.
Нема ни једног јединог бога или Бога или Богова или богова (већа или мања слова представљају хијерархију).

Дакле нема Перуна ни Сварога. Ни Ладе, ни Маре ни Весне ни Симаргла, Велеса, Радгоста, Даждбога и многих других.
Али нема ни Кришне, Шиве, Индре, Брамана, Рахма, Алаха, Јахвеа, Квеацокотла, Ахуре Мазде, Христа...

Богови не постоје.

Оно шта постоји су светле суштине којима је човек наденуо ова имена и особине.

Нема у томе ничега лошег јер рецимо суштина названа Перун је толико тога дала нашем роду у свему да је она постала Богом. Громови, муње и правда, живот и пуно тога оставило је трага у нашем роду. Сам Перун никада није открио своје име које он носи у себи. Никоме и никада. Али именом Перун је познат нашем роду.

Човек на овим нивоима развоја не може да појми и схвати имена развијених суштина на највећем нивоу. Нити се она могу објаснити човеку а да не постану потпуно тешка за разумевање.

Али те светле суштине знајући да треба помагати Роду да напредује у Свемиру свуда, дали су им оно што они могу разумети да би се живот покренуо у њима.
Исто као што се детету од три године не може објаснити шта је то нуклеарна фисија нити шта је плазма, тако ни човечанству на одређеном нивоу о правој узвишеној природи великих светих суштина.

Постоји још један разлог који спречава човека у напретку. Незнање. Временом се истина о Перуну, Сварогу, Лади претопила у обреде и ритуале и коначно у религије и светковине. Ни то није лоше али ни добро јер се не иде напред.

Да ли данас рецимо, постоји неко кога када питамо ко је на пример Весна, да зна да нам објасни ко је та дивна и светла суштина?

Или ко је Велес?

Нико не би знао потпун одговор. Али обичаји су се задржали у роду. Светковине и обреди.

Саме светле суштине гледају мирно на све то јер разумеју човека, али полако му помажу да израсте из примитивне спознаје и прошири свој ум и срце.

Исто је и са свим осталим примерима за које знамо. Најсвежији је пример Христа. Његова светла суштина је послата Израелцима да их подигне из ужаса примитивног живота који су живели и којим су претили потки човечанства. Он им је то и рекао. Христ је титула. Његов живот је јавно потпуно затрпан полуистинама и лажима до дан данас јер је то било у интересу разним центрима моћи.

Исто је и са другим светлим суштинама послатим по свим народима.

Ко их је слао?

То је друга тема и друга прича. Али оно што се може овде и сада рећи је да постоје светле суштине које се брину за живот ове планете и човека.
Да нема њиховог вођства, не би било могуће да живот постане и опстане.

Богови Срба, Руса и свег нашег Рода су светле суштине које имају Космичка знања.
Свемир је њихово поље деловања. И многобројне разине постојања у свету Права.

Знања о Све-Миру су преко њих изливена.
Игра речима у Руском и Србском језику открива још понешто...

Мир је свет у Руском.
Свемир - Све Мир

Све - светло и светост
Мир - свет

Свемир - Свети свет.

Србски каже - свет (постојање) а реч је и значење свет (посвећен) и светло.

Светло Постојање је значење речи Свемир.
Наш род је све то сачувао.
Звезда Род је баш зато и такав какав је јер је знање Светла пронео свуда по постојању.

Када следећи пут размишљате о неким делима Светих Суштина наших, сетите се рецимо Тесле и његовог искуства са муњама и електрицитетом и видите Перуна у њему. Он сам није Перун али ни Перун (светла суштина) није Перун каквим га данас замишљају. Теслу нису разумели ови данашњи људи а Перуна су пак мало више разумели наши преци. Знање о правој природи Светла и Светости даје увид у више разине постојања.

Слава Роду и истини!
Незнању крај и свакој немаштини, што ума што духа што тела.

Истина је једна и цела.
Ако ти срце срећно ходи ка природи тада знај да те светла суштина звана Ладом води.

Ако ти ум посвећен стварању славном,
Сварогом названи Светли Сушт ти испуни све!

Ако ти лепотом душа цвета,
онда те поздравља Весна света.

Ако те пут води истини напред и навише,
Род те зове Светлом Светим.

Али знај, нису све суштине светле зато и много богова таме постоји. Зато уРАзУМи се. Незнање убија, Истина ослобађа, знање уРАвнотежено љубављу те води Извору...

А Извор...Творац свега...се не појми религијом, ритуалима, обредима, жртвама, храмовима.
Само истином, знањем, мудрошћу и љубављу.

Искра живота сјакти безсмртно!

Слава јунацима!

Срби живе кроз песму и њоме творе. Њом је и песникиња Душица Милосављевић, одала помен и сећање на славу њихове храбрости. Да, ми смо славно у прошлости бивали. Последња велика жртва и славна крвца се пролила пре једног века где наши дедови, браћа и очеви оставише своје животе нама да бисмо данас ми живели.
Они оваплотише оне славне речи уписане звездописом у безсмртну потку Срба и Васионе, СвеМира:

"Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати"

Они су ти. Вечна им благодат, благодар и мир.
Нисмо вас заборавили Роде свети. Јунацима живе ватре, СЛАВА!

Сјакте речи песникиње:


"Србски народ је изгледа једини народ на свету који сва своја осећања изражава кроз песму.

Ми певамо кад са Творцем разговарамо и кад пратимо умрле до вечне куће, ми певамо у славу наших јунака или кад исказујемо љубав према некоме, као што певамо и кад се жалимо на њихову издају или што нам не узвраћају ту љубав. Стављамо у песму наше муке, узбуђења нашег срца и чари наших љубави. Мајке нам певају љуљајући децу, сестре хвалећи врлине брата! Онај кога песник опева постаје безсмртан а Србија са својим херојима свакако то и јесте! "

На понос Роду!





Свети србски ратник

Мученици србски што зверски страдасте
што вас ближњи нађоше и оплакаше тела
које беху речи што последње казасте?
Које беху страхоте за безмртна дела!

Мученици србски, што цивили бесте
што вас земља сакрила од зверства нељуди,
Род вас вазда тражи, небо пита где сте
да' л са Творцем чекате да зверовима суди!

Мученици Србски што остасте живи
рањени у телу за одбрану Рода
ране вам крваре јер зверињу сте криви,
нема даљег напретка ко свог војника прода!

Србски ветерани, поносу и дико
у Славу се громко ваше име вину,
ваша храбра дела не избриса нико
нек Истина засија у сваком Србском сину!
Слава вам и хвала!

-Душица Милосављевић-

Јар Јарило свима озарило

Једном...

Када отежају капци после тешких ноћи
мисао пита јаву: "Када ће доћи..."
чиста као суза дечјег ока
и гола као мисао првог извора.

Она је као дух искона-и јесте.
И своја је и није.
Свуда је њена мисао стигла
као пчела на цветне ливаде песама старих.

Увек да надахне уморног путника ту
снене му очи што траже утеху
она испуни светлом праискона...
И онда негде ветар источни покрене звона...

Једном када овде нема ме више,
кад очи света наћи ме не могу,
све биће у тону тихо, све тише.
Да чује моју песму у Роду.

Пут је предамном сјајан искован.
Златни му прах стопала боји,
поглед преко десног рамена
где Јарило животе кроји...

Нечујан поздрав, мисао и руна.
Жива ми била благослова пуна!
Ти децу Творца вечито љубављу гајиш
Носиш кроз етар, радосно славиш.

Сестара седам ти песме све поје...
тихом лепотом зову та јутра
када сва деца играју коло живота
пред Творцем срећна, жива лепота.

Јар Јарило свима озарило!

Говор - алат ума

Језик, говор је алат ума. Наизглед нешто што само од себе постоји али у ствари озбиљан начин кодирања свега око нас.

Свака реч је заповест или магија. Свака реч је код и наредба. Свака реч ствара или руши.
У Србском језику се то нарочито наглашава ако се свесно користи.
Чак и мале промене могу подсвесно променити карактер и особине реченог те стога такву готову информацију предати оном ко је слуша.

Рецимо узмимо корен речи имена нашег Рода.

Срб.

У палатализацији неки звукови прелазе у друге када се сложе и то често буде прихваћено, међутим корен срб се мења у срп и тиме се мења и енергетска потка или вредност.
У неким примерима срб остаје непромењен али у другим се претопи у срп.

Србски је тако постао Српски иако је човек Србин а држава Србија.

Под изговором се и даље ово ради иако постоји мноштво доказа да у овом случају се то не ради.

Међутим, одговорни за језик у институцијама су ту по дужности а не по знању.
Постављао их како је ко нападао Србију у последњих неколико векова.

Случајно или не, народ је у изговору сачувао изворну реч.

Овим се не бавим шта она значи, већ гледам шта значи када се само једно слово замени. Шта се ствара као енергија када б оде у п?

Срб као изворна реч означава наш род који сеже до звезда, наравно ако се зна тачна прошлост. Ако се гледа модерном историјом- онда не.

Срп је алат за сечење жита или сличних биљака.

Срп је и облик месеца ноћу, коришћен од неких других држава које немају ништа са Србијом и Србима ни на ком пољу.

Када се овај језички код само овако мало примени и промени, мења се енергетска структура саме речи и њена моћ и порука. Тако одједном звездани род постане алатка ратара.

Одједном се смањи древност и претопи у нешто потпуно небитно за име народа.

Ми нисмо Српи. Нити је наша држава Српија.
И ми то знамо али они који су покушали да нам мењају језик по службеној дужности су убацили ову наизглед малу промену.

И иако неприметна, она не престаје да кодира.
Јер таква је моћ језика. Језик носи енергију која мења све око себе.

Урадите један оглед.
Кажите истој особи данас једну лепу реч. Само једну. И пратите стање те особе.
Онда сутра кажите опет само једну реч тешку. Прекосутра тужну, оштру, ружну.

Пратите мењања свести одмах после ваше речи.
Пратите и енергију у вама када је изговарате.

Видећете која моћ стоји ту. А камоли која је моћ када неко свесно говори.

Свесни говор ствара хармонију усред хаоса.
Песме које буде душу су пример тога.

Пазимо на језик и стварајмо добро. Јер сушти Срби су род Звезда.

Србин - бреме и част

Да, Србином бити јесте живети.
Не, речи нећу тешке писати којима ватру таме разгарам,
већ само оне којима стварам...

Бити човек је свети позив и род који гори у светлу твоме, јачи је од крви твоје.
Нема тешких времена нити лаких, вечно си на испиту судбе - о роде Србине.

Ових неколико векова што брзо прођоше су само последњи часи једног дана у недељи живота.

Светло које носи твоја света сушт је изван поимања. Звездани Род то осећа и зна.
Немам доказа свима који то нису. Нити речи убеђења за недостојне. Код светла зна - Род препозна.

Србин Звезданог рода се не може објаснити никоме ко није истога. Ни не покушавати.

Звао се неко Радослав или Петар, Милунка или Даница то се не гледа, то су само имена пред Родом Звезда.
Земаљска Србија је иста као и све друге државе. Али небеска Србија је област светих суштина и душа које неизмерним пространствима ходе сред Све-Мира.

Када ти се осмехне једна Звездана Србкиња, ти доживе једну Богињу живота.
Када те погледа и проникне у тебе један Звездани Србин, тада виде Бога живога.

Неко проживи људски век а не паде му у дар да осети ово и да доживи ову чар.

Бреме теже од Земље и Част већа од света.
Дика и радост јер се веза неуништива гаји на Гаји. И на многој другој домаји широм небескога шара. Уздарје и песма јесте она вечна!

Србином Звезданим се рађа.

Љубав - моћ или слабост

 Да ли је Љубав слабост или моћ? Шта је то уопште? Сентиментална заљубљеност, романса, родитељство или лажа?



Једна је свест забележила ову сцену која је тиме остала записана у вечности...


Простор ван простора и време изван времена, безвремени час, тренутак већи од постојања а опет сићушнији од атома. Искре сјакте свуда и играју неки свој плес вечности.
Призор од кога застаје дах ако би се видео телесним очима...али овде нема таквих очију.

Све су сјајне и свевидеће. Знање које избија из њих је незамисливо човеку који данас али и у свој прошлости ове планете обитаваше. Све пламти животним пламеном који се потом претаче у сво постојање.

"Како ћу ја у том свету да се снађем? Овде ми је све тренутно а некако све је споро тамо..."

Питање је било упућено нечему што је изгледало као срж све светлости, као огромна пламтећа кугла која је својом енергијом прожимала све. Облик је стално мењала а опет као да се ништа није померало јер то је простор ван простора и времена где не важе закони материје.

Ко је питао?

Иста таква кугла само мања по величини. Сфера чисте светлости. Питање без говора и одговор без звука док се хармонија музике назамисливе слаже кроз тонове високих фреквенција.

"Воли, воли и види шта ће да се деси."

Одговори Извор светла.

- Да волим? Шта је то?
- То си ти.
- Ја?
- Да и све што видиш овде и свуда. Наравно када будеш тамо отишла имаћеш очи и сва друга чула да би могла да се изразиш и да осећаш у том свету. Овде си сфера и сама сушт док тамо ћеш имати одело од материје, звано тело. Осетићеш потпуно нове разине и могућности и танане титраје постојања. Живећеш.
- Зар не живим сада?
- Наравно. Ово је суштина свега али тамо ћеш све ово однети на други ниво и спознаћеш себе у потпуности. Осетићеш појаву коју овде видиш али не не брине'ш о њој, време. Осетићеш суштинско кретање живота и његове смене и окретања и кругове. Циклусе за циклусима.
- Не разумем али ипак ћу ићи.
- Разумеш али ти свест не схвата обим онога што разумеш. Свет у који идеш је мален а опет кад будеш тамо, изгледаће ти као да нема краја. Твој задатак је да објединиш дух и материју. Да се оствариш у потпуности свуда.
- Добро, све је добро.
- Да, добро је. Прво што ћеш увидети је да је све споро и тешко, тромо. После иде брзина јер се твоја чула прилагоде том свету. Како буде расла твоја сфера унутрашњег светла у материји тако ћеш освајати дарове које већ имаш у себи. Сви су они у теби јер си ти део мене.

- Ти ћеш успоставити живот у Свемиру у материји.
- Како?
- Постаћеш образац и слика моја у материји. Постаћеш Човек.
- Човек?
- Да. Моја слика и прилика.
- Радујем се и узбуђење ми је велико!

У том часу запали се пламен те мале сфере и она бљесну белим ватрама и громовима. Песма стаде на трен и одмах остале сфере пустише један узвишени тон радости и благослова.
Све је било спремно.

- Ништа се не бој, не плаши се ничега јер ти дајем све што је моје. А моје је све. Биће изазова и тешкоћа. Увек запамти да је једино што ће ти давати снагу је твоја способност да волиш, да живиш Љубав.
- Зар немам неку моћ која ће ме увек заштитити?
- Имаш, на избору ти је несагледива палета моћи и знања које носиш у својој белој ватри. Али једина права моћ је Љубав, Она све покреће.
- Како, па зар моја ватра не покреће све?
- Тако је, али зашто та ватра сјакти?


Утихну бела сфера на безвремени трен. Никада се није питала зашто нешто јесте, једноставно је била, постојала и свемогућно се радовала. Претакала је реке живог светла и изливала је на Свемир и првобитну материју која се стварала из Извора. Вечито се радовала томе али се никада није мала сфера питала - зашто?
Знала је по моћи и способности које је имала да ће доћи доба великог стварања светова неизмерне лепоте и броја. Видела је какве ће све облике Извор направити и радовала се искрено и јако. Зато је сада у безвремењу застала и ослушкивала себе и Велику Сферу - Извор.

Видела је назнаке и могућности али сада по први пут је то изгледало тако изазовно и тајносано и далеко и близу.

- Ако не би волели не би се ништа покренуло и имало живот.

Изјави мала сфера.

- Истина жива.

Одговори Извор.

- Да нема Љубави, не би било ни живота и обрнуто. Не би постојао разлог за кретање а ако нема кретања, нема ни постојања. Сам живот је стално у покрету од атома до галаксија.
Када волиш ти у ствари дајеш живот нечему или некоме и тај живот тебе чини живим, као коло које се окреће. То је најслабија енергија која постоји. Љубав. Мања је од снаге грома и међу звездане олује плазме. Тиша је од тишине. Не видиш је ни овим твојим искрама и видом ван телесним. Нема боју ни укус ни мирис и не може се измерити. Не можеш је складиштити, не можеш је умножити никаквим напором. Мекша је од свиле и нежног додира росе на уснама.

Она скоро да не постоји...

...Сем у свести твојој.

Али та сила тако незнатна има тајну једну. Један њен додир у твојој свести и роди се идеја, мисао и дело. Тако настаде живот и свемир.
Она тако нежна а помера Једно-Стих или Универзум или Све-Мир.

- Како ми она може помоћи ако ме нападну силе таме својим моћима? Како да је употребим јер не пуца као гром или муња...
- Шта сам ти управо рекао?
- Да је она покретач...али мени рецимо треба муња одмах или плазма или зрак...
- Да, можда ти затреба. Али ако знаш суштину увек и знаш да имаш Љубав у себи, чинићеш исправне изборе у свом постојању и онда ће те муња и гром слушати као вољена деца. Мисли ће пред тобом стварати шта год да ти се хоће. Љубав ће ти бити оно свето светло и плам неугасли који ти увек покаже да видиш изнад свега и испод свега. Да си у суштини увек и да знаш како да делаш. Да си свестан свега и свих избора сада и заувек.

Љубав ти неће спалити непријатеља. Али ће ти помоћи да видиш да ли треба да призовеш муњу живоломку да ожежиш по створу што ти прети или ћеш изабрати нешто још узвишеније.
Љубав покреће ватру живу које може огрејати и спалити.

Тајна је ово велика и открива се свима али је и скрита од свих...али она је и нежна и лако оде од тебе ако је силом хоћеш преузети.

- Мислим да разумем све више ово што ми говориш. Бити човек је бити. Али...
- Нема али. У ствари има. Када код ти дође питање без одговора, онда се у своју искру у себи повуци и пронађи одговоре, ту сам ја.
Размисли ето шта би било када не би волео?

- Па све би стало.
- Не би. Ништа никад не стаје али би за тебе све стало. Не би имао разлог за постојање а пошто не можеш да не постојиш, настала би клица онога што се зове зло, хаос, патња.
- Како тамни могу тако живети? То је жива патња иако су моћни.
- Они све време свог постојања без Љубави хрле да се врате извору живе енергије да би се напили исте и вратили у првотно стање. Али Љубав им измиче и они не схватају да тај извор неће никада наћи па да је и испред њих. Зато воде рат без престанка. Али Љубав се не осваја. Она је недодирљива недостојнима а опет она их чека да се њој врате.
- Како је то могуће? Они све хоће силом!
- Онда када потроше све залихе свих енергија које су имали и кад њихов лепи облик постане одвратан и чудовиштан, онда се распадне сва скрама њихова и остане само срце или искра која тихо трепери без икаквих сећања шта је урадила. Онда се она враћа мени и ја је узимам у своје наручје и сушт и све што је било уклањам и изнова стварам нову суштину.
Наравно постоји и трен када се тамни одлучи да одбаци све и постане рањив. Тада га Љубав узме и излечи. То је ретко али се дешава. Зато је битно да волиш.

- Да. Да волим, да увек дозволим Љубави да ми светлом неугласлим осветљава свест и сушт?

- Биће од тебе Човек...

Пламен бљесну, ветрови ван временски се умирише, све утихну...једне очи се отворише на једној ливади пуној цвећа и потока. Између два дрвета неизмерне лепоте и плодова, један осмех се појави на нечему што ће једном бити названо планета. Она је свет. Она је мир. Она је сабирно место и узвишена престоница живота, град живе ватре, обучена у краљевско плаво.
У паровима постадоше, оживеше, бише.

Љубав у њему се осмехну, он записа ове речи у вечној ватри Љубави.
Ја јесам...помисли он...ја јесам...Човек!

И неизмерна Љубав сјаше у њему али и воља да оваплоти Извор одакле је дошао. Сфера живог светла из Извора живота.

И велико коло живота започе.

Опрости ми

Опрости ми.

Дубином душе своје, тражим те, у очима  људи, у погледима залеђених душа што понором ове метрополе ходе некуда, свукуда, само не тајни и чару живота.

Ох, зашто ли те овде тражим?!

Зашто лутам путевима што воде никуда?!
Сећам се, обећао си ми да ћемо се срести у свету људи у свету живота, радости, љубави!
Обећао си!

И...ево ме у свету људи.
Тражим те...у сваком кутку шуме, у сваком делу океана, тражим те, под сваким каменом, међу зведама. Тражим те!
Сивило ми срце стеже, губим веру у мрвице хлеба које од постојања пратим, а које ме само дубље у  језу одвлаче, под корење старих храстова.
И опет ево седим под храстом, усред корена, који се ево полако уплиће, преплиће око мене, да ме веже уз себе, у мраку шуме густе.

Можда стари храст као и ја тугује у свету овом, можда друштво тражи у мрачној шуми овој.
Ех, дали ћу опет звездано небо видети и на њему светло безкрајног живота или ћу овде окончати у загрљају храстовог корена?!

Зашто те тражим у погрешном свету овом?

Зашто траћим уздисаје и срце умарам, када те нигде нема, када ми остаје једино да те сањам?!
Опрости ми животе, дарован од Творца Свевишњега, мени, његовом детету на дар, опрости ми што ћу овај пут завршити у болном загрљају храстовог корена.

Опрости ми, Звездо водиљо, што те срце никада не послуша, што ходаше куда оно хтеде, у загрљај храстовог корена.
Опрости ми што те не нађох, у овом свету лудила.

Светлана Рајковић

Родилиште душа, равнокраки крст и Звездана судбина освешћених

Оку које јасно види

све ће прићи, све ће доћи.

Не може се тајна скрити

сред пламена величанства.

Што и види то и веда 

преко стаза васељенских 

и богаза свих звезданих

трепере сад сва суштаства.

Јасновиђење је увек било у Звезданог Рода Срба. Свако је бар једном имао јасновиђење ако има име Србиново а они који носe живи Звездани код сред својих суштастава они врло често јасновиде.

Јасновиђење је гледање суштински кроз велове времена и простора и изван истих. Нема тајни пред јасновидцем, све је отворено и чисто као бела зора подно Дурмитора, као јутра росна пуна жив-паре сред планине Таре. 

У Роду нашему који се простире свуда по овој Земљи а нарочито у Раса (Срба и Руса) и даље бораве истине које се кад треба открију. То одлучује сама истина, независно од хтења особе. Многи је волх или жрец покушавао проникнути сред ових тајни, авај! Затворена беху врата спознаје. Само је један кључ који их отвара. Љубав која је изнад појмова људи а свеприсутна је. Ватра живота.

У једном таквом одбљеску који трајаше ни дуго ни кратко, видех јасно како се и где рађају душе. Пред извором живота горе бели пламенови усправно. Њишу се у вечном плесу живота.

Чисте прозрачне и млечно беле вагре. И онда се дешава чудо у покрету. У врхунцу који траје неизмерно дуго и кратко, сакупља се у један средишњи део или тачку сабијено знање и све утихне на трен.

Затим бљесак! Сред белог усправног пламена засија још јаче бело светло и намах се рашири водоравно или хоризонтално. У том вечном трену се роди једна душа или суштина. Она симболично уједини вертикалу са хоризонталом али и појавно у облику равнокраког крста. Затим се светло крене ширити у свим правцима из средишта. Искра живота је бљеснула безсмртно још једном и сам Извор или Творац је створио још једну суштину или душу. 

Тај безвремени призор траје још мало и онда се одједном претвори у малу белу сверу или лопту чистог светла. Тада почиње живот те суштине у појавном свету јер она обједињује вертикалу и хоризонталу, уједињује све светове и има кључеве свега. Потом креће њено путовање у разним појавним стварностима у безкрајним световима у Свемиру. 

Звездана судбина освешћених се огледа у томе што се врати сећање ко су и зашто су.

Раси или Срби то носе данас као пра сећање на свом грбу а да тога нису ни свесни. 

Фотон светла и магнетно поље носе ову слику као запис шта је основа. 

Нека би свако ко чита ове редове освестио свој Звездани код.

Песма која твори

Стихови су речи које су биране само суштином која је повезана са неким вишим сверама живота. Нема објашњења необјашњивог никоме...никоме до песнику који доби даре свете.
А он ил` она даре вољом Творца преноси свима.
Благодарно и свето је свако срце које воли песму. Она је језик Творца.






Песма је жива само када твори,
када језиком Љубави говори
ал` то није Љубав од земаљског шара
која лако чупа срце сред недара,
нит` је она што лако ромори
саниловка што омају створи,
нити она која златне везе нити
поробећи ветар мисли скрити
као верна љуба што невера је
она својим трагом у свету остаје.

Песма жива милост пројављује!
Она снове кити и дарује!
Подиже сад скуте дјеве и јунака
када падну вером која није јака,
целива ти дух сред тебе свети
и вида ти ране својом благовети.
Суштаство се тајносано буди
док рода се жар зора сад руди...
Она искива свете искре и плам
да вечно сјакти свети кристал сам.

Сваки Србин рода Звезданога
јутром везе и мисли и речи
твори и попева песме живе ватре
јер све вазда сред душе му сјакте.
Ведајући жив језиком светим
зове јутро и славује мале
да обдаре ливаде до горја
светом песмом која речи нема,
а што сваким тоном живот креће...
Сваку травку меку и зелено див дрвеће.

Песма јесте живог Рода дар!

Муња Перунова

Муња Перунова

Од људских злоба вече се мршти,

намера злих се не да скрити,

из ноћног неба енергија пршти

уз пролом Свети небо ће лити!

Тежак је удар Перуна Бога

муњом из очију на земљу пао,

спалио нечистом обадва рога

и пред њим ноћ је обасјао!

Нечисти беже, кукају , вриште

природа Перуну руке даје,

не могу наћи уточиште

док Сила небеска ноћас траје!

И огласи се јутром Световида рог

природа се поклони од земље до неба,

муњевити трагови где ходао је Бог

Перунови су дарови што делују кад треба!

Очи говоре, ко разум у души носи

повезницама тајним очи муње бивају

причају историју која неправди пркоси

те праведне очи које муње скривају!

Звездани род, суштина и човек

Светлети суштом, бити човек, знати, вредети, постојати.

Све су то радње које обликују и осликавају узвишеност свакога ко носи Свето име Србиново.
Чежња за неизрецивим, за славом која не бледи а која често носи сузу у оку у овом времену... дух који вечито враћа своју мисао у првотну постојбину. А она је међ звездама.

Та сета и необјашњиво сећање сваког Звезданог Србина и Србкиње о слави ван времена је само по себи успавано чудо. Оно чека да се пробуди и зна да сања и спава и зна да ће се пробудити. Дивота!

Али и сета. Поглед у очима који народе на овом свету види као несташну децу која никако да одрасту. Који оком брижног родитеља гледа на своје раскалашне синове и кћери што блуде по свету називајући се именима разним и стидећи се светог имена Србског.

Али кон свети не затаји никада. Звездани код расут по човечанству је жив и даје своје плодове у виду живих светаца по свим народима. Треба осетити ову истину у сржи својој.

Споља, никакве везе а изнутра чист Звездани ген и кон и код Србинов.

Ова земаљска Србија је тешка земља. Пуна контрадикције и омаја. Пуно једа и прљавштине ума која се пресликава на земаљски изглед државе и народа. Лаж, превара и убиство владају. Не-култ-ура, простаклук и смрад прљаве земље владају.

А опет у њој таквој каква је живе скривени од свих Звездани Срби. Народ Звезда који својим присуством чини ову планету живом.

Они су тихи.  Они чине чуда а да јавно о томе не говоре. Они поје Вилинске песме природи и ткају стихове љубави. Само због њих потка Земље Мидгард и даље сјакти у етру вечности.

Ти тихи и живи свеци су неприметно ту. Славу проносе и Творца живи печат пламена живота носе. То су они које наше срце зна.

Срби, отворите очи за светост око вас. Она неприметно оку -које је у хаосу- живи.

Земаљска Србија и Звездана Србија. Две разине, тло и небо.Звездани род нам је сачувао истинско знање о узвишеним суштасвима који су у народу остали у сећању као нека врста архетипова, пра узрока неке узвишености бар овде на овој планети. Звани су Бели Богови. Бели Богови су Бели јер сјакте живим пламеном Творца.
Сјакте као Јарило, као Перунов гром, као искра Сварогова са Алатир камена, као Муња Теслина, као светлост Видова, као Снага Рода,као милост Ладина, као лепота Веснина, као Љубав Творчева.

Онај кога зваше Христ је говорио о Творцу док му речи нису искривили. Али никад није пропустио да каже да је син човечији.

Србине, да постао би човек, ти крени путем Вилинских посвећених стаза, ту ћеш наћи Звезда род који се обукао у неприметност.

Погледај баку стару која ти срцем нуди парче хлеба и јабуку, ђеда који смирено објашњава како и где наћи траве лечилице, момка који без питања све остави и помогне ти у потреби, дјеву која присуством својим те посвети и пролепша, децу која те невиношћу подсете ко је Творац...

И шта је моћ...

Ако осетиш ово све, знај да у теби човек рађа се.

Значењска вредност гласова

Да ли неки гласови могу сами по себи сугерисати неко значење, врло је спорно и о томе се доста расправљало.

У Платоновом дијалогу '' Кратил '', Сократ приписује гласовима одређену гласовну вредност, па је по њему глас Р, инструмент за изражавање кретања. Едгар Алан По говори у ''Филозофији композиције'', да је Е најважнији самогласник, а Р најбогатији сугласник. Рембо је у свом сонету ''Самогласници'', сваком вокалу приписао одређену колористичку вредност, па је тако: А црно, Е бело, И црвено, О плаво, У зелено. Научници , почев од Де Сосира, сматрају да је веза између звука и значења произвољна.
У песничком језику значајну улогу имају говорни елементи (гласови, гласовни састави), помоћу којих се дочаравају слике, звуци и покрети у природи. Ослушните речи као што су: брз, мрк, жубор, шумор ... и осетићете неку оштрину или рескост у њима. Све се то највише крије у истакнутом гласу Р, који у прве две речи има функцију вокалног Р. Насупрот томе речи као што су: леп, бол...су нежне, меке, осећајне, а свему томе доприносе дужина вокала О и Е и сугласник Л.

Слично томе и одређени самогласници ниских и високих тонова утичу на наша стања и расположења. Речи са вокалима А или У изражавају тупа, суморна стања ( бука, мука...). То су вокали ниских тонова. Супротно томе, вокали Е и О уводе нас у весело расположење ( ведро, небо, звезде...). То су вокали високих тонова.
Освестите у говору, а посебно у писаној комуникацији којим гласовима ћете давати предност и на којим вибрацијама душе. Све постаје запис који происходи из мисли, мисао из идеје, идеја од Творца у суштинској хармонији стварања.

Градитељи свемира на земљи

Подстакнут једним кратким интервјуом у коме један научник који није оптерећен догмама говори о прецизности изградње пирамида., пишем овај текст. Наиме он је споменуо да је математичка основа усаглашена са параметрима планете Земље у толикој мери и са њеном осом која се мења како се она креће око Сунца - да је апсолутно немогућа верзија о робовима који су их градили и да он стога каже да као научник мора да прихвати тезу да је део историје избрисан о напредним цивилизацијама прошлих времена.

Наравно да је много тога сакривено јер се сила која стоји иза тренутног светског поретка таме не интересује за добробит човечанства већ као и сваки паразит - за исисавање животних сокова планете и самог човека као главне награде овим космичким вампирима.

Сакривено је на пример како је наш свети Звездани род градио. А то је можда од суштинског значаја да би се разумела напредна технологија расе са Звезда, потпуно других принципа од тога шта се данас сматра напредним. Да би се сазнало више о овоме, мора се добити информација или знање директно са извора, из нашег ДНК. ДНК има светлосни запис у сваком од нас који је кодиран и отвара се само у ретким случајевима када дух, тело, суштина и душа делују усаображено.

Ретки су такви тренуци у данашњици због огромног притиска раздвојености ових сфера у човеку. Човек је растрзан и не може стога да се бави читањем онога што носи у себи. Ипак, у тренуцима када се хармонија деси, догоде се мала или велика чуда и добије се готова информација о нечему.

Овај пут о градњи.

Наиме, Род свети - Звездани - је увек био у хармонији и увек јесте у АРмонији или ЈАРмонији - Звезданом суштом знању и стога употребљава силе око себе ради стварања. Звездани род зна да су честице онога што наш Звездани род Тесла називаше Етром - свуда. Са њима се разговара и даје им се упутство у који облик, сврху и положај да се наместе када се нешто намерава створити.

Кућа или направа или било шта је увек било свесно дело. Свест је покретала етарске честице.

На пример некоме треба склониште од елемената у виду куће или зграде. Мислима се покрећу честице и говори им се колику температуру да стварају и одржавају у зидовима стално, које енергетско поље да створе око куће као заштиту, коју фреквенцију да имају ради уништења свих потенцијалних вируса... листа је дугачка. Оне постану део материјала којим се кућа гради и докле год је неимар те куће свестан (а то је увек) кућа живи са укућанима и чини их здравим у свим разинама.

Исто је и са свим осталим направама, од алата до космичких бродова.
То све носимо у нама, све знање Звезданог рода. Да ли ћемо га икада овде употребити зависи од нас и хармоније.

Музика сфера јесте у нама јер ми јесмо Звездани род...додуше већина спава сном без снова...али пламен живота се никада не може угасити и кад пожели, живо ће се објавити.

Пази, ослушкуј... можда се сред тебе баш пробуди.

Промена се никад не мења

Каже се да је једина ствар или појава која је увек константна - промена.
То је "кон" или "закон" постојања.

Промена или још прецизније речено - кретање.
Све око тебе се креће, све око мене се креће. Унутра и споља, мало и велико. Атом и Галаксија.

Спирала живота, овојница која се оваја или увија око своје осе али никада на истом нивоу већ увек навише. Чак и када се чини да све пропада, овојница се креће.

То је неминовност живота. Никада не стаје и нема краја. Парадокс може постојати само у умовима који још нису досегли тај праг знања али чак и они који теже уништењу живота су део истог.

Сама чињеница да су живи говори истину. Ништа никада не нестаје. Само оде на виши ниво...а ту га онда не види онај ко није на том нивоу.

Зар нисмо у основној школи учили да енергија не може да нестане него само да промени стање? Зар се не сећамо основе?

А она је свеприсутна стварност.
Ако неко оде од нас било где и на било које време, ми више не видимо ту особу.
Али она није нестала. Када се врати она доноси нове квалитативне информације или још суштаственије речено, она доноси нове разине искуства у ма којој сфери.

Никада нико није исти. То је ток живота.

Као цивилизација, ми идемо одређеним путем. Као појединци такође. Планета иде својим космичким стазама као и све око ње.

Наш род такође иде путем напретка и развија се ка слави неизрецивој у космичким размерама. То се не види ако се гледа на овом нивоу. Али ко има очи да види следећи ниво изнад, увиђа где неминовно иде Род.

Ово није разлог ни за тугу ни за радост. Нити изливе емоција. Овде су потребна осећања тананих титраја свег живота око нас.
Говора звезда кроз песме и стихове светих душа. Поема удаљених ројева Звезда и планета...
Љуљушкања Љиљана на поветарцу и хука Брезиног лишћа док плеше са ветром.

Суза свих који пате и који се смеју...

Ово је разлог за свети мир који превазилази тренутни разум и схватање.

Свако од нас бар на један трен у животу осети у себи тај тренутак вечности...Када гледа очима Творца. Тада је све јасно. Тада је мир и радост. Тада се воли.

И тада се разуме зашто се промена никада не мења а увек је новорођена.

Дух Ватре

Изгубљене двери су се пронашле сред срца Дааријскога, сакривене истине се расно показаше...а Звездани род са осмехом се прихвати песме...песме стварања новога. Велика је моћ покренута али тиха је она. Да нечујно промени све и донесе оде из вечности у сада, у јуче и у сутра.

Дух Ватре






Дух ватре хода пламеном звезда.
Спусти се у трену срца на разину светле планете.


Помера се светлост у њему и околини и душама свим што бораве ту.


Трен вечности је дуг.
Не мери се људским мерама нег' небеским сверама.


Чисте помисли постају пламени језици,
они греју звезде изнутра док оне сјакте и живот носе.


Бела и црвена ватра.
Обе јако пламте.


Небо не постоји него стакло које чува.
Руке су спуштене и стопљени прсти.
Пекло је многе светло црвених ватри.


Бели пламен лечи.
Извор се буди у душама и прсти сад весело играју.


Моћ се њише у њима док чаролије из њих избијају.


Поема покрета и боје које светле!


Дух ватре се смеши...
Бела пламена ока два
сијају посвећена.


Још један плес вечности покренула...
Црвена ватра је нестала.




Зов дома...
Песма еона.


Хитрење назад кроз време и простор у првотну мисао.


Будан је један сушт.
Он зна и чека...