Каже се да је једина ствар или појава која је увек константна - промена.
То је "кон" или "закон" постојања.
Промена или још прецизније речено - кретање.
Све око тебе се креће, све око мене се креће. Унутра и споља, мало и велико. Атом и Галаксија.
Спирала живота, овојница која се оваја или увија око своје осе али никада на истом нивоу већ увек навише. Чак и када се чини да све пропада, овојница се креће.
То је неминовност живота. Никада не стаје и нема краја. Парадокс може постојати само у умовима који још нису досегли тај праг знања али чак и они који теже уништењу живота су део истог.
Сама чињеница да су живи говори истину. Ништа никада не нестаје. Само оде на виши ниво...а ту га онда не види онај ко није на том нивоу.
Зар нисмо у основној школи учили да енергија не може да нестане него само да промени стање? Зар се не сећамо основе?
А она је свеприсутна стварност.
Ако неко оде од нас било где и на било које време, ми више не видимо ту особу.
Али она није нестала. Када се врати она доноси нове квалитативне информације или још суштаственије речено, она доноси нове разине искуства у ма којој сфери.
Никада нико није исти. То је ток живота.
Као цивилизација, ми идемо одређеним путем. Као појединци такође. Планета иде својим космичким стазама као и све око ње.
Наш род такође иде путем напретка и развија се ка слави неизрецивој у космичким размерама. То се не види ако се гледа на овом нивоу. Али ко има очи да види следећи ниво изнад, увиђа где неминовно иде Род.
Ово није разлог ни за тугу ни за радост. Нити изливе емоција. Овде су потребна осећања тананих титраја свег живота око нас.
Говора звезда кроз песме и стихове светих душа. Поема удаљених ројева Звезда и планета...
Љуљушкања Љиљана на поветарцу и хука Брезиног лишћа док плеше са ветром.
Суза свих који пате и који се смеју...
Ово је разлог за свети мир који превазилази тренутни разум и схватање.
Свако од нас бар на један трен у животу осети у себи тај тренутак вечности...Када гледа очима Творца. Тада је све јасно. Тада је мир и радост. Тада се воли.
И тада се разуме зашто се промена никада не мења а увек је новорођена.
