Дубином душе своје, тражим те, у очима људи, у погледима залеђених душа што понором ове метрополе ходе некуда, свукуда, само не тајни и чару живота.
Ох, зашто ли те овде тражим?!
Зашто лутам путевима што воде никуда?!
Сећам се, обећао си ми да ћемо се срести у свету људи у свету живота, радости, љубави!
Обећао си!
И...ево ме у свету људи.
Тражим те...у сваком кутку шуме, у сваком делу океана, тражим те, под сваким каменом, међу зведама. Тражим те!
Сивило ми срце стеже, губим веру у мрвице хлеба које од постојања пратим, а које ме само дубље у језу одвлаче, под корење старих храстова.
И опет ево седим под храстом, усред корена, који се ево полако уплиће, преплиће око мене, да ме веже уз себе, у мраку шуме густе.
Можда стари храст као и ја тугује у свету овом, можда друштво тражи у мрачној шуми овој.
Ех, дали ћу опет звездано небо видети и на њему светло безкрајног живота или ћу овде окончати у загрљају храстовог корена?!
Зашто те тражим у погрешном свету овом?
Зашто траћим уздисаје и срце умарам, када те нигде нема, када ми остаје једино да те сањам?!
Опрости ми животе, дарован од Творца Свевишњега, мени, његовом детету на дар, опрости ми што ћу овај пут завршити у болном загрљају храстовог корена.
Опрости ми, Звездо водиљо, што те срце никада не послуша, што ходаше куда оно хтеде, у загрљај храстовог корена.
Опрости ми што те не нађох, у овом свету лудила.
Светлана Рајковић
No comments:
Post a Comment