Јар Јарило свима озарило

Једном...

Када отежају капци после тешких ноћи
мисао пита јаву: "Када ће доћи..."
чиста као суза дечјег ока
и гола као мисао првог извора.

Она је као дух искона-и јесте.
И своја је и није.
Свуда је њена мисао стигла
као пчела на цветне ливаде песама старих.

Увек да надахне уморног путника ту
снене му очи што траже утеху
она испуни светлом праискона...
И онда негде ветар источни покрене звона...

Једном када овде нема ме више,
кад очи света наћи ме не могу,
све биће у тону тихо, све тише.
Да чује моју песму у Роду.

Пут је предамном сјајан искован.
Златни му прах стопала боји,
поглед преко десног рамена
где Јарило животе кроји...

Нечујан поздрав, мисао и руна.
Жива ми била благослова пуна!
Ти децу Творца вечито љубављу гајиш
Носиш кроз етар, радосно славиш.

Сестара седам ти песме све поје...
тихом лепотом зову та јутра
када сва деца играју коло живота
пред Творцем срећна, жива лепота.

Јар Јарило свима озарило!