Песнику Вилењаку, Драгану Симовићу, роду мом Звезданом, вечна слава!
Кад су једном давно, давно заспале све песме и лепоте
обичај нам беше славно, да у ниске жив бисера и једноте
ставимо ми мисли свете.
Нема туге, нити сете сред срдаца Белих Срба,
вечност нам је понад нама звездан прах сад разасула
да ми њиме вид посејемо.
И да вечност донесемо свакоме што душу има
да вагримо, стихујемо и певамо сред суштаства
даривамо светим даровима.
О песниче мили роде!
У вечност се ти обуче
узлетео до слободе
и понео вед стиховље
и силнице животнице
и златнога живог праха
да пред себе пут означиш
што ти јесте и што бива
ка висини свих висина
у дворове бел белина
и сред светог поља сада
у долини на дрвету
високом ко кула света
где жар птица гнездо свија
сред суштаства и лепоте
Свароговог Златног Ирија!
No comments:
Post a Comment