Thursday, June 13, 2019

Запарложена њива



Узео човек један имање од другог силом. Купио много коња и волова да оре и ради и вуче касније плодове тог имања. Уложио много. Платио најамника пуно. Сви радили са једним циљем. Време дошло за жетву и силник се смешкао себи у браду. Родила њива. Дала земљица рода богато.

Све се покупило, ставило у кола и превезло у амбаре. Продао све силник и узео злато. И тако наредних 20 година. Злата пуни сефови, дукат до дуката. Осилио се још више у тих 20 година и приграбио још земље. У једном тренутку имао је 4000 дуката чистог злата, поред осталог. Богатство га још силнијим учинило. Почео да граби остала имања и стоку свима. Нико га није зауставио.

 Туга у лицима мудрих га гледаше док једног јутра не свану један диван дан а пре њега рујна зора. Силник не устаде из кревета. Ништа није помогло. Звали лекаре одасвуд. Ни трунке наде. Прогласио реч да ће сувим златом платити излечење. И платио је. Али га не доби. До последњег златника је дао. Слуге престаше да раде јер не беше плате више. Земља се запарложи...

 Прођоше године а силник поста сенка човека. Споро је ходао улицама и насељеним местима тражећи мир. Нико га више није ни познавао сем неких гласина о њему. Зарастао у браду и немар. Једног летњег дана је стао после неколико сати ходања, да се одмори у сенци Храстова поред једне велике ливаде пуне цвећа. Одморио се.

Гледао живот како буја ливадом и како се боје преливају таласајућим морем траве и цветова. Изгубљен у мислима није ни чуо младог човека како му приђе са малим дететом.

 "Да ли си жедан стари? Имам и јабука мало ако би се освежио."

 Није било одговора сем погледа росних очију. Препознао је у том младом човеку лик човека коме је отео њиву пре много година. Мислио је да не заслужује ништа од помоћи. Тишина... Млади човек га погледа и остави му две јабуке и воде и продужи даље са дететом.

 Старац добаци: "Ја сам твом оцу отео земљу! Не заслужујем ни залогај ове јабуке, ни гутљај ове воде!" "Ја сам отео...Ја сам..." Глас му се изгубио.

Није могао да говори од муке и бола. Млади човек му приђе. Његово дете му дода руку и стави његову шаку у своју малу.

 "Благодарим ти на свему. Ти си дакле узрок што се мој отац одселио одавде. Знаш, отишао је далеко одавде разочаран и тужан јер је мислио да је све готово. Али, после напорног рада и живота у другом месту, упознао је своју будућу жену и изродише мене и брата. Никада нам није лоше причао о никоме. Већ је једном споменуо да никада не би нашао жену свог живота и имао нас да му један човек није помогао. Сада знам да си то ти." - рече млади човек.

"Ја сам се овде вратио скоро са својим сином да му покажем где је његов деда одрастао и да осети ту лепоту. И ето срећем и тебе узрок наше среће"...

 Старац је занемео потпуно.

 После неколико минута је скупио снаге: "Али не разумеш, ја сам му отео наследство, садио, жњео, богатио се на његовом. Много сам се био обогатио али ме болест однела и све злато је пропало. Ја сам нико."



 Млади човек погледа у страну у дивне ливаде, воћњаке и шуму са стране. Уздахну мирно... "Благослови се крију у непознатим људима, местима и догађајима. На почетку често делују као казна и смрт. Као када семе испадне из топлог окружења воћке на дрвету и оде у црну земљу. Хладно му је. Нема светла. Само је. Плаче али нико не хаје. И онда се оно бори да изађе из свега тога. И једног дана постане велики Храст или Трешња или ова јабука што ти дадох..."

 Старац не одговори. Гледао је и он у предео око себе. "Жив био мудри млади човече" Млади човек је још мало гледао у даљину...затим се окренуо ка старцу... Старац је мирно лежао на трави. Његов дух је изашао... сахранили га у оближњем селу...


 А запарложена њива је дисала сада мирисима смиља, јабука, грожђа и нешто ближе шуми- мира... Син младог човека је упитао шта се то њима десило у претходних пар дана. Млади човек је само кратко уздахнуо и рекао..."Чудесни су путеви златоправа Творчевог, благодар је свуда али и нигде. Буди га достојан чистим срцем и бићем".

 Дечак климну главом, загризе воћку и потрча кроз ливаду да стигне мирисе и беле лептире... 


No comments:

Post a Comment