Речи од Кристала светла

Пишем ти речима своје душе која чека на прозорима вечности јутро Сварога.

 Тако га зову неки из рода Светих а опет мудри га знају под именом другим...

 Зовем те неизмерно дуго а у даху једноме...ледено врелим погледом истине.

 Ти волиш изнад разума овога света и многих светова што у ниски сјакте васељенској.

 Ти си она која дише лепоту а шта је то до самог скривеног срца истине?

 Увек погледам у мисао твоју што у сверу светла извајана је...да видим смисао.

 Не...речи не могу да воле као дух... Чак ни срце само што живота изворе крије...

 А својим те обавијам, прожимам у дворима нашим од белог мермера...ван пролазног тихог времена...

 Одлазим.

 Враћам се.

 Вечно мирујем а СвеМиром путујем...
 Однео сам круну белу на врх древне горе Меру...род ме мој чека верно.