Гледати срцем живота у лице ужаса...
Не можеш да дишеш. Плућа те боле али не од дима или нечег трећег. Груди те боле. Очи су ти отворене а уста такође. Кроз главу роје се мисли али ти их не видиш и не осећаш јер су без "главе".
Хаотично скачу по твом уму и ти се кочиш ментално и телесно. Духовно и... свакако. Гледаш у лице ужаса. Оно се цери и уместо смеха, шиштање. Ти гледаш шта оно ради али не верујеш свим чулима која то примећују. Оно покретом руке дрмуса дете испред тебе које држи левом руком док десном узима нож и пресеца гркљан. Мало тело се копрца и ускоро утихне...твоје очи то виде и у теби нестаје део човечности.
Ти си иза жице док си гледао ово. Дан после и тебе су одвели. Ћутао си. Тупо. И тебе су заклали. Ћутао си. Ниси се бунио.
Твоја душа и дух су вриштали у болу виших светова док је тело мртво пало у прах и блато. Пред Бога на истину... Или бар тако кажу... А Бог те упита после неког времена када си могао поново да говориш у духу...
"Зашто си ћутао?"
Низ твоје лице од чисте енергије духа лију беле светлосне сузе... И сада ћутиш...
"...он је био мој пријатељ..."
Одговор је твој био Богу...
"Био..." Узврати Бог...
Тамни непријатељ човечанства није физичке природе. Нема тело, већ узима било који облик. Он није он нити она. То је тамна интелигенција, мрачни ум који води рат против Човека од почетка. Не зове се Сатана. Ни Луцифер, ни Ђаво, ни Шејтан, ни Кошчеј, ни Ала, ни ТРТ, ни Архи Паразит...
То су му све титуле добијене од поражених и од оних који нису изгубили ту битку али су морали на неки начин да означе шта је то са чим су се суочили.
Лице ужаса је оно твог најближег. Оца. Мајке. Брата. Сестре. Пријатеља. Народа. Расе. Човек не убија пријатеље, комшије или родбину. Човек је човек а звер је звер.
Мрачна сила није једно биће већ мноштво њих. Они се боре против Човека од његовог стварања. Дуго је нашем Роду Звезданом требало времена да схвати са чим има посла.
У нашој блиској прошлости а нарочито 20-ом веку смо доживели огромне нападе који су изузетно оштетили нас као народ. Од 1913 до 1918 су ужасне злочине чинили над нама по Мачви и Србији припадници Аустријске војске, махом Хрвати и Босанци муслимани. Силна клања по Јасеновцу и осталим зломестима против нашег Рода кроз целу прошлост су учињена од мрачне силе која је запосела тела људи.
Како су могли тако мирно на клање стотине хиљада њих а да се не побуне? Како?
Зато што су у својим убицама и даље видели комшије, браћу и род. А ко ће против својих... Нико нормалан.
Али овде нису у питању родбина и пријатељи и комшије него звери у лицу родбине и пријатеља и комшија.
Мрачна сила преузевши људе-телесине и обличја рода, пријатеља и комшија је извршила ужасне злочине током прошлости овим најкрвавијим и најподмуклијим оружјем против Човека. Обукавши његов лик и наличје.
Како смо ми Срби дозволили да нас толико кољу кроз блиску и даљу прошлост? Зато што је непријатељ носио обличје родбине и пријатеља и рода. Браћа. Хрвати су нам род по крви. Босанци муслимани су исто. Најближи. Они су ми. Они су Срби пре доласка Ватиканског зла код њих и Исламског зла те Грчког зла код нас. У ствари међу Србе тада је дошло зло са више лица, поделило народ и после неколико векова направило нације.
Срби и даље видевши род у Хрватима и Босанцима муслиманима су у невери гледали како их Усташе и Ханџар дивизија и њихови савремени изданци воде на клање. Страшна тактика непријатеља. Преузевши лик блиских особа нанели су огромну штету.
Истина ослобађа. Истину треба говорити и живети. Нису сви Хрвати и сви Босанци муслимани Усташе и Балије. Једноставно нису. Има јако пуно примера када су човечни Хрвати и Муслимани помагали браћу Србе и сакривали и чували их. Давали своје животе за њих јер су у себи знали да су исти род.
И никада у освети праведној Србин не сме подићи мач освете над недужним људима. Никада! Да не би се упрљао крвљу недужних и себе дао као жртву Мрачној сили која само то и чека.
У космичком смислу ово је тешка, прескупа лекција, наук и поука да није бело све што сија. Да није свако Србин Звездани иако тако изгледа. Да није свако Човек иако тако изгледа.
Да се неустрашиво бори за свој Род. Да се брани дете и жена и отац и мајка и брат и сестра ако треба и зубима. Свим расположивим - ма ко да стоји испред! Да се не укочи пред лицем ужаса.
Да се препозна мрак у лику ближњег и одлучно делује. Да се не оклева. Да се не мрзи зло нити било ко али да се буде спреман одсећи главу змији у тренутку ако је то потреба.
Сподобе које су чиниле злочине над Србима у Јасеновцу или било где...нису људи.
Макс Лубурић није био човек ни Хрват. Анте Павелић није био човек ни Хрват. Францетић такође. Нити било која сподоба на Србској страни која је постала као они и исто поступала. То није био Србин. Прави нормалан Хрват који је Човек, зна ко је и шта је. Као и сваки Босанац муслиман који је човек. Они знају из ког су рода и како су им преци насилно покрштавани Ватиканом или исламизовани преко Порте.
Крв им не да пролити крв свог прастарог рода Србскога, рода пре доласка Мрачне силе кроз Ватикан и Ислам и Грчку религију.
Гледати срцем у лице ужаса, остати сабран и деловати одлучно је дело храбрих. Гледати у лице ужаса и страха оличено у ближњима и не бити укочен. Гледати у лице ужаса и видети ко се скрио у ближње и одсећи главу звери.
Гледати у лице ужаса и схватити да то Род никад не би урадио већ зло које је преузело човечји облик. "Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати" То је Човек Србин Род.
Бити кадар гледати страху и злу у лице. Смејати му се у лице и узети мач истине, правде и моћи и одлучно сасећи Звер.
То је једини пут напред.
Никада не заборавити шта је било, занавек. Никада не мрзети друге. Јер нисмо ми они па да мрзимо. Помоћи садашњим и будућим генерацијама да се истина сазна.
Хрвати као нација а род Србски морају да се суоче са истином пред Богом. Морају проћи катарзу и прочишћење као нација. Сјајни људи који никада нису били део зла у Хрватској носе тешко бреме под тим именом. Зашто да то раде и даље? Босанци муслимани исто. Срби исто да се суоче са истином пред животом и да престану да буду болећиви пред животом.
Гледати у лице ужаса... И не плашити се, бити свој. Са осмехом и пламеном светим у очима погледати испред и храбро живети, спреман стићи и утећи и на страшном месту постојати.
То је наш усуд и избор. Живети!
No comments:
Post a Comment