Зелени капут од чоје

Помало капка роса са горње латице на доњу тик на ивици...

Помало мирис пољског цвећа освежи.
Долазак јутра одгонета питања од јуче
а вечери - ствара питања нова.

Лењо лешкари теле на сунцу ливаде.
Не мисли.

Дивно мачор своје шапе лиже...кажу купа се...све ми се чини да он просто јесте.

Коњ негде у даљини невидљив рже...

Моја Мара сија ко Сунце у уму мом.
Она је звезда знате, ако некога занима то...

Некада сам ходио пламењем њеним
и пливао кроз беле сени сребрних ватри.

Одбљесак бејах или већ нешто треће
али оно што вазда испуњава срце
су живота светла ватра и сни
и многа обличја светла духова свих.

Ех да...
Ох да...

Ал' гледам у травку на левом длану што одмара...

У себи носи записе богиње Живе и Весне.
Тих ватрених душа живота
што негују све попут нежне песме...

Било је време да се буде.
И време да јеси и бићеш.
И био - сушт живота славио.

А онда ми Вилин коњиц слети на длан десни.
Помало трепне крилима ко да су му тесни...
сви простори овога света...не.

Ништа у ствари њему не смета...

А ту је Огњебог и Јарило весела браћа.
Ухватише, Одина и Велеса сада па у коло!
Коло коло наоколо, Перуника наша дика...

Сварог смеху одушка сад даје,
док Перун стрелицама белим гађа плазмене облаке...

Тутњи свуда одасвуд!

Ту се Дажд са Радгостом заприч'о,
потекли су потоци са јаком кишом
коњ зањишта и у галоп стаде!

Под копитом искра паде...
На Алатир он ту тихо ста.

Сија, сјакти искри мноштво, рој се роји
звезда братство...
И сестринство материнство, где се многа Земљица роди.

Буба Мара тиха сама...на рамену мирно спава.
Сан њен види душа...
Црвен цвет се помакао од тежине мале пчеле...биће меда сад одреда!

Мокоша певуши меко.
Златан вез јој сад попреко
и уздуж и низа страну...

Везе она живот причу, не и драму...

Вид ми види што год жели. А кад неће - ето среће! Огрнула звездан ћурак
изгледа ко девојчурак...
Она вазда сва се смеје...

Ластавицо птицо!
Ево узми ти семена из чудесне торбе времена, те однеси тићу свом.

Знам, знам...крушка ће ускоро да слети на мој капут од зелене чоје...
Исткала ми Вилин Дјева, срце моје.
Да не зебем док Свемиром лутам...

Ех да...
Ох да...

Бели је мермер на подовима мојим
а златни прах у судовима свим.
Њиме се посоли свака земља и Земљицом постане родна она.

Једна од милиона...

Може и мало праха на чело, онда се види све бело и беље... и дубље и даље...

До Права где извор живота је...

Славуј ми саопшти да време је вечери.
Кораком лаганим тркнух.
Уз скок ил' три, бејах у својој шумској колиби...

Уз поток бели што душу вазда весели...

Вратнице јој беле од дрвета једног старог.
А унутра звездани круг.

Време је. Зелени капут од чоје облачим меко.
Њега ми Вилин Дјева моја истка лако...

Као да је песме стих...

Истина Азбуке и Срби

Свака реч је изговорена мисао а свака мисао је језик Творца. Наравно у оном најчистијем смислу склада и мира. Свака мисао може бити и тамна или разарајућа. Све зависи од бића које мисли. Ако човек мисли узвишено, његове мисли су мисли Творца који ствара.

Имати свест о својим мислима је дар виших свера. То је први задатак када се намерава ићи на више разине живота. Без смислених мисли склада, мира, љубави, радости - нема стварања већ хаоса.

Србска Азбука има многе поруке које су кодови живота у хармонији или АРмонији. Чак и Вукова - задржава смисао. Ипак- овде ћемо разматрати Азбуку пре Вука коју користише и Раси-Руси. Ми смо један род и ми себе зовемо и звасмо Раси, Расени и Рашани. Корени СРБ и РАС су средиште нашег гласновног изражаја у имену нашег народа. Ми сви СЛОВИМО па нам други дадоше надимак Словени, такође ми СЛАВИМО живот и Творца и узвишени РАзум тако да нам и ту дадоше надимак Славени.

Али поред сјајне ниске у Азбуци која гласи Аз Буки Вједи... погледајмо за свако слово коренских речи СРБ и РАС шта они скривено откривено кажу.


СРБ - Слово Реци Буки - Слово Реци Боже или Слово (наук и знање) Реци (живи, заступај) Божје (вишег разума)

РАС - Реци Аз Слово - Реци (живи, заступај, твори) Аз (Асови- Богови- Ја као лична заменица и представник Светлих Асова или Виших свести) Слово (наук, знање) - такође ово још директније каже - Живи Ас Наук - Буди отеловљење науке и знања вишег разума.


Ако идемо шире, остали наш род који себе зову Словенима имају у својим именима и коренима исто ово али у разводњенијој форми јер су се одрекли Азбуке и прихватили Абецеду. Абецеда је део нашег писма у звучном облику али начин писања самих слова је разводњенија варијанта јер се користи неколико слова за један глас. При том Хрвати су сачували гласовне вредности иако користе Латиницу, док погледајмо Пољаке, Чехе, Словаке...хаос од количине слова да би се написао и означио један знак. Szymankowszczyzna - је једна данашња Пољска реч...пробајте да изговорите...

Штета је велика начињена када су реформе језичке чињене и из нашег изворног писма које нема везе са религијама и политиком било када, черечено за разне потребе разних новостворених нација и религија. Винчанско писмо је имало преко 150 слова симбола и знакова. Сва слова која се данас користе у Латиници и додатна као WQ и друга у другим Европским језицима су имала и имају своја дубока значења, нажалост она су изгубљена. Ватикан је преузео тај део слова и добро се потрудио да се избрише њихово значење.

Разлог што пишем о Азбуци Срба и Руса пре реформи је тај што су се у њима сачувала знања. Додуше већина народа нашег то не зна али знања су и даље ту иако доста окрњена.
Никако не треба одбацити ткзв. Латиницу као писмо јер припада нашем роду пре новотарија званих Ватикан, нације, ЕУРОПА, Грчка, Рим...

Временом ће се повратити и тај део изгубљених значења као што их Азбука и данас чува.

До тада, размишљајмо ко смо. Ако свето име Срб и Рас значе то што значе, тиме је већа одговорност сваког онога ко то име носи.

Будимо достојни СЛОВА или науке коју РЕЧЕМО (изговарамо) БОЖЈУ.
То буквално значи да је сваки освешђени Срб и Рас доносилац светле Божје (вишег разума) цивилизације.

З - Земља
Д - Добро
Р - Реци
А - Аз
В - Вједи
О - Он

Ж - Живете
И - Иже
В - Вједи
О - Он

Земља добро говори, Ас- веда он ... Сјајна порука речи ЗДРАВО
Живи и ведај - он (ти) ... Кратко и јасно.


Здраво живо Звездани Роде!

Луча прошле садашње будућности

Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која не бледе ни после много векова...одакле? Одговор потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и ехо онога јединог...одакле је све.

Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора - мучио дух...
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.

 Нада...само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.

 Хладно гори пламен освете...
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом...
Док не сине бела звезда, мој дом...

 Лутање ноћима, данима, јутрима...
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом...невидљива.

 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.

 Ратник...витез...коњаник светла...
 Све саме титуле а биће то не зна...
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.

 И нечујно певам... коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.

 А мира нема...
само трагови звери и вечити мирис крви и страха опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже.

 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.

 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.

 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.

 Вода и даље тихо тече до-нава.

 Испод камних зидина белога града...
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада...што не изда никад.

Извор у теби

Када пресуше све реке живота и ватре попале и разоре, онда ни часа не часи већ брзином мисли полети ка извору живота. Окрепи себе и свет. Не чекај. Време је.

Смирај у трену без времена
очи су затворене док дух бди,
дах промене и мирис свежине
јутро је донело наду што носише сни...

 Дишем звезданим грудима...
ваздух што је од светла Етра ткан.
Очи ми бакље од белог пламена
јер биће зна да дође дан.

 Извор у твојим очима ври!
Вијори се пламен у облику стега
који држе руке од светла.
На њему симбол Живота сам...

 Не усуђујем се рећи ишта...
Јер нема тих звукова људи
да обоје ваграма небеским
Осећај душе, духа кроз овај час.

 Ипак; чује се изнад попут еха глас,
који ти сушт греје и храбри смело
који страхове развеје у звездано бело
као искре што првој ватри се враћају све...

 Извор у теби је...
Водоскок чисте воде од духа.
Што поји све душе.
Што свемиром лута...

 А вазда сред тебе сни...