Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора - мучио дух...
звери далеко, некада ближе
и мирис крви, црне ко без звезда небо.
Нада...само реч на уснама сувим.
Хладно сијају звезде над надом коју сним
одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.
Хладно гори пламен освете...
И певаће стихом својим док се не посвете
све боли у срцу мом...
Док не сине бела звезда, мој дом...
Лутање ноћима, данима, јутрима...
Време је било ехо изгубљених надања
када би киша тужно падала
сузу бих тада пустио с њом...невидљива.
Носио ме бес и жар у очима
а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
На свет што беше, што сад је ван времена.
Ратник...витез...коњаник светла...
Све саме титуле а биће то не зна...
Скидам са плашта душе све
остајем сам са собом кроз сне.
И нечујно певам... коме и шта?
Стих који ми дух сам изнедри.
Мир је оно што снева сушт и живота извори.
А мира нема...
само трагови звери и вечити мирис крви и страха опојна марама око твога врата
што сваким треном све више стеже.
Плавим је гневом горело срце
док једног сутона у дубинама времена
не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.
У трену без трена скиде се мрена
са душе сивило, чемер и јад.
Сукну пламен кроз кристал камен
неста безнађе црно тад.
Одјеци неких старих песама и гласова
неме играју сенке светлих асова
што велику битку водише тад.
Вода и даље тихо тече до-нава.
Испод камних зидина белога града...
Луча и даље у домовима праведника
и нада...што не изда никад.
No comments:
Post a Comment