Friday, December 27, 2019

Негде ван двора


Када се духом и суштином виде несхватљиве ствари, онда се стихом преносе у Јаву да би свако ко чује или прочита, схватио несхватљиво.

Ово је песма Душице Милосављевић коју је написала после живе визије у једном трену.


Лепота и ванвременско казивање преносе шта се дешава сада и ко долази у помоћ Роду.








Негде ван двора

Виђао си изван постојања неке друге душе.
Једним мисаоним скоком у пространства многа
оваплотиш се искром својом 
беличасто златно у трену се створи
сви дарови бића твога
око тебе Сунце гори!

А песма те увек води 
у пространства невидљива
где год станеш у теби  је
она која вечно сија!



Сила Права, све што ствара
и уз тебе бића светла 
вед јелен ти леђа чува
мач од руна о појасу
стреле светла из твог бића
покрећу се у твом гласу!



А Сунце ти срцем сија,
на све сфере постојања
све је живо и истина
када душа свој дух сања!

Saturday, December 21, 2019

Заборави али не заборави!



Заборави...

Заборави су део тебе јер их онда откриваш изнова и изнова као дете беле лептире ујутру кад Сунце пева...

Заборави...

Заборави тугу и скочи у море среће али не заборави да туга те убити неће.
Већ светлост једну на пут златоправа баца...

Сети се...

Сети се милине кад те мајка грлила и љубила без краја... како је топлина мека њеног нежног загрљаја...

Сети се...

Сети се да си златне бисере пуне белине живота оставио ама баш свуд...
Да тиме си посејао свој небески свод.

Знај...

Знај да ништа не знаш све док ум умује о знању а душа мирно чека на ред.
Онда гле - вртлог свете енергије!

Знај...

Дух је оно што јеси и душа...
А она немирно мирно савршено црта белим пером вечито ко си.

Јер данас сам причао са ветром 
И он ми рече како једно малено лице се мршти 
јер боли га јуче а гледа у сутра док сада...
сада протиче као река у даљини...

И поскочи перо те удари чело,
око пусти сузу две...
Прострујаше телом вечите истине,
како се бивало и како и биће.

Гле! 

Јутро Сварога свиће!
Добро, да ли је његово или не
остави људима да брину о томе..
Златоправ је твој пред босим ти стопалима...

Умрљаним зеленом док си ходио травом далеких земаља света који се буди.

Трк! 

Неће више осванути дан мрк!
Већ само јутра божије деце...
Вагрена љубављу живота...


Thursday, December 12, 2019

Лепота


Ако ниси никада а ти крени управо сада! Да осетиш како весла твој дух кроз Етар живота. Како стих те носи ван времена - где станује лепота...






Да ли се сећаш како звезде певају?
Нема знаних речи но стихова 
који те носе и заједно сневају 
далеко, далеко до највиших висова.

А ти стојиш на видин-стени, 
мисли се роје као кад море пени...
Стапају се армоније и боје.
Заједно - душа, дух и срце твоје.

Можда је ехо старих дана ту
игра луче бића свих што творе
носе собом наду и утеху, 
са суштом прав-а живо зборе.

А теби вид све даље граби,
кроз време и поља свести у слави. 
Гле како полако постаје вед...
док душа и дух иду у недоглед.

Ах...

Једно смо.
Али свако је искра своја.
Једно а личностима нема броја...

Дух је твој и душа моја
и душа моја је дух твој 
а песма се не боји већ само роји рој
живоватрених јаровагрених звезда Живота...

Лепота!
Лепота...