Звездари

Нечујно, спустио се доле у кут своје куће да мирно и неометано посматра у себе. Речи су му постале као искре које плове по ваздуху око њега. Тих. Дуги тих.
Мислима погледа у себе а потом и ван себе и ту га је она чекала.

Они су заједно од постанка. Више и незнају кад то беше али се нешто у њима живо сећа на то. На време пре времена.

Светови испод су пловили...
Мир је свуда певао док је негде далеко звездана харфа плела своје тонове. Очи које сијају изнад светова магли и мрака а врелином своје љубави топе вечите ледове заборављених светова што тону у тмину.

На једном од њих је остао део велике коцке од кристала који је служио као резонатор вибрација које подстичу живот тог света. Иако део, неки вероваше да и тиме иако малим, могу да искористе тамни да отворе закључане капије међу световима.

Виши ред знања - живи као особа. Има своје поље и памет и глас. Сферу око себе ствара и у њој неприметно даје достојним све шта их тада и ту занима.
Технологија више природе ради на непосредном односу са сваким достојним бићем.

Она улази у њихову свест и они је користе према потреби стварања. Такође је не можеш користити па чак ни опазити уколико ниси и сам на тој разини.

Њих двоје су то добро знали али су ипак решили да провере овај мали део кристала на далеком свету.

Затекли су машине. Непрегледни хоризонт машина спојених у једну целину ради стварања довољно велике интелигенције и самосвести да би се кристал и знања из њега њима отворио.

Сва природа је била уништена. Земља на којој се ово одвијало је спавала сном без снова док су машине очајнички покушавале да узму шта су наумиле.

Машине су донете. Неколико тамних јерарха су имали визију како да неопходну им енергију преузму чак и из самог дела кристала, док су они сами били одсутни - машине су радиле за њих.

Део знања кристала је почео бити декодиран јер су користили заробљене честице високо развијених суштина палих у борби против мрака.  То је био последњи начин да се иоле нешто узме. У том часу су њих двоје стигли неопажено.

Звездари су погледали сцену ужаса.
Машине нису регистровале њихово присуство јер они су ту били својим етеричним телима.

Она је замахнула десном руком и заробљене честице високо развијених суштина одлетеше у етар слободне. Одједном црнило у првом кругу око ње. Милиони машина су престали са радом.

Она је наставила да ослобађа честице и редом су машине престајале са радом.

Он је за то време мотрио звезданим погледом на могуће сукобе. И слетеше две тамне суштине да провере шта је зауставило ток њиховог делања.

Он их је одмах зауставио енергијском опном пре него су напали.
Држао их је тако неко време док је она ослобађала преостале животне честице високо развијених суштина.

У међувремену, још осам тамних јерарха је дошло и јасним бесом нападоше њега.
Он паде од силине удара али издржа још мало.
Већ су га ломили јако и бол је био ужасан.

Још два трена и био би скршен док му она не дође у помоћ и однесе га испред њих.

На последњој разини пре повратка су застали и мислима разговарали и опростили се до неког следећег пута.

Он је поново био у свом телу у куту своје куће.
Уздахнуо је и помислио: "Још један свет спашен касно..."

Мирно је пошао горе. На столу је чекао врч медовине од биља скривене шуме...он га не постави ту.
Само се осмехнуо и видевши брезову кору са три речи и симболом живота

                             》никад није касно《

је знао...да живот се на крају увек пита.
Поглед му је засузио. Купа медовине у ваздух и здравица! Слава теби Оче!

И слика ње која исто то ради на другом свету.

До тих светова нема путева...до оних које наш дух и душа не направе.

Он је изашао напоље и однео две јабуке старој баки доле ниже крај потока где је чувала овце. Она се насмеши од срца њему и рече:
" Дијете, ваља се, благодарим. Ове овце су добре ове године биће пуно вуне и млека."

"Биће Рајна, биће. Како си данас?"

"Добро, како ћу ти бити кад се 'вако бринеш за мене..."

"Како је Ђед?"

"Са кравама отишао, добро је, служе га ноге и даље..."

Он се насмешио...и лаганим кораком отишао низа страну док му је бака Рајна махала...
Ипак између звездарења и свега, требало је покосити свежу траву за зиму.

Он то радо учини, гледајући Њу очима духа како управо везе златним нитима ћилим за предворје храма на свету који јутром сија бојама свог Љубичастог Сунца.

Негде у долини је Славуј певао док је ветар објашњавао јутрошњи подвиг њих двоје...
Живот се брани на свим својим границама...

"Дар дарује звезда роду свом

Звездари су били ту и донели бели гром

Муњу сјајну да сад небо вагре

И сушт живу искру прве ватре."