Знаш како сам те знао...
Као малу искру која весело скаче,
као лице осмеха које и кад плаче...
е...
Те сузе лече.
Одрасла си.
У једном времену ван времена
као дете светлих богова која воли да плеше...
И да пева као Сунце што пева арије своје.
Када бих загледан у звезде на далеким световима што језде Сваргом пречистом
био једно са свим што јесте...
Тада бих осетио твоје мале прсте...
Како нежно ми дирну чело, те онда
прође струј кроз срце цело...
Ее...
Никада ниси узалуд говорила.
Свака ти реч беше стих.
Онај који оживљава.
Жива! Ти си Жива у смислу смисла!
Лета пролазе и све блиста
јер твоје су баште дом светова маште...
И цвета који само једном у кругу звезда цвета...
Пољубићу ти чело и у њему мисао сјајну.
Да живиш љубав ватрену и бајну и ствараш...
Не заборави никада ко си ма да све плиме сазвежђа надођу и потопе све.
Немој се бринути и тужити, знај...
И када све престане, ја волим те.
Очи ти гледају сан који је јава и како пут води до права златан од искри живота...
Сањао сам и сада је јава.
Живот је лепота.
