Најтеже је изрећи истине и сећања, увиде и ведања овом свакодневном речју, међутим то постаје живо и оснажујуће када се ради песмом.
Како сам ти руке миловао,
миловао...веђе целивао.
Док ти косе јутром саме
ветру говориле...
Сред куле од мермера бела
стајала си чиста дјева,
Творца око, срце, душа
која поји живот свима.
Белим градом песма тече
У њ' уградих своје срце.
Длановима ка звездама
шаљем мисли које творе.
Сад на дворе бјеловите
шаљем гласе о победи.
Живот оде и арије
пева свуда - неста једи.
Кораком си лаким пришла
и донела мач мој свети
да силесија те сад моћи
печат стави и посвети.
И пустила гласе своје...
Све су тице ластавице
око твоје круне звезда
лет летеле вртложнице...
...и славуји божјим гласом
очарали све и свја!
Сунце Род свој сада
обилато благосиља.
Звезда Роде, Звезда Роде!
Зове тебе Сунца син.
Звезда Роде приђи мени
жар слободе дарујем ти.
Рад је Род да јутро створи
сада вечно духом збори,
благослова окна пуна!
Дар дарује Љубав свима!
По Небеским мерилима...
No comments:
Post a Comment