У рукама Анђела

Ретко се деси да цвета лимун жут 

а и кад бива - крвцом је светом ту

пошкропљен да живи вечно.

Кад је младост твоја душе своје беле

стазом смрти остављала посвећене целе

ти си сузе лила сетно.

Гледао сам како руке сјајне 

Сунцем живим светлом обасјане 

дочекују Србина кад тихо падне...

Лако су их небу под облаке 

живе вечно на одмор носиле

да одморе док време не дође.

Предања су поред ватре тихо деци казивана

како вас сва војска Анђеоска 

даре дели Сербу сваком...

да је цела родна груда 

Раска бела Србинова славна 

под крилима вечно Анђеоским сачувана.

Да је једном - да се приповеда

но безбројним ратовима вазда,

вечну крвцу лије Раска света. 

Ко то може разумети, 

разумети - зло у очи погледати,

 духом се ватре живе прочистио. 

Ко је икад сјајно Сунце златно

погледао у сред бела дана

дуже нег' што дах може застати

тај је намах осетио вечно 

како Јара Златоправа греје,

како светло сад Анђела пламти.

И сред тмине која гуши душу 

и сред лажи која дави сне,

мајка Србска чељад подучила 

да с' не боје никога до Бога.

А ни Бога нема се бојати 

јер је Рода снага у истини...

Никад Рода светог семе

затрти се неће моћи.

Србија је у рукама Анђела 

који Прав-ом стоје наспрам ноћи.

Када часи судњи дођу 

Песмом њих тад Србин чека!

Слава Роду нек је довека!