Јава је сан

Оно што у теби је као искра живота, јаче је од твог незнања и свих страхота. И рађа и светли и када потонеш и умиреш - плод живота.

Ноћ тихује. 

Само је славуј стиховима својим прекине.

Замишљени Месец плови небом и хита јутру које не постоји.

Јер нема ничега, не!

На овом свету који тугом болује.

Невидљиве сузе точе кристалне судове.

Богиња Земља плаче.

Све је само трен у вихору.

Одсјај зрака вечерњег Сунца румени.

Одбегли осмех окупан сетом.

Лагани трзај срца што копни.

Све је црно у доба таме.

Она боји ли боји својом образином

хаје ни мало за песме деце светла

доноси прегршт смрти, студени, беса.

Али знај!

О ти који се будиш са ватром наде у срцу,

која и даље песмоведиш и целиваш.

Сунце не стрепи шта ради тама.

Сунце је бог и живи у нама.

Творац живота посеја небеске ливаде

и у њима Звезде сјајнице Сунца сестрице.

Да с' пробуди богињица свака и бог вазда роди у јунака.

Који више ватре воле живе 

нег' сва блага да се њима диве.

И гле!

Слете ми вилин коњиц на длан.

Свиће зора Божије деце...јава је сан.