Све је Мир

Изнад и испод, у и ван, све је мир.

Гледаш у звезде и видиш себе, друге и свет. Све је Мир, СвеМир, Васцели Мир.

 Да ли знаш, о да ли осећаш како је у простору мањем од свега а већем од свемира?

Као кад Сунце распрши искре све,

душа ми се раздваја на ситно комађе.

Одлазимо заувек да би се вратили теби - извору свег живота, Оче на небесима безсмртним.

Сва се осећања помешаше,

бол космички и радост Творца.

Одлазак и долазак.

Последњи и први пут ти видим плаветнило, непрегледна мора, зелене горе под снеговима древнине.

Док нестајеш предамном и ја нестајем. Вечно умирем.

Срце се кида и саставља у води живота.

Теши ме дух свети јер све је лепота - авај!

Никад више видети те неће очи сафир боје сјаја живог сребра.

Никада ми више крочит' стопе неће

на света тла шума од искона,

додирнути нежне листове сребрних звезда на брезама у поноћним вртовима.

Ах како су сјактале звезде у очима девојака младих што песмом су тебе славиле!

Ах како су деца осмехом пратила све твоје путеве кроз космичке пољане, та игралишта светих што су у нама и око нас.

Младићи бацаху шуму копаља од белих кристала и она попут трагача верно нађоше циљ и обрисе крста северњаче створише, осветлише.

Ах...ах...ах...

Плачем и јецам тихо, тихо. Да не чује нико нико...И суза нема не...већ гле!

Искре сребрног светла лете око наших мисли и глава, као свици светог незаборава.

Волим те...волим те...волим те...

Одзвањају свете речи те негде у ехостиху око мене.

Једна се дјева опростила са човеком својим...без тебе ја не постојим - њене су последње речи биле.

А он се помери као ватром опијен, не реци збогом већ светло нека лије!

Ти си у мени где год био и стопом крочио.

Свевишњи те у моје биће засадио, да вечни доносиш плод.

А она је...само је...усне благо отворила без речи разборила...слава Творцу на висинама.

Док јој руке држале плод љубави сред њене материце.

Поглед оде са њих двоје а туга и бол и радост без мере у мени сад.

Где нас то шаље, камо?

Где ли нас то свети дух твој води, о Оче!

"Тамо где ваша је судба, да градите сред олуја и бура, да седите сред пустиња и мора, да певате на врховима неизмерних гора...Ви живот стварате. Ви сте живи благослов. Јер ви сте Ја. И ја сам Ви.

Ми смо живота стих".

Ништа није остављено и изгубљено, већ ћете неизмерно велики благослов бити, јер ван времена сијају свете ваше нити - кад нико није - Ви јесте. Јер неко треба бити."

А Све је Мир...

Дух је једина истина

 Дух је једина истина 

Волим ветар.

Волим тај надстварни додир без додира.

Звук еона у шушту лишћа

песму која речи нема а каже ти све. 

Ти не знаш одакле иде и камо ће.

Зашто је топао у касно пролеће 

где да помази а где да поломи.

Не знаш, не. 

Ветар је дух у материји.

Он је она и она је оно и Бог.

Отац и Мати...

Свемоћно. 

Ко од духа је саздан 

први зна шта значи бити слободан.

Шта значи бит и бити и шта јесте стићи и утећи 

и на страшном месту постојати.

Дух је једина истина,

ако га имаш ти си све у свима.

Дух је све у миру. 

Тајац и првостих у свемиру. 

Буди и бићеш.

Воли и живећеш.

И знаћеш шта је суштина 

Јер Дух је једина истина.

Вилински свет Чирокија и Срба

 

Када читаш нешто што није свакидашње, нешто што те додирне дубоко у срж а да не знаш како, остају ти два пута после тога. Да дубински увидиш истину искуства или га пак, одбациш као уобразиљу ума. 

Ипак, ако осетиш ковитлац и вир у срцу, дубоко у грудима, онда знај да је истина. 

Путујући једном тако кроз јужне делове Сједињених Држава, кроз пределе Smokey Mountains или преведено најближе Димне Планине (због вечите магле, кише и влаге које попут дима обавијају ово горје), одлучим чврсто да идем необичним путем ка северу. Тим путем нико не иде ако из Атланте иде према Бостону. Сви обично лете авионом док малобројни који иду аутом, одмах иду аутопутем према североистоку. Два цела дана вожње, прилично досадне и монотоне. 

Одлучим да урадим нешто што нико не ради и одем директно на север у Димне Планине, малим регионалним путем кроз Горје да бих после три сата био на другом аутопуту ка одредишту. Јесен је пустила све своје боје и предели су били ужитак за очи. 

Возим кривудавим друмовима и причам са неким телефоном. Изненада сигнал се прекида и ја пуну пажњу посвећујем кривинама и успону. Пут је сјајан, аутомобил са лакоћом савладава стрмине и кривине али ме неко упорно прати одмах уз браник. Постане заморно после неког времена и напрасно одлучим да нагло скренем десно на први излаз где је неки паркинг био, одмориште. Паркирам и схватим да сам на коти где планинари се скупљају у планинском дому па после иду на чувени Apalachian trail, планинарску стазу од Џорџије до Мејна, неколико хиљада километара дугу преко планина и временских зона. Искусни планинари је у комаду заврше за 6 месеци а многи годинама иду мало по мало. 

Врзмао сам се по паркингу, те набасао на таблу на којој пише да је та ту гора названа - Blood Моuntain или Крвава Планина. Ту су некада живели Чироки индијанци. Тада читајући, пронађем да су они имали додира са Нунехи народом или како су их они звали Дух Људи, безсмртни, невидљиви, путници, они који живе свуда. Они су живели у својим пространим кућама на врховима планина, били су невидљиви већином а само када су то хтели су се указивали људима. Помагали су Чирокијима, изгубљеној деци у шумама, у разним приликама су се дружили са њима а потом би нестајали. Изгледали су лепо и просветљено, и Чироки су сматрали да они живе свуда, због тога их зваше Дух Народ. 

Када сам прочитао таблу, нешто ме је погодило кроз саму срж. Нешто исконски присутно. Наставио сам вожњу под утиском. Врло брзо сам наишао мало даље на један део шуме који ме је магнетски привукао. Као да је део мене ту желео да борави и да игра међу дрвећем и буде једно са природом. Заиста магичан осећај који се не јавља често. Међутим, наставио сам вожњу јер је требало стићи на циљ. Све време сам мислио о том Дух Народу и полако увиђао везу. У првом хотелу после неколико сати даље вожње сам, нашао један сајт који има сакупљене приче и легенде Америчких Индијанаца. Под словом Ц за Cherokeе сам нашао детаљне приче и искуства њихова са Дух Народом. 

Приче су потпуно идентичне са Србима и нашем приповедању. Наши стари су тако причали деци о нашим искуствима као народу. Ту сам схватио везу. Чироки индијанци су били већином беле пути и потпуно другачије се понашали него остала племена. Друга одећа и култура потпуно. 

Имали су своје писмо и учену класу људи. Чак и данас има старијих који тврде да се друже са Дух Народом. Пре него их је Америчка влада протерала из тадашњих области где су живели, појавише им се Дух Народ и рекоше да имају седам дана да се спреме и склоне јер долази огромна пропаст. Пуно њих је послушало и отишло за Дух Народом. Дошли су до једног огромног камена који се као по команди померио и унутра је био подземни град велелепног изгледа. Ту се неки предомислише а већина породица су ушли и спасли се прогона. Остали су морали на чувену стазу суза где их је много помрло.

Ове приче су заиста узбудљиве. 

Наиме све време они у ствари причају о Вилин Свету. О вилама и вилењацима.

Они их називају Дух Народом јер су за њих већином невидљиви сем уколико одлуче да постану видљиви. Истоветно као Виле и Вилењаци у Срба. 

Срби и Вилин свет су нераздвојни. Сви то знамо из наше историје. Чувени стихови наших песма да "Што год има у Срба јунака, свакога је Вила подојила" или тако некако. 

То су нераскидиве везе народа са вишим бићима. 

Једном је неки мали индијанац се играо на потоку и већ се ближио мрак док наједном није дошао један човек и понудио му да га одведе кући близу и да му спреми вечеру и да овај преспава па ће га сутра одвести кући. Дечак је пошао са њим и убрзо су стигли у пространу кућу где је било многи људи љубазних и добрих. Дечака су збринули, нахранили и он се играо са осталом децом. Жене су му биле као брижне тетке и Мушкарци као стричеви. Ујутру се окрепљен заједно са човеком упутио његовој кући. Прошао је поред дивних воћњака сјајно обрађених и поља кукуруза. У неком трену се човек зауставио и рекао му да иде даље стазом и преко брда те ће наћи своје. Поздравили се и дечак је наставио. После пар корака се окренуо да види човека али никога није било. Ни воћњака, ни кукуруза већ само шума низ падине брда где су ишли. 

Кад је стигао кући, цело село га је тражило. Радосни су потрчали да га питају где је био и шта се десило. Пошто им је испричао, одмах су старији рекли - то су Нунехи- Дух Народ. Ти си био код њих. Да, рече дечак и са задовољством им исприча све. 

Дух Народ је често помагао уморним путницима, изгубљенима у шумама, деци.

Чак се понекад и борио за заштиту Чирокија. Некада су знале њихове девојке из Дух Народа да прелепе дођу на игранке индијанаца и целу ноћ би играле са момцима да би ујутру нестале. 

Често би путник кроз шуму чуо песме и игре и тражећи да види одакле долази та граја, би одједном видео празан пропланак и наједном би музика била негде иза њега. 

Чести су били налази кругова у шуми где су Дух Народ имали своје светковине. Њихове куће су биле невидљиве за све сем за оне којима је дозвољено да то виде. Понегде су и биле под земљом. 

Чироки имају највише поштовање према Дух Народу. 

Сазнање о томе свему ми је вратило мисао на нас и наше приче и искуства са Вилин Светом. Она су готово идентична. Чак и музика коју Чироки праве преко њихове фруле је скоро иста фрули Боре Дугића. Заиста фасцинантно. 

И данас сам под утиском зашто баш да изаберем пут којим нико не иде. 

Па баш зато. Дух Народ - Вилењаци су послали поруку о вези са нама.

Наш Род је свуда по планети. Само негде носи другачија имена и обичаје, међутим Срж је једна. 

Ко је видео Вилин Свет у Србији скоро?

Нека му је на благослов јер он се указује виду Звезданог Рода. 

Хум свете крви

 Рекао сам ти да те волим

али ти ниси чула нечујне речи,

нити су ти усне кушале мед са мојих. 

Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,

сликом од жада којег нигде нема

и вином од трешње старе, 

од лозе од искона. 

Кажеш да си моја гласом страсти.

И ти то јеси...

Ал' ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим. 

Стога те ослобађам.

Јер те власник нисам нити требам бити,

наше су вечне повезане нити

кроз собом исткане речи и дела. 

Ти буди цела - да бих био цео. 

Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.

Да...Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита. 

Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева. 

Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију. 

Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана. 

Дланове ти стављам на дојке живота.

У трену нестајем са овог света кроз окно лепота. 

Ко сам ја?

Колико је у безвремењу остало времена? 

Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог. 

А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда... 

Очи не виде када се капци отворе.

Срце се не чује када га уши пожеле.

Дух се не осећа када ум потребује.

Душа се прстом не додирује. 

И онда волиш. 

И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,

јер искром живом куца ти срце твоје. 

И онда... 

Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.

Вила Човечица

 

"Вила није свесна своје лепоте" 

Негде у духу свестварања се чуо овај ехо. Као музика сфера, нечујно би тињао доносећи непрекидне осећаје живљења лепоте. 

Како би Вила и свесна била своје лепоте када нема огледало у природи сем тихе воде подно живог водопада Старе Планине и месеца, ноћне луче који у језерцу базену при ногама њеним јој блиста њен лик. 

И тада, када себе угледа она не види то што би мушкарац видео у њој, она види себе као део природе који мисли и ствара лепоту па тако је и она стога лепа. Као латице ливадског цвећа у пролећно певање небу. 

Када би јој човек рекао да је прелепа, она би се само насмешила и питала га шта то значи? 

Зар није лепа вода која милује камен и травку?

Зар није лепа Сеница и Ласта у својој слави?

Зар није лепо Мајско цвеће и Храстови стари?

Зар није лепа трава под ногама њеним? 

Човек је не чује. 

Он је опчињен лицем које светли, телом лепшим од младе брезе и белином мисли које плешу око ње. 

Њене груди су голе а сакривене. Он их гледа као недостижно благо а она му види мисли. 

"А зар и ти ниси леп када волиш?" 

Он је чу и не чу. 

"Како би Вила знала ко је ако не види себе посебном? Ипак је она дете Велике Мајке Земље и Оца Живота. "

"Све је лепота" - прогласи Човек који заволе Вилу својим суштом.

Она га виде душом и заплеса игру живота.

"Када волиш, све је лепота"...

Процес

 Светло у Србији полако али сигурно разобличава све тамне структуре и њихове маске и обличја. 

Процес иде тако да они сами себе извуку из скривених џепова стварности, затим се сами представе ко су и на крају почну сами себе да једу. 

Све време мислећи да они светло уништавају да је све по плану и да они побеђују. На крају, последња слика пред њихов нестанак у тамном обличју је схватање шта им се управо десило а тада је већ крај процеса. 

Најлепши део свега овога је што цео процес и ток ствари изазове једна искра живе ватре. Она нечујно такне где треба и онда душе тих тамних све саме одраде јер желе слободу. Оне саме их извуку на светло дана, оне саме их изложе Сунцу живота и ватри која спаљује нечист. 

У тим процесима неопходно је да се само посматра без уплитања јер се ту види потпуна генеза и разобличавање. Разобличава се наметнути облик тамом а појави се изворни облик душе и бића. Процес је болан али неопходан. 

Траје колико траје и колико треба. 

На нивоу појединца може бити од дана до пар година а на нивоу земље могу проћи и векови али и дани, дух одлучује. 

Где је ту праведник, човек живота и љубави? 

Ту где треба, да слободно да искру ватре живе а она ће већ све остало да заврши. Искра жива мора доћи са живог човека, из његовог срца јер ту је стављена од Творца. 

Цео процес је у ствари препорађање духа о душе а затим и тела. 

Не мрзети. Схватити. Деловати. Волети. Одсећи гангрену прецизно и без оклевања.

Јер без тога нема оздрављења.

Шта је Србија

Кад је требало запамтити све у школи за оцену, седело се и читало. Запамтило се и заборавило. Као дим на ветру. Оно што се не памти већ учи и што постане део тебе је неизбрисиво повезано са осећањима али не и емоцијама. 

Ако нешто осетиш у срцу, оно ту и остане заувек. Нема силе која то може да уништи.

Шта значи волети Србију?

То зна да каже само твоје срце и осећаји. Никакве информације званичног кова, школске, политичке и поданичког строја - нису важне.

Важно је како ти видиш Србију кроз своје срце. 

Јер Србија је надреална мисао која се живи. То није земља већ стање духа. Сваки педаљ где је један Србин живео на планети је постао његова Србија. Свака Србкиња где год да је оставила зрно своје љубави и бриге, лепоте и живота је тада и ту начинила Србију.

Косово је само реч и територија и потпуно је небитно у материјалном смислу. Али Косово је и место где је Србин оставио себе за сва времена кроз многе осећаје, мудрости, храбрости, жртве, лепоте и стога за сваког Србина, Косово је Србија. Она сушта.

Није ме брига за руднике, за градове и цркве. Није ме брига за све то камење што ту стоји вековима нити за споменике и све са њима. 

Брига ме је за свету крв јунака проливену ту, за избор небеске Србије па макар то био само мит. Мудри знају шта је мит.

Који је народ изабрао преко свог владара небеску своју земљу? Ко има такав концепт и образац у души о паралелним, вишеслојним државама и световима у овој димензији а и у оним другим? Који је то народ на планети ишао да брани невидљиво јер му је то било видљивије него сва блага овог света?

Ко је видео очима духа пре него очима тела, иако не у пуној слави и знању? 

То је видео народ који је Србски у суштини а не на површини.

Ако су се небеса отварала и помагала неким нашим владарима према званичној хронологији њихових живота, ко смо то онда суштински ми? Чије обрисе носимо па макар само и 1% од праве славе и знања данас имамо?

Одговоре нека свако пронађе у себи. У духу који носи, у срцу које има, у уму који мисли.

Све тече, све се мења. Панта Реи. Само је истина непролазна.

Да ли смо је достојни?

Час освете трен посвете

 Тако и би. 

Дође једног јутра тихо и гладно час освете. 

Гласнији од буке водопада а тиши од пера док пада. 

Ко се не освети тај се не посвети.

Игра је речима игра која ствара. 

То је као енергетска лопта коју неко свесно врати назад пошиљаоцу. Проблем често настаје утврдити границу освете те посвете јер ко не пази на себе, лако му пада глава са рамена и Морана га носи са Јаве у подручја где плачу духови. 

Неко воли саму срж те енергије, силе којом се игра замишљајући правду. 

Како ли та правда уопште изгледа? 

Нешто ми Вила Горска на ум паде, у руци јој жива муња а у другој колач од наде. 

Па ком опанци ком обојци а коме и жита слатког и медовине те санка под Јелама у гори. 

Жустро поток горски ромори. 

Меша ти мисли да сметне бол - да он не влада вољом ти. 

Бела ти воља и сјајне мисли требају као жедном воде живе, јер ко се не освети тај се не посвети. 

Шта је боља освета него да несвесни уђе у свест?

Шта је боља посвета од мрака у јутро пуно руја? 

Лако је сломити главу батином, руком, мишљу. Лако је рећи да си у праву. 

Лако је...ма све је лако, ако има једно ако... 

Ако ти вид очињи води вед духовни.

Ако ти реч световну води дух истине.

Ако ти Љубав јесте а лаж није сред груди где срце ти вазда бије. 

Ако... 

Зато се освети и огњем живим посвети.

Дошао је час! 

Посвети се небеским мислима и духом светим па види сад чуда, гле! 

Како се душе од реда све,

помере, духове, посвете.

Тајне звука кретања и стварања

Тајне звука и кретања кроз Свемир су тајне са разлогом али свака тајна има свој час. Промисао је хтела да један такав час буде сада.

Једном у трену без времена зби се разговор човека и бога. 

Србин и Бог говорише без речи а са свим значењима, сликама и речима. Речи без речи и глас без гласа. 

Човек - ...значи ли то да је звук нешто што покреће?

Бог - да, више него што можеш да замислиш сада. Звук је фреквенција, вибрација, резонанца и жива команда како да се енергије у свемиру покрећу и обликују. 

Правилним редоследом малих звукова се ствара свеобухватнији звук као слог као што неколико слова чини реч, тако је неколико малих нота чине звучни слог или звучну реч.

Она се пуни енергијом мисли и намере онога ко ју је створио и према намери ствараоца одашиља команду околним енергијама да се обликују по вољи ствараоца. 

Ствараоц је свако ко зна ово. 

Намера је све. 

У људском смислу први ниво је језик и он покреће силе. Чист језик је неопходан због чистог организовања и поретка малих звукова који потом образују реч а затим и реченицу која је у ствари продужени код израза - свакога.

Постоје две разине језика, свакодневни људски и ванвременски Човек-Творац-Живот језик. Тај други захтева изузетну прецизност у појави у облику звука. Прецизност је једноставно незаменљива јер се њом постиже правилан код који покреће све. 

Човек - то значи да су Магови били они који знају тај језик? 

Бог - да али не зна га сваки Маг потпуно а и оно што знају су изузетно мале количине правих Човек-Творац-Живот језичких вредности или још боље речено, звучних вредности вишег реда. 

И то већином користе да праве "чуда" док стварност је да тек знају мало више од обичног човека. Некада на Земљи се чувао след свега и закономерност звука тачних резонанци. Такозвани Жреци, Волхови, Магови и Алхемичари су имали виша знања.

Могли су научити друге тим звуковним редоследима, да их изговарају, могли су такође да помоћу специјалних фрула одсвирају посебне низове звука који би отварали просторно временске пролазе и који би стварали свет по њиховој вољи. Да би се путовало кроз Свемир или кроз временске капије, мора се знати језик Човек-Творац-Живот нивоа а он је све само не људски језик.

 Некада сама музика прича ономе ко разуме. 

Свака команда или код је одређени низ звучних записа који покрећу све. Изузетно је било важно да се звучни низ или звучна нит, секвенца правилно изговоре уколико се било на највећем нивоу. Није деловало кад није био изворни човечији глас. Само боја и дух онога ко изговара низ дају моћ коду да покрене живот. 

Када се путује свемиром на овај начин, особе које покрећу звуком бродове, су у потпуној хармонији. Сви производе исти звуковни слог по слог без разлике и тиме се увећава моћ вишеструко. 

Један покрене слог звука за почетак путовања и даје координате, други стабилизује првог на дуже стазе, трећи даје сигурност у простору да се не судари са небеским телима, четврти даје пуноћу да снага не слаби предходним звучним секвенцама, пети отвара просторно временску капију и омогућава да она траје колико је потребно, шести одређује општу разину и фреквенцију брода који треба да стигне на одредиште, седми попуњава слогове ради кретања кроз Свемир а да при покрету скупља се енергија из целог стварања око њих. Осми се брине о здрављу свих, девети одређује дубину тона којом се пролази кроз разне материјалне елементе Свемира јер ако је тон у неслагању са простором око себе, може се десити да се брод истопи у трену јер нема праве услове да постоји.

Као што видиш, звук је увек прецизна ствар. 

Човек - ко би онда могао и како учити тај виши звук? 

Бог - они који имају слуха за то. То се унапред не открива свима због заштите самог процеса. 

Они који су донели ово знање на Земљу пре много векова су га усавршили на другим звездано планетарним системима. На Земљи су увидели да је потребно седам генерација тачног преноса звука од Жреца до Жреца и Волха до Волха. 

Седам генерација је било потребно да би се прецизна секвенца како се прави звук вишег реда - пренела. Кроз процес од седам генерација преноса звука се урезивао у свест чист и тачан звук који покреће све. 

Зато је чистоћа језика важна. Не због људске културе већ због ове узвишене технологије. Говор је технологија. Ако би се изговор тог вишег језика променио у једној речи 0.1% то онда не би била иста реч или звук.

Говор вишег реда је Говор Бога који ствара јер свака реч је звук који има правилне слогове који покрећу живот. 

Ако је рецимо један језик овакав или онакав, скоро је немогуће наћи државу на свету која има један стандардизовани језик којим сви апсолутно причају. Углавном су то дијалекти локалних језика. 

То значи да нико не може чак ни основни људски језик тачно звуковно говорити. Камоли живи језик Бога. 

Ако север државе неке каже рецимо реч хлеб а југ каже леба, већ нема редоследа звукова те стога иако се север и југ разумеју, не могу да стварају вишим језиком јер немају исти звук јер иако се зна да је хлеб и леба исто, звук тих речи у изговору није исти. 

Човек- сад ми није јасно где идемо у овоме... 

Бог - истина ослобађа. 

Дакле Жреци и остали који имаху задатак преноса знања су пали. Неки од њих. Нису желели да се преноси тачна звучна секвенца те стога су почели да касапе изворни древни језик Човека. 

Стварањем нових језика и нових изговора се сакрио смисао звучних моћи. Онда када су жреци били на страни светла, они су до најситнијих детаља преносили језик и сваки жрец или маг је потпуно истоветно говорио као и они пре њега сем боје гласа. Знали су чак и боју да усагласе у једну по потреби. 

После седам генерација потпуно тачних резонанци сваке речи или низа свиране музике, памћење је било тачно и потпуно и знање је било заокружена ствар ове технологије звука. 

Када су тамни магови и жреци одлучили да то крију за себе и нетачно преносили знања, изгубљен је редослед. Више се није путовало свемиром на тај начин нити више стварало тако. 

Себични магови су тиме себе уздизали како они знају да чине "чуда" а други не. Јер су изговарањем одређених фраза стварали чуда или једноставно манипулисали свет око њих, свет енергија.

Жеља за моћи квари знање јер знање је моћ. 

Језик Човек-Творац-Живот је језик стварања и свака му реч јесте искра светла која даје живот. Песмом једног који зна овај језик се обликоваше брда и долине а песмом многих у јединству - планете. 

Најприближније нешто чистоти овога да би схватио су класична музичка дела која имају ригорозна правила како се свирају без одступања и једне ноте. После неколико векова због тачности записа се може одсвирати композиција.

Тиме се може тек заголицати потенцијал звука језика Човек-Творац-Живот -а. 

Човек - ... 

Бог - ... 

Бог- иди кажи вољеном бићу да га волиш. Кажи са чистим мислима и срцем и јасно језиком који имаш. И ту ћеш видети и назрети како изгледа виши језик Свемира, шта тај звук изазове у теби и другоме и како одмах и директно мења свет у теби и другом а потом и около. 

Ту видиш прве мале кораке ка учењу живог језика Творца. 

Човек - слава! 

Бог - права.

Тренутак истине

 

Тренутак истине 

Ко је икада видео пахуљицу у свој својој слави, видео је свету геометрију живота. Њена тежина је незнатна али ипак једна таква може слетети детету на нос и својим својствима му променити свест на трен. 

Тас правде и истине је увек у равнотежи. Али чак и незнатна тежина једне пахуљице може превагнути на страну истине у случају да лаж и обмана жестоко притискају тас правде. 

Довољна је једна мала истина и све је решено. Довољна је скоро потпуно небитна мала истина, лака као пахуља зимске ноћи под светлом месеца. Довољна је да промени све. 

Тренутак истине је лични преображај. Тада свет и све застане на трен, безвремени час истине када унутрашњи вид постане све. Када се бива између светова јаве и снова. Између прав-а и нав-а, између свега. Неки могу назвати то средњим светом или средњом земљом (да, да) а неки могу назвати полугом свемира. 

Тесла је рекао "дајте ме ослонац и померићу Земљу". 

То је безвременост. То је вечност. То је безсмртност (не и бес смртност за оне које знају). То је бит и то је бити. То је трен када си додирнуо лице Бога. То је трен кад ниси више мушкарац или жена. То је час када јеси, када осетиш да си све што јесте. Да си дух и тело и земља и вода и ваздух и ватра и етар... 

То је сушт. 

У том тренутку истине ти одлучујеш и према тој одлуци се свемир што у теби што напољу - саобразује са твојом одлуком и вољом. 

Тренутак истине је најчистији јер он доноси светло. 

Као у оној причи о Царевом новом оделу. 

Кројачи судбине су омађијали Цара. Потом Цар, дубоко под магијом других а имајући моћ владања, преноси програм на све око њега и под страхом од Цара, сви слушају. 

Сада је Цар главни црни маг. Он господари свима и сви немо и послушно игноришу своје очи из страха, игноришу своја чула и савест. Чак иду то тога у смишљању нових слојева илузије и омаје како му је то ново одело прелепо. 

Прича се наставља до неслућених размера а Кројачи судбине се смеју и односе вреће злата. Лудило достиже врхунац када је главна парада. Сви гледају Цара, ћуте и "диве" се новом оделу, самокритикују и самоцензуришу сваки покушај свести да им каже истину. 

Шта се онда дешава? 

Истина видећи да су сви под магијом и контролом из далека, одлучује да пронађе најчистије срце.

Проналази га у дечаку који седи на раменима свог оца (који и даље послушно као и сви ћути) и дечак викне из душе: 

"ЦАР ЈЕ ГО!" 

У том часу је тренутак истине. У том безвременом биту, енергијом маленом и лаком као пахуља и бело перо, истина нежно пробуди све. Преко детета коме је чисто срце. 

Она је тада све.

Зато да би истина дошла радо у твој дом, да би те нашла и уклонила све лажи и зло, да би ти помогла у свему и да буде свето све... 

Ради на себи. Ради на себи. Ради на себи. 

Да ти чиста буде душа, да дух веда и да чисто буде срце. 

Можеш ти то Србине. Јер ти јеси од небеске сорте. 

Светло што снива

 

Зове нас море...

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.

Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.

Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.

Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 

Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 

Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.

Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.

Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.

Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.

Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми...ми јесмо Светло што снива.

Утва Златокрила

Из петних жила

црпи се мед.

Из сржних сила

долази вед.

Само тихо и скоро нечујно...као када Ладине стопе пређу преко маховине спокојно. И видиш само одсјај светла где она хода, обрисе њених босих ногу а прилику не...не, не виде очи Богињу јер оне су неопране. 

Трк! 

Воде живе донеси 

рукама пуним воље захвати.

Очи отвори 

полако испери. 

Е сад,

нигде се неће звати незвани гост.

Нигде се неће наћи ватрени круг сред белога језера где понекад, понекад плови утва златокрила.

Ма једно перце да ти је њено!

Ал мора дано бити искрено, тихо, намењено. 

Из прса бије светло

кад чује се хум живота.

Из духа иде знање,

из душе лепота.

Ево ти камен. Од њега биће грумен кремен. Не питај како. Жива у злато и сребро у живо светло. Равијојлин златни прах бисера.

Мало воље, љубави и осмеха...

И стиха... 

Чек да Сунце сине!

Месецу речи не даруј

нек се око сада вине,

нек пева Миљанин Славуј.

И шта би са златопрахом у ово доба тмине? Да ли ти стопа путем златоправа ходи? Можда дух сред свег мрака те води?

Волиш ли живот и воли ли он тебе? 

Да ли за лет користиш ћилим или ћебе?

Или можда облацима владаш јер тако је то... 

Где спава зло?

Где му је корен а где траг?

Ко је твоме срцу драг? 

Сунца зрак?

Поглед благ? 

Да, да. 

Да, даааа 

Бит по бит док не постане битно.

Игра ми срце. Броји ситно.

Љубав у доба смрти

У најцрњим данима има увек један трачак наде о бољем свету што унутра што споља.

Када се изгуби смисао, онда влада црна мисао.

Зато и ова стихореч. Да дирне тамо где се анђели боје ходити.

Шта је љубав - чује се ехо

пита се сваки човек и онај који то није, јер чуо је о њој. 

Можда је само привид јаре Сунца 

или тихи спокој... 

Ко ће га знати - кажу летње врућине у људима. Нико не зна где је то нешто у грудима. 

Али како ће слеп видети светло?

Како ће глув чути глас? 

Љубав је ватра света.

Љубав је Створитељ што дела. 

А ко смо ми но деца ватре живе?

Рођени сред свега а ни из чега...

Сред врела живота што врило вазда 

Кап у којој је васцели океан.

Чуј, говорим теби. 

Ако не знаш ко си и где срце ти бије 

ако све јесте и када ништа није 

тад чуј душом и духом најбоље вести,

што брује ти суштином у пуној свести.

Љубав је оно што јеси, 

зато воли, воли и види шта ће да се деси.

Дрво света

Једном би, да Один ћутећ' сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно. 

Тад се заче мисао и спев,

о вечној зори што зри у недрима.

Њише се одговор на ветру судбине. 

Трагом висина кроз дубине тешке 

срцем кроз тло и муљ тамни 

залогај хлеба спремног од старине

те гутљај вина, што дух крепи сјајни. 

Дуг је пут.

А време чека, не знаш ни где ти дах гори.

Где те сан у јави води и где дуси преварне 

шапућу песме... 

Да.

Извор је знања негде у арци живота.

Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.

Јер на одру живом само искра бива

она што сушт ти носи. 

Пламте руне кад се прстом пређе

горе мисли а са њима ум.

Све је лако као речи песме,

ко горскога потока шум. 

Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.

Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих. 

Ко га види тај сан на јави живи. 

Под кореном љута гуја спава.

Нит је жива нити права.

Она јесте твој васцели страх. 

Светлу - дан.

Тами - мрак.

Плодове вечне даје дрво живота,

Злата јабуке са сребрним листом.

Дал' су речи вредне божјег гласа

или чуда да казују све? 

Сунцу - сјај 

Песми - сне.

Бели Орао

 Ах...

Како тече река времена а у њој острво заборава. 

Купају се виле поморкиње ал' ни једна тло то стопом не дотаче. 

Вели једна од старине реч да је дјева снила и уснила, санак њезин којег се не сећа, слику јасну што очи не виде, песму славе коју језик не зна. 

Чим видела ту и остала. 

Као кип од белог мрамора обасјан сјајем небројених звезда на поноћном небу вечности. 

Све је тихо тамо где је она.

Само очи њене сјакте лучом живом и мрак ништине вавек растерују. 

Бруј је многих гласова све јачи,

многа душа би да такне њене руке беле и мермерне,

да поседи поред ногу њених и да гледа океане звездане. 

Али намах стопа стане, заборава крик остане. Нит је има нити ће је бити, већ далеко у прошлости нити...њене као струне мире.

Ко ли може дјеву пробудити?

Да ли она вечним санком спава 

ил' је једна што веда у мору тишине? 

Ах!

Како тече река заборава...

У њој време се сакрило, као орлић под орлицом мајком.

Јоште мало сада да почине да му зрачак Сунца мал' крила ошине... 

Тада неће неба бити доста.

Хуче јата далеких светова, орлић беше а Орао поста!

Ветар ствара кад крилима маше и тад свет се бели врли сит весели... 

Како не би? 

Кад се види сјајни Оро Бели.

Машина против Човека

 

Пишући о прошлости Толкин је у своју причу коју је назвао митом, уткао многе истине које живе вечно, раније сам писао о његовом пореклу и осталим везама са нама а сада бих о једном детаљу о коме се не чује баш често. Наиме, он тај детаљ стално провлачи кроз свој рад а од огромног је значаја за сваког освешћеног човека.

Има један део у коме Толкин прича о давно прошлим временима везаним за њих ту и тада из првог лица кроз Елронда на "савету Елрондовом". У једном трену се Фродо потпуно изненади и одушеви те каже Елронду у стилу - па ви сте били тамо? Прича је наравно прича али Толкин је овде нешто заиста дивно рекао о прошлости. Наиме Елронд у причи је Вилењак који већ у тренутку радње живи много хиљада година и говори о догађајима где је и он тада био. За њега је прошлост итекако жива и директно утиче на садашњост. 

За друге не. Они већином нису Вилењаци и не живе толико дуго или су тек неколико векова стари као неки од присутних Вилењака док је он у том трену преко 6 хиљада година стар. Једини старији од њега у причи су Кирдан и Галадријела. 

Дакле за већину прошлост је отишла...сем за онога који ће постати краљ касније.

Арагорн иако човек који ће касније умрети, носи у себи и својој крви сећање на славну прошлост свог рода. То му помаже да издржи надљудске напоре те касније оствари победу упркос свему. 

Овај пример нам говори како велики умови попут једног Толкина знају за важност сећања на прошлост и не предавања забораву, славе и свега шта је било јер то може одржати дух у времену кушње данас. Данас када се све релативизује и сматра за непотребно овакав приступ је неопходан јер Саурон као лик из књиге није тек тако настао. 

Тај архетип је дубоко присутна сила у свету око нас, сила која би да све подјарми у службу машине. Сила која ствара машину звану прстен моћи којом би да контролише душе и бића.

Такве ствари су покушаване до дан данас у различитим облицима. Помињали су се прстенови неких моћи чак и у овој квази историји. Наравно доста тога је везано за три силе, Соломонов прстен, Ватикански и онај који је у поседу Енглеске круне. 

Шта су ти артифакти данас, званично се не зна па се чак и сумња у веродостојност истих. Међутим једно је заједничко, да ли они имали моћ или не, око њих се стварала омаја да владају да би се могло покорити све око њих. 

Машина...

Технологија која се ствара да буде продужена алатка у контроли човека. 

Њу покреће страх као гориво.

Такође страх који се наменски баца на човека и човечанство ради покушаја да се свеобухватно зароби те буде "корисно". 

Какав је свет око нас већином сада?

Једна велика машина. 

Али машина је ствар. Она је мртва без онога ко је покреће. 

Стога битка из Толкинове визије никада није престала. Ко је покретао машину из Толкинове приче? Саурон - а он није био човек, већ биће из такозваног анђеоског реда пре пада. 

Биће које није телесне природе. 

Ко данас покреће машину?

Није битно име (а можда и јесте), машину паразита покрећу суштине или бића која нису човек. 

Чувај оно што носиш у крви јер то је живот твој. То је оно што се тражи у вечној борби против Човека као наследника свега.

Искра у теби, душа, дух, ватра света. Чувај то. Више од свега, чувај себе. 

Ти ниси само тело. 

У теби је извор живота.

Потреба човека

  Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи - онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека. 

Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш. 

Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом. 

Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар. 

Знање - из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.

Потреба човека

Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом - вечности. 

Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри. 

Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу. 

Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа. 

Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.

Слови Речи Божије.

Само једна од порука што лебде око нас.

Чекају на један трен, прави час...

Кад спремна је сушт да чује духа глас.

Где је Род наш

 Где је род наш...где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?

Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања? 

Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.

Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја? 

Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши? 

Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне. 

Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.

Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.

Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.

Где је Род мој?

Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све? 

Где је Род наш? 

Испод велова омаје и црне тајне спознаје. 

Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ' видно нема.

Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели. 

До Рода нашега правиш га сам

Али не бој се, долази дан.

Ниси сам и ниси сама. 

Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.

Бог и Богиња што сањају свој сан. 

Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља...

Стихије су покренуте

 Час је буке. 

У буци не чујеш себе, чујеш само забуну, нелагоду и хаос. Немаш јасну слику шта се дешава.

У поплави хаоса, човек се пита зашто све ово. Зашто сад се ларма диже, увек је ње било заједно са играчима таме али зашто оволики хаос баш сада? Свет се ускомешао разним болима а изгледа да је тренутак истине из некадашње шале стигао. "Још само и ваздух да наплате..." - доживесмо и то.

Пази како се шалиш... 

У припреми је јавност да се покуша са огромном обманом у вези ванземаљског живота. Ми знамо да он постоји али нико на групном нивоу нема заједничко схватање шта то уопште значи. 

Сви сф филмови и књиге, стрипови и дела су последњих 70 година и више полако припремали садашњу колективну свест на могућност коју није схватала.

Међутим, то се у ствари ради да би се затро траг у нашем заједничком сећању на нашу звездану прошлост. 

Нико нема чврсте доказе о томе јер је много тога уништено ратовима и катастрофама. Много тога је и сакривено од јавности. Фрагмент овде и део онде се понекад појави у народу који сведочи о невероватној прошлости нашег рода. Фреске у Милешеви, житије Краља Милутина и још списа су ти неки делићи које данас имамо поред мноштва надахнутих песама и дела. Постоје живи људи са сећањима на све то. Међутим, самих материјалних доказа скоро да уопште нема а где се и нађу, одмах се војска умеша и забрана да се о томе говори је на снази. 

Оно што видим је да се непријатељ спрема на последњи ударац, цео свет се напрегао. 

Нека свако у себи у својој души изнађе истину и звездане записе. 

Повежи се са својим духом и душом, мани се свега што те од рођења кодира да радиш све - само да душу и дух не слушаш не.

Стихије су покренуте.

Благо које они желе није у технологији, она је скретање пажње. 

Благо си ти пробуђени.

Песма од векова

 Ах...

Средотоком реке вечне плови једна барка,

носи ковчег прошлости снене.

Самар калпак и сабљу димискију,

пехар сребра дијамантом крашен. 

Небо пева песму од векова 

кад се коло стаде под Гором играти

све су виле сишле са брегова 

заиграле коло са дјевама. 

Незна с' која лепше гласе има

да ли бела вила облакиња, 

да ли сјајна дјева чар србкиња 

а сва чељад мирно стала и у срцу запевала. 

Мисли нижу славу сад до славе.

Негде у долини све су срећне главе

што су мудрост мудру мудро мудровале.

што језиком ватре поведале. 

Мал' је Бреза до обале река

које могу напојит' јунака 

водом својом ретком као сузе

које душе сјајне пред Творцем сад лију. 

Ах...

Средотоком барка плови брже.

Рог говори гласно, коњ у долу рже,

у ковчегу јоште једно благо.

Живот кристал сјакти срцу драго.

Сунце сја!

 Измаглица, сутон, зрела ноћ, киселе јабуке и вишње на старом столу. 

То су само мисли несрећно извучене из креденца времена, слике дају невине. 

Запах устајалих идеја се не лечи промајом нових мисли већ свежим мирисом пролећног јутра. 

Чајем од нане преливеним преко медених тврдих колача које је родила једна љубав. 

Не треба ти скок кроз време да излечиш ране од векова, нити магија белог Орла - не.

Змај ватром говори а ти говориш силом живота, о - роде мој, сећаш ли се?

Зарони дубоко после скока у језеро тмине. Ваздух задржи и Сунца зрак... Ти пламени сад! 

И кад видиш страх ти га поздрави од мене и захвали за садржај боли намењени. 

Али му и реци да нема места за скитаче галактичке и њихове омаје страшне. 

Последњи бели хлеб се испекао, деца домаћина весело ишчекују док напољу је плач и шкргут зуба... 

Ускоро их неће више бити сем у сећању деце зоре Божије. Сунце сја! 

Ако лаже Коза - Енглези не лажу

 

Када се неко бави потпуним брисањем прошлости, разлог је само један. Рат против онога коме се прошлост брише, борба да се запати заборав те да се данас све релативизује. Када се то деси, човек је збуњен и лакше прихвата идеје и намере непријатеља.

Ово је једна од најстаријих тактика противника Човека. Човек њима представља Творца у настајању и то никако не смеју дозволити. Зато је борба свеобухватна против човечанства.

Све што видите у званичној историји је врло вероватно цензурисана верзија истине у бољем случају а потпуна лаж у горем. 

Ево свежег примера који ми се открио. Званично се каже да је кукуруз настао у Мексику и да га је Колумбо донео крајем 15 века у Европу. Међутим цензорима из Ватикана некад промакне нешто те им је овде промакла чињеница велика као љути медвед. 

Магна Карта је документ или нека врста устава Енглеске из 1215 године и у њој гле чуда пише да се не сме КУКУРУЗ отимати људима. 

Значи Европа има кукуруз 3 века пре Колумба.

Да ли је сад мало јасније зашто се толико труде да се избрише сећање и прошлост Срба и свих осталих? 

Пар питања: 

1. Против кога смо се борили на Косову ономад?

2. Кога смо поразили толико да су вековима после уједињени да нас сатру?

3. За шта су звонила звона на Нотр Даму-за узбуну или славу? 

Има још прегршт питања.

Одговоре знају Звездани Срби. Отворите очи, непријатељ не спава. Истина побеђује. Ево пар слика и линк из Магна Карте:

https://www.bl.uk/magna-carta/articles/magna-carta-english-translation

Црна магија и Бела спознаја

 

Једног дана ћеш се пробудити и рећи - Доста. 

И неће бити вриска нити ларме већ ће твоја одлука одјекивати кроз универзум. Тада ће се по први пут тамни уплашити јер ће одједном постати свесни да се управо Свемир обликује тобом. Црна магија је била и још је као копрена бачена на све. Сред бела дана цео свет је омађијан њом да не види и не чује поред очију и разума.

Ко једном спозна ово - вео магије нестаје. 

Сви око тебе су омајани. Сви. Чини су бачене на свет. 

Зато поглед у Сунце сада! Упиј моћ звезде и погледај унутрашњим оком на унутрашње Сунце и мрену са очију скини.

Она више нема снагу јер ти си Сунца син и бела кћер Звезде живота.

Устани. Живи.

Немам више речи за тебе.

Узео сам последњу кап истине

из велике боце небеске

и утолио жеђ, не своју. 

Стихотворе разни а да и не знаш за то.

Светове навлаче преко очију,

да заборавиш како те је мајка дојила

и место млека ти давала истину. 

Занемари мисли што се роје 

и питања густа као Тајга Руска

заустави дах на трен.

Да чујеш како куца срце. 

Копрена је тихо навучена свима.

Омаја која свебићу гаси сне.

На белини дана та огромна плима

Црна Магија бачена на све. 

Да мреш на живо

а да мислиш како живот диван је...

Да љубиш и ствараш и срца дираш 

а све да иде у црне одаје. 

Касно је, касно је, касно...је.

Глас као ехо негде у ума празнини,

велики холови што чувају блага твоја

су спремни да буду похарани. 

Песник је једном добио истину 

да тврд је орах воћка чудновата.

Из те све-мирне хале живота 

никада не гасне пламен и лепота. 

Она те буди нежно и смело.

Она те љуби у мокро чело.

Она ти снове баштама рајским води.

Она те грли, она те воли. 

Јер лепота је ћерка Љубави.

Додир њен потпуно оздрави.

Глас јој је нечија песма и 

сред планине кад жуборе потоци. 

Она је прошла мисао о будућем

У дворишту твојем стара чесма...

што неко је постави ту. 

Севап је...да имају деца воду сву. 

Истина је друга ћерка Љубави.

Она сред тебе пламен разгори 

толико јако да сводове небеске пали

и све омаје тера у бездан на јави. 

А Љубав?

То је Творца моћ.

Не да се описати нит ичим везати.

Не можеш од ње никуда бежати. 

Она је сред Јаре Јарила,

Сунца живота - за све марила.

Она скида ту свеопшту копрену.

Она лечи душу рањену. 

И пред очима свих што виде.

уклања црну магију свима.

Она те буди да будан будеш 

Да коначно једно са Творцем... 

Да прогледа око и... 

Ма шта да ти кажем више,

Гледај - живот у теби би!