Потреба човека

  Ако си икад тражио нешто о чему не знаш да говориш, о чему не можеш користити сликовита објашњења, чије висине и дубине само наслућујеш тихим откуцајима свог срца у тишини ноћи - онда си осетио неугасиву вољу и потребу човека. 

Та потреба је већа од глади и жеђи. Она зна да разгори унутрашњост и све у теби док не пронађеш макар и зрно онога за чим жудиш. 

Глад духа или вечна, неуништива истина и воља да се буде путевима духа ка Творцу и једноти са животом. 

Понеко је успео на јави да из духа донесе у материју непатворено и чисто. Или пак да изворну мисао духа створи у материји као завршену, заокружену појаву или ствар. 

Знање - из духа у материју је Алхемија а знање из материје у дух и обратно по вољи је Звездарење.

Потреба човека

Жеља векова, неутољена глад за новим пространствима, мисао која гори у уму испуњеним само једном сликом - вечности. 

Скривене одаје што чувају тајне што дођоше са звезда. Делови целине која у својој слави душу помера и дух храбри. 

Ватре које распаљују, греју, уништавају. Покретне слике, двојници што корачају Сунцем у златним одорама и пурпурним кристалима на челу. 

Вид који види дубоко и далеко. Простране одаје у којима се без померања путује, живи кипови који стоје а говоре и крећу се попут духа. 

Искре које читају мисли те творе облике звезданог сјаја, платна по којима приче играју док очи тихо ведају.

Слови Речи Божије.

Само једна од порука што лебде око нас.

Чекају на један трен, прави час...

Кад спремна је сушт да чује духа глас.

Где је Род наш

 Где је род наш...где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?

Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања? 

Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.

Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја? 

Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши? 

Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне. 

Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.

Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.

Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.

Где је Род мој?

Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све? 

Где је Род наш? 

Испод велова омаје и црне тајне спознаје. 

Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ' видно нема.

Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели. 

До Рода нашега правиш га сам

Али не бој се, долази дан.

Ниси сам и ниси сама. 

Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.

Бог и Богиња што сањају свој сан. 

Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља...