Где је Род наш

 Где је род наш...где је Сунце у грудима нашим које гори изнад ватри овог света?

Где су млади лавови што играше коло данима док су рујне зоре будиле небеска сећања? 

Где је памтивек? Где је наук и наум прича о вечности утканој у крв живу расне жене Србске што живим грудима поји чедо своје.

Где је њена снага и живо сећање на знање без почетка и краја? 

Где је блистави ум и свето појање бардова, тих народних приповедача и гуслара вилинским струнама? Где су зоре и ржући пастуви у дивљинама иза сеоских кућа у којима тихо вечерњи огањ певуши? 

Где је снага младих јунака што балване носе голим рукама са веселим руменим лицима? Што певају тако да и горе са њима певају одзвоном духа и радости непатворене, чисте, сјајне. 

Где су руке тих Богиња дјева вила Србских које плету приче животне и светошћу лепоте своје дах отимају сваком ко види и зна.

Које дух дају очима отвореним и срцима што капају љубављу место воде.

Где су ђедови рода мојега који све приче и знање знају те вазда их радосно дају деци која срцима слушају? Што брком левим намигну а обрвом левом знак тајни дају и одмах се све зна.

Где је Род мој?

Којим снима спава док беси се ваљају попут плиме која потапа све? 

Где је Род наш? 

Испод велова омаје и црне тајне спознаје. 

Изнад врхова зелених јела, далеко горе на древном Северу, где Звезда једна вечно сја. Где пута до њ' видно нема.

Јер пут је златоправа пут којим мора ићи сушт твоја ако се дух у теби ускомеша и ватре се живе зажели. 

До Рода нашега правиш га сам

Али не бој се, долази дан.

Ниси сам и ниси сама. 

Пролази ноћ и вечна тама а твоје срце се буди и зна, да јеси вечан и јеси вечна.

Бог и Богиња што сањају свој сан. 

Род те гледа, смеши се док те тихо вавјеков благосиља...