Једном би, да Один ћутећ' сиђе у подземље, кад је свет био млад, кад су руне судбине певале нечујно.
Тад се заче мисао и спев,
о вечној зори што зри у недрима.
Њише се одговор на ветру судбине.
Трагом висина кроз дубине тешке
срцем кроз тло и муљ тамни
залогај хлеба спремног од старине
те гутљај вина, што дух крепи сјајни.
Дуг је пут.
А време чека, не знаш ни где ти дах гори.
Где те сан у јави води и где дуси преварне
шапућу песме...
Да.
Извор је знања негде у арци живота.
Ипак, не веруј сваком жрецу што реч открива.
Јер на одру живом само искра бива
она што сушт ти носи.
Пламте руне кад се прстом пређе
горе мисли а са њима ум.
Све је лако као речи песме,
ко горскога потока шум.
Даровао знања Один беше, некад давно пре но што наста стих.
Перун га је погледао јарко, муњом светлом руне покренуо тих.
Ко га види тај сан на јави живи.
Под кореном љута гуја спава.
Нит је жива нити права.
Она јесте твој васцели страх.
Светлу - дан.
Тами - мрак.
Плодове вечне даје дрво живота,
Злата јабуке са сребрним листом.
Дал' су речи вредне божјег гласа
или чуда да казују све?
Сунцу - сјај
Песми - сне.
