Светло што снива

 

Зове нас море...

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.

Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.

Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.

Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 

Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 

Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.

Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.

Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.

Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.

Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми...ми јесмо Светло што снива.

Утва Златокрила

Из петних жила

црпи се мед.

Из сржних сила

долази вед.

Само тихо и скоро нечујно...као када Ладине стопе пређу преко маховине спокојно. И видиш само одсјај светла где она хода, обрисе њених босих ногу а прилику не...не, не виде очи Богињу јер оне су неопране. 

Трк! 

Воде живе донеси 

рукама пуним воље захвати.

Очи отвори 

полако испери. 

Е сад,

нигде се неће звати незвани гост.

Нигде се неће наћи ватрени круг сред белога језера где понекад, понекад плови утва златокрила.

Ма једно перце да ти је њено!

Ал мора дано бити искрено, тихо, намењено. 

Из прса бије светло

кад чује се хум живота.

Из духа иде знање,

из душе лепота.

Ево ти камен. Од њега биће грумен кремен. Не питај како. Жива у злато и сребро у живо светло. Равијојлин златни прах бисера.

Мало воље, љубави и осмеха...

И стиха... 

Чек да Сунце сине!

Месецу речи не даруј

нек се око сада вине,

нек пева Миљанин Славуј.

И шта би са златопрахом у ово доба тмине? Да ли ти стопа путем златоправа ходи? Можда дух сред свег мрака те води?

Волиш ли живот и воли ли он тебе? 

Да ли за лет користиш ћилим или ћебе?

Или можда облацима владаш јер тако је то... 

Где спава зло?

Где му је корен а где траг?

Ко је твоме срцу драг? 

Сунца зрак?

Поглед благ? 

Да, да. 

Да, даааа 

Бит по бит док не постане битно.

Игра ми срце. Броји ситно.

Љубав у доба смрти

У најцрњим данима има увек један трачак наде о бољем свету што унутра што споља.

Када се изгуби смисао, онда влада црна мисао.

Зато и ова стихореч. Да дирне тамо где се анђели боје ходити.

Шта је љубав - чује се ехо

пита се сваки човек и онај који то није, јер чуо је о њој. 

Можда је само привид јаре Сунца 

или тихи спокој... 

Ко ће га знати - кажу летње врућине у људима. Нико не зна где је то нешто у грудима. 

Али како ће слеп видети светло?

Како ће глув чути глас? 

Љубав је ватра света.

Љубав је Створитељ што дела. 

А ко смо ми но деца ватре живе?

Рођени сред свега а ни из чега...

Сред врела живота што врило вазда 

Кап у којој је васцели океан.

Чуј, говорим теби. 

Ако не знаш ко си и где срце ти бије 

ако све јесте и када ништа није 

тад чуј душом и духом најбоље вести,

што брује ти суштином у пуној свести.

Љубав је оно што јеси, 

зато воли, воли и види шта ће да се деси.