Утва Златокрила

Из петних жила

црпи се мед.

Из сржних сила

долази вед.

Само тихо и скоро нечујно...као када Ладине стопе пређу преко маховине спокојно. И видиш само одсјај светла где она хода, обрисе њених босих ногу а прилику не...не, не виде очи Богињу јер оне су неопране. 

Трк! 

Воде живе донеси 

рукама пуним воље захвати.

Очи отвори 

полако испери. 

Е сад,

нигде се неће звати незвани гост.

Нигде се неће наћи ватрени круг сред белога језера где понекад, понекад плови утва златокрила.

Ма једно перце да ти је њено!

Ал мора дано бити искрено, тихо, намењено. 

Из прса бије светло

кад чује се хум живота.

Из духа иде знање,

из душе лепота.

Ево ти камен. Од њега биће грумен кремен. Не питај како. Жива у злато и сребро у живо светло. Равијојлин златни прах бисера.

Мало воље, љубави и осмеха...

И стиха... 

Чек да Сунце сине!

Месецу речи не даруј

нек се око сада вине,

нек пева Миљанин Славуј.

И шта би са златопрахом у ово доба тмине? Да ли ти стопа путем златоправа ходи? Можда дух сред свег мрака те води?

Волиш ли живот и воли ли он тебе? 

Да ли за лет користиш ћилим или ћебе?

Или можда облацима владаш јер тако је то... 

Где спава зло?

Где му је корен а где траг?

Ко је твоме срцу драг? 

Сунца зрак?

Поглед благ? 

Да, да. 

Да, даааа 

Бит по бит док не постане битно.

Игра ми срце. Броји ситно.