Светло што снива

 

Зове нас море...

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.

Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.

Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.

Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 

Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 

Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.

Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.

Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.

Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.

Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми...ми јесмо Светло што снива.