Процес

 Светло у Србији полако али сигурно разобличава све тамне структуре и њихове маске и обличја. 

Процес иде тако да они сами себе извуку из скривених џепова стварности, затим се сами представе ко су и на крају почну сами себе да једу. 

Све време мислећи да они светло уништавају да је све по плану и да они побеђују. На крају, последња слика пред њихов нестанак у тамном обличју је схватање шта им се управо десило а тада је већ крај процеса. 

Најлепши део свега овога је што цео процес и ток ствари изазове једна искра живе ватре. Она нечујно такне где треба и онда душе тих тамних све саме одраде јер желе слободу. Оне саме их извуку на светло дана, оне саме их изложе Сунцу живота и ватри која спаљује нечист. 

У тим процесима неопходно је да се само посматра без уплитања јер се ту види потпуна генеза и разобличавање. Разобличава се наметнути облик тамом а појави се изворни облик душе и бића. Процес је болан али неопходан. 

Траје колико траје и колико треба. 

На нивоу појединца може бити од дана до пар година а на нивоу земље могу проћи и векови али и дани, дух одлучује. 

Где је ту праведник, човек живота и љубави? 

Ту где треба, да слободно да искру ватре живе а она ће већ све остало да заврши. Искра жива мора доћи са живог човека, из његовог срца јер ту је стављена од Творца. 

Цео процес је у ствари препорађање духа о душе а затим и тела. 

Не мрзети. Схватити. Деловати. Волети. Одсећи гангрену прецизно и без оклевања.

Јер без тога нема оздрављења.

Шта је Србија

Кад је требало запамтити све у школи за оцену, седело се и читало. Запамтило се и заборавило. Као дим на ветру. Оно што се не памти већ учи и што постане део тебе је неизбрисиво повезано са осећањима али не и емоцијама. 

Ако нешто осетиш у срцу, оно ту и остане заувек. Нема силе која то може да уништи.

Шта значи волети Србију?

То зна да каже само твоје срце и осећаји. Никакве информације званичног кова, школске, политичке и поданичког строја - нису важне.

Важно је како ти видиш Србију кроз своје срце. 

Јер Србија је надреална мисао која се живи. То није земља већ стање духа. Сваки педаљ где је један Србин живео на планети је постао његова Србија. Свака Србкиња где год да је оставила зрно своје љубави и бриге, лепоте и живота је тада и ту начинила Србију.

Косово је само реч и територија и потпуно је небитно у материјалном смислу. Али Косово је и место где је Србин оставио себе за сва времена кроз многе осећаје, мудрости, храбрости, жртве, лепоте и стога за сваког Србина, Косово је Србија. Она сушта.

Није ме брига за руднике, за градове и цркве. Није ме брига за све то камење што ту стоји вековима нити за споменике и све са њима. 

Брига ме је за свету крв јунака проливену ту, за избор небеске Србије па макар то био само мит. Мудри знају шта је мит.

Који је народ изабрао преко свог владара небеску своју земљу? Ко има такав концепт и образац у души о паралелним, вишеслојним државама и световима у овој димензији а и у оним другим? Који је то народ на планети ишао да брани невидљиво јер му је то било видљивије него сва блага овог света?

Ко је видео очима духа пре него очима тела, иако не у пуној слави и знању? 

То је видео народ који је Србски у суштини а не на површини.

Ако су се небеса отварала и помагала неким нашим владарима према званичној хронологији њихових живота, ко смо то онда суштински ми? Чије обрисе носимо па макар само и 1% од праве славе и знања данас имамо?

Одговоре нека свако пронађе у себи. У духу који носи, у срцу које има, у уму који мисли.

Све тече, све се мења. Панта Реи. Само је истина непролазна.

Да ли смо је достојни?

Час освете трен посвете

 Тако и би. 

Дође једног јутра тихо и гладно час освете. 

Гласнији од буке водопада а тиши од пера док пада. 

Ко се не освети тај се не посвети.

Игра је речима игра која ствара. 

То је као енергетска лопта коју неко свесно врати назад пошиљаоцу. Проблем често настаје утврдити границу освете те посвете јер ко не пази на себе, лако му пада глава са рамена и Морана га носи са Јаве у подручја где плачу духови. 

Неко воли саму срж те енергије, силе којом се игра замишљајући правду. 

Како ли та правда уопште изгледа? 

Нешто ми Вила Горска на ум паде, у руци јој жива муња а у другој колач од наде. 

Па ком опанци ком обојци а коме и жита слатког и медовине те санка под Јелама у гори. 

Жустро поток горски ромори. 

Меша ти мисли да сметне бол - да он не влада вољом ти. 

Бела ти воља и сјајне мисли требају као жедном воде живе, јер ко се не освети тај се не посвети. 

Шта је боља освета него да несвесни уђе у свест?

Шта је боља посвета од мрака у јутро пуно руја? 

Лако је сломити главу батином, руком, мишљу. Лако је рећи да си у праву. 

Лако је...ма све је лако, ако има једно ако... 

Ако ти вид очињи води вед духовни.

Ако ти реч световну води дух истине.

Ако ти Љубав јесте а лаж није сред груди где срце ти вазда бије. 

Ако... 

Зато се освети и огњем живим посвети.

Дошао је час! 

Посвети се небеским мислима и духом светим па види сад чуда, гле! 

Како се душе од реда све,

помере, духове, посвете.