Тако и би.
Дође једног јутра тихо и гладно час освете.
Гласнији од буке водопада а тиши од пера док пада.
Ко се не освети тај се не посвети.
Игра је речима игра која ствара.
То је као енергетска лопта коју неко свесно врати назад пошиљаоцу. Проблем често настаје утврдити границу освете те посвете јер ко не пази на себе, лако му пада глава са рамена и Морана га носи са Јаве у подручја где плачу духови.
Неко воли саму срж те енергије, силе којом се игра замишљајући правду.
Како ли та правда уопште изгледа?
Нешто ми Вила Горска на ум паде, у руци јој жива муња а у другој колач од наде.
Па ком опанци ком обојци а коме и жита слатког и медовине те санка под Јелама у гори.
Жустро поток горски ромори.
Меша ти мисли да сметне бол - да он не влада вољом ти.
Бела ти воља и сјајне мисли требају као жедном воде живе, јер ко се не освети тај се не посвети.
Шта је боља освета него да несвесни уђе у свест?
Шта је боља посвета од мрака у јутро пуно руја?
Лако је сломити главу батином, руком, мишљу. Лако је рећи да си у праву.
Лако је...ма све је лако, ако има једно ако...
Ако ти вид очињи води вед духовни.
Ако ти реч световну води дух истине.
Ако ти Љубав јесте а лаж није сред груди где срце ти вазда бије.
Ако...
Зато се освети и огњем живим посвети.
Дошао је час!
Посвети се небеским мислима и духом светим па види сад чуда, гле!
Како се душе од реда све,
помере, духове, посвете.
No comments:
Post a Comment