Хум свете крви

 Рекао сам ти да те волим

али ти ниси чула нечујне речи,

нити су ти усне кушале мед са мојих. 

Можда ћу ти поново рећи оно што жудиш чути,

сликом од жада којег нигде нема

и вином од трешње старе, 

од лозе од искона. 

Кажеш да си моја гласом страсти.

И ти то јеси...

Ал' ја поседовати не умем ако волим душом и духом светим. 

Стога те ослобађам.

Јер те власник нисам нити требам бити,

наше су вечне повезане нити

кроз собом исткане речи и дела. 

Ти буди цела - да бих био цео. 

Ти си моја у Богу и животу и ја твога сушта део.

Да...Божанска дихотомија, несагласиво сагласје, небеско класје земаљског жита. 

Златом си окупана, јутарњег Сунца дјева. 

Гледам ти мокре груди како се капље воде живота преко њих свуда лију. 

Твој поглед је негде ка даљини а руке ка звездама сакривеним платном белог дана. 

Дланове ти стављам на дојке живота.

У трену нестајем са овог света кроз окно лепота. 

Ко сам ја?

Колико је у безвремењу остало времена? 

Допушташ мој додир, тиме осетиш свемир духа мог али мир срца свог. 

А они су једно. Ја стварам када те видим а видим те свуда... 

Очи не виде када се капци отворе.

Срце се не чује када га уши пожеле.

Дух се не осећа када ум потребује.

Душа се прстом не додирује. 

И онда волиш. 

И онда видиш и кад су очи затворене и чујеш све што ти душа пожели и осетиш плам вечни духа светога сред себе,

јер искром живом куца ти срце твоје. 

И онда... 

Нема речи више, само се кроз вене вечности чује хум крви свете.