Изнад и испод, у и ван, све је мир.
Гледаш у звезде и видиш себе, друге и свет. Све је Мир, СвеМир, Васцели Мир.
Да ли знаш, о да ли осећаш како је у простору мањем од свега а већем од свемира?
Као кад Сунце распрши искре све,
душа ми се раздваја на ситно комађе.
Одлазимо заувек да би се вратили теби - извору свег живота, Оче на небесима безсмртним.
Сва се осећања помешаше,
бол космички и радост Творца.
Одлазак и долазак.
Последњи и први пут ти видим плаветнило, непрегледна мора, зелене горе под снеговима древнине.
Док нестајеш предамном и ја нестајем. Вечно умирем.
Срце се кида и саставља у води живота.
Теши ме дух свети јер све је лепота - авај!
Никад више видети те неће очи сафир боје сјаја живог сребра.
Никада ми више крочит' стопе неће
на света тла шума од искона,
додирнути нежне листове сребрних звезда на брезама у поноћним вртовима.
Ах како су сјактале звезде у очима девојака младих што песмом су тебе славиле!
Ах како су деца осмехом пратила све твоје путеве кроз космичке пољане, та игралишта светих што су у нама и око нас.
Младићи бацаху шуму копаља од белих кристала и она попут трагача верно нађоше циљ и обрисе крста северњаче створише, осветлише.
Ах...ах...ах...
Плачем и јецам тихо, тихо. Да не чује нико нико...И суза нема не...већ гле!
Искре сребрног светла лете око наших мисли и глава, као свици светог незаборава.
Волим те...волим те...волим те...
Одзвањају свете речи те негде у ехостиху око мене.
Једна се дјева опростила са човеком својим...без тебе ја не постојим - њене су последње речи биле.
А он се помери као ватром опијен, не реци збогом већ светло нека лије!
Ти си у мени где год био и стопом крочио.
Свевишњи те у моје биће засадио, да вечни доносиш плод.
А она је...само је...усне благо отворила без речи разборила...слава Творцу на висинама.
Док јој руке држале плод љубави сред њене материце.
Поглед оде са њих двоје а туга и бол и радост без мере у мени сад.
Где нас то шаље, камо?
Где ли нас то свети дух твој води, о Оче!
"Тамо где ваша је судба, да градите сред олуја и бура, да седите сред пустиња и мора, да певате на врховима неизмерних гора...Ви живот стварате. Ви сте живи благослов. Јер ви сте Ја. И ја сам Ви.
Ми смо живота стих".
Ништа није остављено и изгубљено, већ ћете неизмерно велики благослов бити, јер ван времена сијају свете ваше нити - кад нико није - Ви јесте. Јер неко треба бити."
А Све је Мир...
