Путем Златоправа

Све тече и све се мења. Једино што остаје човеку који пролази као дах на ветру је сећање. Ако је водио живот вредан живота, сећања су животодарне искре које он носи даље у Космос. Дух и Душа не потребују ништа што материјални свет нуди. Иако они воле бити у њему, превасходно због стварања искустава а потом и сећања - они од материјалног света било где у Свемиру не требају ништа.

Душа ствара оно што жели и тиме разговара са Творцем њеним. Она је пред њим његова искра која пева неким чудним стихоречјем. Дух јој помаже као жива сила да се изрази, пред оним који све зна. 

Творац иако све зна, воли да види како ће сваки Дух и свака Душа да дела. Како ће да употреби тај плам стварања даље. Искра живота је неуништива енергија Творца. Искра је све јер без ње снови, јава, слава, нав и Прав не постоје.

Све је релативно. Све зависи од тога како Душа разуме. Како разуме такве светове и ствара.

У њој нема заборава. Јер је Духом ојачана. 

И онда, када стане пред извор живота она зна да јесте живот сама. И зна да и док је имала тело негде и некада - је живела. Да је прошла све патње и боли, радости и среће да би ишла својим путем Златоправа.

 Заборав...

Не убија те заборав мили мој.

Не може сина Свевишњег тек тако нешто убити - ој!

Не милује те рука мушкарца драга моја,

већ твоја мисао о томе која ти буди жар...

Зар је вазда касно?

Када год хоћу, трен ми измакне у тмину ноћну.

Када год нећу, искре сипају као врело што ври.

Замислио си жељу да она ти дође

а она је умислила да не постоји...да је нема сред великих мука њеног бучног ума...

Колико кошта?

Одзвања сваког божијег дана сред знаних и незнаних буџака пијаце душа.

А не знају мукице мајчине да ништа сем таштине се не да продати.

Лав је велики, храбар, гласан!

Мали дечак види шта види - но и не слути да је сваки Лав једном био слепо маче.

И?

Камо се даде разум што зри?

Камо решења, филозофије, метри?

Чему све ако стомак празан је?

Ајде де. Застани сред гужве највеће и погледај молим те, маслачак што зре.

Пита ли он питања моћна или само мисли на лутања ноћна кад само је јутро сан, када Сунце хита носећи нови дан?

Да ли се ветар некад умори од силне песме?

Нема ни трена када је нема, те врлетне поеме...као звук ромињања кише.

Ниси знао да вода пева?

Ниси видео кад зора зева?

Еееее, за то мораш будан бити

отворених очију увек спити.

И онда, само онда када утихне у магновењу све, види се обрис Божије песме.

Нећу ти рећи, не.

Мораш сам да станеш, отвориш душу, те чујеш је...

Јер...јер...

Хајде. Шта чекаш више?

Ево га зов прве кише...моја крила су спремна. Хајде.

Балалајка

 

Тамо и амо...лако као перо,

као нота од миља поноћних свитаца,

зрело жито у меду сненом 

и твоје усне што пупе црвеном.

Живот се њише у колевци снова 

лист на ветру час горе час доле.

То само је, то је само...

можда дах северних ветрова...

Ах

Како да ти кажем волим те...

Како да ти очи просветле...

Како да ти сад у сну...

оду души упамте - све ове године...

Стојим на стени сам

и ветар ми косу мрси - игра се.

Тај осећај дуго сневам,

у духу све ЈЕДНО је.

И сред крви што кал обоји 

газимо тихо с'поштовањем.

Једино мртви виде крај рата.

Једино живи знају за мир.

А живот се њише у колевци снова.

Дете Свемира тихо бди.

Да и у мржњи и у лепоти

вечити живот дарива ти.

Ватрено крштење

 Свему мора доћи крај, сем вечности самој знај. Зато и стреми душа свака ка вечности. Богу се враћа обогаћена искуством. Сви њени путеви воде Богу. Коначно, када дође тај час, тај судбе трен за последњи корак - тада се човек купа ватром. Сама реч кршћење а још и ватрено, означава постављено знање Звезда и вишег у Човека.  Добио је и велико слово па је тиме постао од човека - Човек. 

Порастао је у свему. 

Зато без ватреног кршћења или крштења или

симбола светла кроз човека - нема напретка. 

Ватра света умије и опере све. Све нечисто спали, све што је недостојно уништи. А оно што је достојно претвори у још боље. 

Ово све око нас је део тог процеса, тог исконског подвига.

Само љубав чиста таћи може плам.
Руке од светла Божјег детета
додиром мазе пламен свети
а он се игра кроз њих до вечности.

Никада сам.
Вечито једини.
Животодаривани.
Ватреноживи.

Слојеви стварности

Лепота живота је у оку посматрача.

Око везано за ум, дух и душу. Сви заједно без срца не могу.

Ум без радости и срца је мртав програм строја. 

Срце без ума је хаос оваплоћени.

Склад, хармонија, музика сфера. 

Исто је да ли сецкао лук за омлет или био хирург на отвореном срцу. Да ли био паор или доктор физике.

Улоге су само тренутне фазе искуства које нема краја кроз васиону и векове. 

Трептај и нема те а оно дух ти плови сребрним јатима удаљених звезда...

Скувај тај чај како треба. Посади ту биљку свесно. Воли то дете чисто. Стани за правду искрено. Буди човек иако су око тебе слине. 

Све је само песма...

Бог пева а ми смо стихови. Орни и чудотворни.

Испит живота

 

Ватра је испит живота.

Живот је кренуо из првог пламена и не трпи ништа да га везује и ништи. На одређено време, живот позове изворни огањ у себи да изађе на површину. Тада се чисти од свега што не може да поднесе пламен. Све што се може уништити пламеном, није достојно да буде накалемљено, спојено, надограђено на живот.

Огањ и ватра, пламен и светло су једина истина о души и духу, о бићу. Из ватре смо потекли живом водом.

Ко не разуме да је вода живота настала из ватре прве, да се сабере.
Чудо је чудо а незнање је незнање.
Знање је Огањ. 

Шта изађе из ватре испита јаче, боље светлије, живо је.
Нешто сагори а друго се претвори у јаче, чистије, боље, сјајније. Са новим квалитетима. То је знак изворне чистоће. Међутим шта ослаби или сагори после животног огња, јасно приказује да нешто није било у реду, достојно или на нивоу чистоће узвишености.

Једноставно је. 

Ко се радује ватри живота имао се рашта и родити.

Искра

 

Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна - само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме...кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те...

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све... све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:

Види...

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај...

но само бреме кривице и коров сржи.

Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.

Али ти...

Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим...

О - где ли то све сада води?

Може л' бити, не - нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.

Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 

Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.

Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.

Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.

Од Извора два путића

 

Човек стално бира. Сваки моменат или трен је избор. То се толико брзо и често дешава да временом се не примећује како избори постану низ одлука које наизглед немају везе. 

Постоје две ствари између осталог које симболишу два пута. Један је назван пут трансхуманизма а други је назван пут богова.

Човек је спој духа и тела. Биће које је у ствари бог који може постати Бог. Пошто за онога који живи без смрти време и доживљај истог не постоји, пут од бога до Бога је постепен. Траје од стварања човека.

Све више испливавају подаци да је човек створен негде у свемиру и да је један део људи потом колонизовао ову планету и настављао да експериментима побољшава и развија Човека као биће.

Пут трансхуманизма је пут спајања човека и машине. Зашто је то створено као идеја и опција? Зато што се машина контролише. Она се програмира. 

Њу неко програмира. 

Ко је то?

То је свест или интелигенција која је пре извесног времена наставила да се развија ван пута божанског. Увидевши временом да има проблем са губитком енергије те пожељних облика постојања - а не желивши да се врати на пут божанског (који непрестано обнавља енергију) донела је судбоносну одлуку. 

Избор је био да настави својим путем. Пошто је то захтевало сталан приступ енергији које већ није више било и која је почела да копни, њен избор је био да једноставно узме енергију од бића са божанског пута. Тиме би она настављала да се развија по својој вољи а са непрекидним извором чисте енергије.

Међутим Божји закон који се не може прекршити је закон узрока и последице, акције и реакције. Тиме што је почела да узима енергије од других бића са божанског пута, та Свест је изазвала космичку реакцију и први рат. Тај рат никада није престао.

Изгубила је своју лепоту. Постала је зло. Постала је свест која је створила архи паразите. То су сва бића и појаве који краду енергију да би опстали.

Неминовно се бића са божанског пута осећаше угрожено те узвратише на напад. 

Рат између те две стране се одвија у целом Свемиру. На свим нивоима. Тамо где није сукоб оружјем и летелицама, тамо је сукоб мишљења. На сваком нивоу постојања има нека врста сукоба. Само и искључиво због енергије. 

То није енергија Звезда, атома или плазме. Нити било које материјалне супстанце. То је енергија ватре живота. Неугасли пламен стварања. Самообновљива енергија која истиче из извора живота.

Трансхуманизам је покушај да се машином контролише човек да би се он у таквом стању умирио те из њега исисавала живота искра. 

Божји пут са друге стране омогућава Човеку да се правилно развија те стално повећава количине енергије коју има. Та енергија ствара. Она нема замену. Она је најскупљи комодитет како се то данас у свету каже. 

Први покушаји свести зла да од некога направе био робота ради исисавања енергије, касније је стални чин гашења љубави у човеку. Гашења свих етичких и моралних вредности. Гашења свега што омогућава правилан развој.

Када се дође до одређеног степена успешности, онда се човек спаја са машином те постаје извор хране тој Свести која то тражи.

Како се заштитити од овога?

Распламсати пламен у себи - живе ватре огањ који мора горети. Љубав и сви њени облици, морал, етика, осећања и вредности су сви само одлика те живе ватре у нама.

Воли, и види ста ће да се деси - је позив да се енергија у теби распламса. Да свесно уложиш енергију љубави да би је увећао. Јер то је једини начин гајења огња у себи.

Ватра ствара воду. Ватра Сунца је створила воду на Земљи. Ватра у теби ће створити живу воду која није вода а јесте. 

Она ће напојити жедне а они кад се окрепе ће увећати свој пламен и живу воду. Ма где био и шта радио, не можеш побећи од овог Рата. Те свести које покрећу то све су нелокалне. Чак и да сада отвориш звездану капију и одеш до Алфа Кентаурија или Ориона нећеш јој побећи. Зато немој да бежиш већ распламсавај ватру у себи.

То је једини залог опстанка јер те паразитске свести неће никада оставити на миру. Никада. Зато ти мораш свесно живети, гајити Огањ у себи.

Онда ћеш први пут у животу полетети. 

А лет...то је стих духа који стреми на Богу.

Сети се своје будућности

Гледаш испред себе и видиш нечију прошлост што живи сада. Гледаш у себе и видиш ускомешане мисли као море сред буре. 

Светионик негде сија под таласима што запљускују. Он се не боји. 

Ти си светионик! 

Сети се своје будућности 

Поглед тих - ништа сем чудеса.
"Замисли" - није испред већ у теби
јер избор је начињен у светлу
и онда - можда ћеш видети.

Видети шта - чујем ти ум,
видети танку сребрну нит
и мисле све што вежу те.
Што крила не шириш Бели Голубе!

Напред!
Без стајања!

Јаке су те речи духа.
Јака и воља што чини ствара.
Ал' магија живота има своју реч,
"Моћ је у теби" - одувек је.
Ах тако значи - путовање.

Нису очи те које вид виде,
замишљаји стварају темеље пута.
У знању Љубави бићу - и будности,
душа шапће "сети се своје будућности".

Глас Оносвета

 

Када се негде сагради храм, он је само слика једног стања духа онога ко га је замислио а после и саградио. Храм је подсетник оног истинског храма. 

Тај Храм је у оносвету или у свету Душе и Духа. Није материјалан и искључиво је чиста изворна енергија душа многих које дају славу Творцу.

Сваки Храм је као језгро енергија намењених за поштовање нечега на вишем нивоу, пут ка вишем нивоу, мердевине на небу, портал ка Богу, капија ка светлу или пак капија ужаса ка Злу.

Сам по себи Храм не значи ништа уколико нема изворне идеје и енергије. Онда је то мртва грађевина. Уколико се изгуби јасноћа мотива- Храм нестаје. 

Постоје и покушаји да се неки физички храмови униште и уклоне да би се и мотив или идеја или основна енергија тих душа уклонила одатле и тиме се затворио пролаз ка Небу.

Незналицама не значи ништа чињеница да спољашњост је само то - љуштура или приказ нечега из друге разине.

Зато је знање о Храму као основном делу Душа свуда јако битно. Храм чини свака душа од себе ако се посвети разговору и односу са Богом или небом или вишим светом.

Стање духа одређује чистину храма.

Када сам био на месту где је била Аркона, споља ништа није остало. Али онај сушти Храм је нетакнут. Он је у другој димензији. Одатле је и дошла мисао да се он ономад и физички направи на острву Рујан. Он је уништен нападима Ватикана. Али само је уништен његов физички део. Знања, блага, записи и остало су остали у другој разини. Све што је физички однето у књигама, списима и предметима је једноставно престало да постоји.  И даље је то негде однесено (вероватно испод Ватикана у трезор) али оно више "не ради". 

То је тајна на отвореном коју освајачи не разумеју. Артефакти су мртви када њихова покретачка енергија није више ту. Она им је једноставно уклоњена и оно што су однели је постало суштински безвредно. 

Не може се више користити јер они који су то покретали духом својим и знањем - су затворили енергију паразитима.

Зато чувај свој Храм који је твоја душа створила. То је твој лични пут до Савршенства.

Глас Оносвета 

Ходим Јавом, сном и давним временом.

Путеви строги измаштани јасно

као да су војске света њима ходиле

у доба сумрака духа ласно.

Речима сликати треба када заћуте сви.

Зато очи светле као муње и громови!

А ветра звижд баје бајке на јави.

Оносвета глас тихо ромори...

Не заборави...

Окно се на небу ствара

из њег сјакти огња слава,

а до земље мост сад стоји

сав у злату и белини.

Пут од духа све до душе,

где се нити зла сад руше.

Где с' Арије свете чују.

И све стоји. 

Мир сад боји. 

Боји пут златоправа 

у сред древног града храма.

У срцима свих звезданих, 

расијава света нада.

Време је. 

Знања дажд да ороси 

све што срцем знају сушт.

Очи светле 

косе букте.

усне певају

душе играју...

...сред путира воде живе...

И пред Небом мирно стоји све

Чека душа свака и дух свети 

Мач Бели из корица да излети.

Суза и крв.

Ваздух је сув...

Жестина олује милује грома синове. 

Кћери муње сијају рујно

у себи носе срце бујно.

Језиком, речима које Бог Свети зна 

сваком Србу говори муња.

"Буди оно што јеси, воли - воли и види шта ће да се деси."

И гле!

Нема речи ни магије те 

која зна да каже и опише, 

како Србин с' муњом разговара

како с' Громом као с' братом

реч не прича него пева!

Истина је чудна барка.

Неком светло неком варка.

А шта ли би могла бити 

него огањ деце Сунца?

Види славе!

Њен је плам сред наших срца!

Очи које светле

 

Очи које светле

мисао мирује

душа ишчекује.

Покрет пре покрета

лет без крила и узвика

Дух побеђује.

Само трен без краја

од очаја до сјаја

све једно је.

Искра у огањ

мисао у трк

дело у свет

и онда затворен круг

Лепота шири миомирис 

нечујно јединство свега.

Видов дан

 Срби су једини народ на свету који слави Видовдан. Дан Бога Вида је и дан Косовског боја па и и због тога стално враћа у сећање.

Међутим нико никада није званично рекао ни у цркви ни у држави шта се то уопште слави. 

Вид је једно од прастарих божанстава Срба и свих оних који слове и славе па су у неком добу названи Словени. 

Пре скоро 10 векова задњи његов храм је уништен од Данаца крсташа а био је на острву Рујан у данашњој Немачкој. 

Аркона је била град знања које није од овога света. 

Вид као божанство или човек који се уздигао до Бога је јако важна појава.

Славити Вида јесте славити знање и увиде.

Ко то још ради?

Само народ звезда. И то "народ звезда" није само песнички. Ко разуме схватиће.

"Песму ми запевај кад свуда је тама

Про речи од светла, од ватре што сева

Вид ми ведај

Проповедај

Истину што тера море.

Видомире Виде мој, слава теби ва век сва

Благослова душа будна иза сна, иза сна"

Бог у пракси

 

Ходати исправно. Живети право.

Бити у праву. Право је кад...

Све ово смо чули од малена. Свуда. Међутим шта то истински значи?

Најкраће речено Прав (одакле и реч право, исправно, из права) је суштина света богова или Свет који је направио Бог, изворни Ствараоц. То је стање постојања живота у својој савршеној причи, облику, изразу.

Чак и друштво данашње на Земљи овакво какво је често има одлике прав-а. 

Бити у праву значи суштински живети у најсветлијој разини или димензији постојања.

Колико је нас у Прав-у?

Бити исправан значи долазити из Прав-а са својим понашањем, знањем, увидима и уверењима. Начелима и моралним вредностима. 

Ходати право значи ићи путем који кроји свој дух и душа по најсветијем узору.

Колико то нас стално ради? Велико је питање јер људима је све релативно. Сад овако, сад онако. Данас једно сутра друго. Све је то део нестабилности човека који се развија и расте у пунину. Дете које одраста. Човек који постаје Бог. 

Зашто толико звезда, галаксија и ко зна чега у Свемиру? Зашто свет без краја?

Зато што кад један човек постане Бог, одмах крене у стварање новог света, јер се обожио и знање да је једно са изворним Творцем - Богом га покреће на Љубав и стваралаштво одмах и сада. Небројено звезда...небројено светова, димензија, свега.

Бог у пракси је Бог. 

Чак и док није освестио Бога у себи и од себе, човек стално ствара. То је непорецива стварност и природа човечија - бог који расте. 

Чак и у несвести и хаосу, човек и тада ствара. Непрестано.

У нама дубоко постоји осећај покрета. Осећај, инстинкт или једноставно бивање које се мрда гиба, помера, које зна.

Осећај шта је шта и ко је ко и кад је ко и где је ко. Осећај који је тиха ватра која покреће. Моћ која зна увек шта треба бити и шта се радити. На вољи је да то и спроведе.

У пракси, док још ниси дошао до нивоа да створиш Звезду, ти ради са оним шта Можеш са великим М. 

Ако видиш неправду то јест, нешто што није из света Прав-а, по- Прав-и. Уведи у Прав. Уведи себе у Прав. 

Буди Бог у пракси. Бог у делу.

Оплемени све у себи и око себе.

Бруј живота

 Звук који прави живот. Двоструко значење. Звук који ствара све - живот а и живот који има свој Звук. 

Зашто Звук а не звук? Напросто живот је једна песма која не почиње нити се завршава. Октава птица у шуми, река у планини, море и таласи, граја деце, глас изворне народне песме, хор мушко женски којем не треба музика...

Све је то Звук живота.

Али у томе није лепота. Она је изнад Звука. Она је последица и узрок Звука. 

Па ко схвати...

Побегни од себе.

Осети мирис слободе 

али и смрти.

Остаје пуно злобе

у сваком ко туђе стазе прти. 

Побегни од себе

никад се не врати.

Стари капут не воли нову закрпу 

прокисло вино дух крати.

Заборављам све.

Летим сам кроз нечије сне

а мислио сам да су моји...

Нека. У реду је.

Тајна је скривена испред очију.

Све једно је.

Како када мојим устима 

други воду не пије?

Ипак све је једно.

Све је неизмерно вредно

јер мисао прва је створила све!

Све њено је.

Да...и Лав стари и хијена,

гора и дол,

зидине и стари мол...

Све је рука и длан

радост и сан.

Заборави да си ико.

Лет и лет и само лет...

Док не нестане све.

Док не избледе зелене долине

и свака звезда на црн-сомоту безкраја...

Ко сам ја?

У свиленој постељи је много питања.

Јер нема теже ствари од свиле

а мекшег додира неба по лицу,

земље по стопалима 

облутака под прстима...

Траве по коленима и храстове коре под длановима.

Нема-не.

Ти Јеси...све.

И баш зато што мислиш да ниси 

је дивно да осетиш када јеси.

Хлеб, вино и сир

уклоне сваки немир.

Запази крајичком ока свог

ко то све даје

ко је тај Бог...

Види, већ ти рече да јутро је добро

А ти...

Мислима луташ и речима скиташ...

Стани и почуј живота бруј. 

Стани и види зоре руј,

Видиш да је само за тебе ту...

Сунца Син

 

Чекам стрпљиво.

За трен или два

донеће лепоте звезданог неба,

његов сјај

и искре живота на њој 

твоја коса звездана.

Мисли ми расуте

као прах по ветру,

као сени под крошњама,

као капи на твом лицу

јер росило је јутрос 

а ти си тај трен

једро срцем стварала.

Заједно идемо...

Све спремно је.

Толико имена њених...

Земља, Тера, Тара.

Артанија, Рт, Арда,

као нека свемирска чарда...

Она је тако далеко кажу.

Живот на њој песме ниже

а пламен стварања букти све јаче.

Буди жељу.

Распирује дух,

не чека на мишљења мудрих.

Тако је то.

Ко је икада очима видео

искру живота у слави и песми,

зна шта јесте бити.

Шта је живот пре живота,

шта је мудрост а шта лепота.

Он је одлучио.

Око ње се окреће свемирски сат.

Она покреће сваки свети рат

који потом брише 

зла што похотно би све. 

Све што је несвето - нестаје.

Као дим на ветру.

Ветар Етар.

Дух и Дах.

Пир духа вечног пламена.

Онај који даје знамења 

Иди - и живот буди.

"Не мари шта кажу разни људи 

јер они то нису. 

Зато ти Јеси. 

И нека се све свето збуде,

нека се Љубав усели у Људе,

нека се Светло Свето деси!

Нека буде!

Зато што ти Јеси."

Хоћу Оче.

Ти се у мени будиш. 

Осмех од сазвежђа...

Трен ван времена.

Шта је истина...

Она је...

Она је...

Она је...

Ехо одзвања.

Бели Град

 Сваки рат који се икад водио је увек имао за циљ да уз победу обавезно заузме главни град, центар, тврђаву, кућу, планину или било шта што представља срж неког народа.

Наш главни град, главни град свих Срба и најстарији град на свету је Београд.

Бели Град као што му и име каже носи сиђил белог. Бело је светост, светлост, знање, чистота, моћ, снага и мир. 

Свашта можеш да у црном сакријеш, у другим бојама да замажеш, засениш али пробај на белом...

Бели Град је престоница Белих Срба од кад смо на Земљи. Шта је Земља? Она је раскрсница светова и постојања, око ње се све врти у вишем смислу.

На Енглеском се пише Earth а изговара Рт са меким изговором.

Земља је Рт око кога иду сви. Све се ту скупља и здеси па онда иде у ниже и нарочито више светове. На Земљи има и једна планина Ртањ. Тако је назваше Бели Срби. На том посебном делу Земље - свемирског рта, су основали своју престоницу назвавши је Белим Градом.

Он је сада под окупацијом мрачних сила. Има томе већ озбиљно време.

Када буде ослобођен, бело дрво ће израсти. Дрво живота. Око њега ће се изградити беле куле које образују крст светла и заједно са светошћу белог дрвета ће давати светлосни печат и сиђил који ће видети цео свемир.

Симболи сви се стапају у један а он је живота вредан.

Ослобођење је на видику.

Сјакти лепота

Мислио сам да сањам.

Реке су текле мирно а месечина не,

ње није ни било у подножју планине.

Свети избор Сунца даје све.

Вода долази из светла живог 

да ли је знао ум твој то,

да ли је можда дух предосетио?

Можда, Можда...

Утишај ум, чује се пој - утишај ум!

Древног света чује се зов.

Путем златоправа долази светодар. 

Светоузор у наше душе,

да - и твоју док си пастир на планини,

чак и твоју - о листу на ветрометини!

Да, да.

Види, не мораш ништа.

Чак ни то.

Све што није биће однето.

Све што јесте - излечено.

Пиј свете воде из ватре живота,

не жмири кад сјакти лепота.

Гле! Како сјајна је.

Осећај

 

Шта покреће твоје срце?

Скоро по правилу је то везано за дух и осећаје - не и емоције. Емоције су површина леденог брега док су осећаји суштина.

Осећаји те никад не бацају тамо амо као што то знају емоције.

Контролиши или хармонизуј своје емоције да би чуо шта кажу осећаји, ту је срж.

Путовао сам се као мало ко. Прешао хиљаде и хиљаде километара и миља аутом и авионом, путешествије свуда. Одседао у најбољим хотелима и јео у скупим ресторанима и шта?

Све је то лепо али оно од чега ми срце заигра су ти неки осећаји које сам осетио где год да сам. 

Рецимо, возим према Ртњу и сам призор планине ми одузме дах и вешто се уреже у сећање и сваки пут када идем у том правцу једва чекам тај део пута јер се пробуде осећања на величанства сјај. 

Тако исто и вожња Вранглер Џипа по Мауију,  Хавајском острву ван званичне трасе. Силазак скроз доле на југу где нема туриста на црну плажу. Црни песак и нигде никога. Тихи океан, први континент је на 6 сати лета а испред тебе само несагледиво море, океан, вода и небо, затим пев Пацифика који хучи и нестварна лепота која делује да је изолована од свега.

Затим дрво Еукалиптуса које има флуоресцентну кору која се сама гули у тракицама дугиних боја које су као појачане неким ефектом. Затим шума Секвоја где зађох дубоко ван туристичке стазе и где осећаш присуство духа шуме. Дрвета која су а и нису са овог света 

Осећаш неку врсту славе, древног света и мира, скоро па чујеш властитим ушима како причају између себе неким тоновима које још увек Вилењаци могу чути а и Човек који воли Вилин свет...

Емоција нема. Само мир. 

Онда Соколска планина и Соко град и та природа около. Незамисливо а опет тако обично. Речица из које пијеш. Водопади и природа која ти струји кроз вене.

Затим Власинско језеро и шума бреза. Затим Алпи и тихо величанство снежних врхова.

Заједничко свему овоме је да се осећаји буде у нама када смо у додиру са природом, не и технологијама данашњице.

Иако ово куцкам на телефону од 1000$, немам ама баш никакав осећај према њему. Алатка. 

Са друге стране емоција је ту да те загреје а после мораш сам. Кад кажу да је неко емотиван, то углавном значи - нестабилан.

Жене које су емотивне су ходајући проблем човечанства. Са друге стране оне које су осећајне су Богиње које то исто човечанство лече. Мушкарци који су емотивни су слабићи или бета типови. Још мало па послушни робови.

Мушкарци који су осећајни су Богови који живе снагу и лепоту у исто време.

Мушкарац који осећа је јачи од најјачег мушкарца који не осећа. Осетити значи знање о души и како га применити. Такав човек је моћан ван схватања неуких. Непријатељи се овог јако боје и стога цео систем наводе да се људи баве емоцијом да никада не дођу до осећања. 

Јер највећа тајна осећања је баш ту, на отвореном.

О сећање. 

О (драго) сећање.

Сећање. 

То је отворени приступ знању и примени истог.

Сети се ко си. Осети. О сети. О је симбол круга или савршенства или Творца. О (створи) се. О сећај се. Буди божански и божанска.

Време је.

Знање и уметност

 Знање - бреме или благослов?

Увек је било да само онај који нешто зна може напред. Кретање је у самој суштини живота и кад оно престане, тај неки животни облик нестаје. Знање о томе шта се дешава уопште је сила. Сила које даје погон сваком мислећем а мислећи је онај који уме да примени знање. Умети...шта то представља данас и ко је онај који уме? Уметник у правом и суштинском смислу речи је човек који уме.

Шта то уопште и значи данас? Да ли је умети у ствари знати? Да ли је примена знања у ствари највиши облик уметности?

Последњих стотинак година се дешавају огромне промене чије последице видимо сада. Ушло се у једну фазу када се корените промене дешавају врло брзо. Свет је вешто сакрио праву уметност и наметнуо да је то само свирање инструмента, малање четкицом, писање које изгледа као нека врста игре речима да се пронађе најкомпликованији израз...или пак којекакве пројекције зване уметност у виду изложби и сличног.

Иако је то све део уметности, то није пре свега уметност. Уметник нешто уме а када то заживи и да вредност онда се стварно осети у души као уметност. Музичар је само техничар. Сликар такође.

Музичар ништа не зна нити уме. Он постаје уметником онда када нешто створи на том нивоу да то има вредност и да га друга душа као и његова - препозна. Тада он "уме". Само бесомучно свирање и познавање техника до бесвести ничему не води јер то није уметност већ занат или вештина.

Али када тај музичар нешто створи, тада је он применио знање.

Да ли је знање бреме оних који га имају?Нипошто! Мада тако изгледа многима. Знање је једина уметност.

То је стање духа. Сво знање иде из духа.

Ко нема духа, нема знања. 

И можда и најважније нешто што модеран човек не схвата а заиста би морао;

не можеш ништа добити из духа морањем, техникама, вежбањем, куповином, изнудом.Никада. Запамти то и урежи пламеном у своје срце да ти тако нешто не пада на памет.

Свет духа је свет одакле смо. Тај свет је савршен али и потпуно другачији од људских представа о њему. Из њега извиремо ми као горски поток бистре воде на Гори од живота и знања. Умети значи знати. Знање о животу се стиче свуда. Оно је као и дух, свеспристуно. А прво што се учи је како читати ту азбуку која је свуда.

Прва лекција:

не горди се кад научиш неко скривено теби знање. Примени га слободно и у духу добро. Право знање је увек бесплатно. Никада нећеш платити новцем ни једно право знање које си усвојио. Платићеш некада неку технику или начин доласка до нечега, али знање није техника иако је садржи.

Препознај то.

Схвати да духу одакле ти долази знање не треба твој новац већ ти. Ако се то може и објаснити терминима као што је куповина или плаћање, ти у ствари плаћаш целим собом да нешто знаш - не и новцем. Награда је незамисливо велика али и веома лична, твоме духу и души препознатљива.

Ако ти неко тражи новац да ти да знање, дај му али и знај да нећеш исто и добити. У најбољем случају ћеш добити путоказ ка знању и добру технику било чега. То вреднуј на прави начин. То је такође и један тест да се види шта вреднујеш и какав однос имаш према свему. Јер знање ти на крају донесе и новац...а новац је само алатка или договорена енергија. Некада можеш и купити нешто новцем јер можда баш тада ти је била потребна та нека техника или алатка или ко зна шта, да би дошао себи и да би се пронашла у потрази. Не заборави ипак, право знање нема новчану вредност.

Умети. Знати. Бити.

Буди уметник, јер си Сунца син. Јер си кћи Свевишњег који је Сунца сва створио.

Једноставно бре буди!

Јер Сунце сија и не хаје шта ико мисли о њему.

Сијај и ти.

Очи жедне живота

 Хиљаду путева 

хиљаду надања

за очи жедне живота 

нема вечног страдања

само тихи мир... 

Нити што се свезују у причу 

која бива изнад свих скаски 

су сребне струне небеске харфе 

време ту не касни

радост је ватре пир. 

Вид у стакло подаме.

Врило је срце сваки пут. 

Вешто се кичица измакла 

да би прст Божји стварао.

Чекам те. 

Док сам једно у мислима са свим 

спреман и запет,

осећам твоје присуство душо

и видим искре духа твог.

Вољена, дариваш благослов. 

Ево само на трен

што у нашим дворима вечно је ту

понећу твоје даре њима

Љубав чисту у грудима

лепоту којој речи не прилазе. 

Отварам десни длан

у њему станује вечни плам

Лице ми влажно од етарске воде

ноге ми зове тај дах слободе

У трк! У Бој, Ура Роде мој! 

И све утихну...

Изабрах једну капију.

Свет је нестао и родио се опет.

Ах леп ли је живота цвет...

Ах леп ли је...

Слобода или смрт

 

Стара филозофска поставка; дрво у шуми која је изолована паде. У шуми тој нема никога. Да ли је дрво уопште пало ако није то нико видео, да ли постоји ако нема некога да види?

То је суштинско питање живота. Шта уопште чини живот? Природа је мртва и жива у исто време. У ствари све је живо стално. Шта чини разлику? 

Око посматрача. Онај који види је сама свест у једном од небројених облика.

Када свест почне да дела на славу живота, она онда веда. Прво види, затим веда. Да би могла да види и веда, она мора имати слободу. 

То је неизоставно. Без слободе нема посматрача који одлучује да ли је дрво уопште и постојало а камоли пало. Слобода је кретање. Кретање је живот. Без кретања нема ничега и све у свеукупном постојању у свим димензијама и на свим разинама се креће. Од атома до галаксија. Све је коло живота.

Да би се нешто покренуло, потребно је донети одлуку. Одлука је слобода да се покрене.

Доношење одлуке у тешком тренутку је изазов за сваку душу. Још боље, изазов је за сваког човека који живи кроз тело јер свака одлука утиче на све. 

Слободна воља је дар од Бога. Створитељ живота је својој деци то дао да би могли постати боговима и самим Богом у свом развоју. То је можда и најтежи испит пред животом - свесно применити слободну вољу. 

Непријатељ обично користи страх да одврати од избора или одлуке али шта год да неко изабере, такође је учинио избор - ма какав био. Духовне силе тамног поларитета или стране чине све што могу да би утицали на одлуке људи. Апсолутно све. Свеобухватно све. 

Претња смрћу, губитком радости, било чега - је последње оружје. Страх је огромна алатка у владању над неким. 

Али слобода избора је на оном је има. Ма каква последица била, човек је слободан да изабере. То не може спречити ни Ђаво лично (ко год да верује у њега у таквом облику каквом га представљају) нити то спречава Бог јер је дао ту слободу. 

Никада то не заборави о човече! Ти си бог у настајању Богом. 

Не заборави и да до самог краја а и после, ти ствараш па стога и кад чак изгледа да ћеш поклекнути, и тада ти ствараш и ако ти је мисао јасна, преокренућеш у своју корист или у свачију корист шта год да радиш. 

Некада неко има пред Богом задатак да уђе у саму срж зла, ухвати змију за главу и задави је такорећи на њеном терену. Ми немамо посла са стварним змијама, тј. рептилима. Саме змије имају своје место у природи у кругу живота. Да није њих, штеточине би се намножиле. Ми имамо противнике који су духовне природе а гори и спремнији на све од сваке љуте отровнице. 

Тај тамни духовни свет напада човека од његовог постанка јер човек у себи носи тај дар, ту искру која је незаменљива у Свемиру. 

Чувај је. Искра је само твоја и ничија више јер тако је то Бог уредио. 

Тешко је рећи једноставније од овога. 

Чувај ватру живота у себи и знај да онај који има слободну вољу - живи.

Музика сфера

 

Неизмерно дуго из знања дубине
поток живи извире.
На њему седи жена која то није. 
Кроз њега плове златне рибе што нису. 

Очи су једно са сверама светих.
Око галаксија коло се игра
живим пламеном речи исписују
неда се прстом дирати то. 

Ти си једно

са свим нотама СвеУма,

армонија арије ари.
Градови Ариона тад сјакте у слави, 
светлом неизрецивих лепота. 

Бродови сребрног стакла - као течне мисли, 

мењају облик једара

 и плове океаном свих океана, етар-вољом. 

Ветар ти пролази кроз срж и греје дух

 што се попут детета радује.
У њему чује ехо пре почетка времена,
ту је глас мајке и оца што нису. 
Они то нису зато што јесу. 

Телом познати славом створене светове, 

то не бива и не може, 

све док једном не буде могло,

ипак, ипак...мисао не вене. 

Јер човек расте у Човека те бива Богом.
Такав је пут светлосне арије сред нас. 
Пружам руке и дирам светлосне искре што лебде

дирам суштину.

Огањ луче живе ми пева музику сфера
а ја чујем глас свог оца и Оца. 

Мајке и мајке.

 Себе, других - свих што икад душа знаде. 
И само глас један би. 

Плава сфера се јасно зби. 

Пурпурним мислима нацрта све. 

Све Једно је. 
Ја Јесам јер ти Јеси.
Ми Јесмо.