Чекам стрпљиво.
За трен или два
донеће лепоте звезданог неба,
његов сјај
и искре живота на њој
твоја коса звездана.
Мисли ми расуте
као прах по ветру,
као сени под крошњама,
као капи на твом лицу
јер росило је јутрос
а ти си тај трен
једро срцем стварала.
Заједно идемо...
Све спремно је.
Толико имена њених...
Земља, Тера, Тара.
Артанија, Рт, Арда,
као нека свемирска чарда...
Она је тако далеко кажу.
Живот на њој песме ниже
а пламен стварања букти све јаче.
Буди жељу.
Распирује дух,
не чека на мишљења мудрих.
Тако је то.
Ко је икада очима видео
искру живота у слави и песми,
зна шта јесте бити.
Шта је живот пре живота,
шта је мудрост а шта лепота.
Он је одлучио.
Око ње се окреће свемирски сат.
Она покреће сваки свети рат
који потом брише
зла што похотно би све.
Све што је несвето - нестаје.
Као дим на ветру.
Ветар Етар.
Дух и Дах.
Пир духа вечног пламена.
Онај који даје знамења
Иди - и живот буди.
"Не мари шта кажу разни људи
јер они то нису.
Зато ти Јеси.
И нека се све свето збуде,
нека се Љубав усели у Људе,
нека се Светло Свето деси!
Нека буде!
Зато што ти Јеси."
Хоћу Оче.
Ти се у мени будиш.
Осмех од сазвежђа...
Трен ван времена.
Шта је истина...
Она је...
Она је...
Она је...
Ехо одзвања.
No comments:
Post a Comment