Када се негде сагради храм, он је само слика једног стања духа онога ко га је замислио а после и саградио. Храм је подсетник оног истинског храма.
Тај Храм је у оносвету или у свету Душе и Духа. Није материјалан и искључиво је чиста изворна енергија душа многих које дају славу Творцу.
Сваки Храм је као језгро енергија намењених за поштовање нечега на вишем нивоу, пут ка вишем нивоу, мердевине на небу, портал ка Богу, капија ка светлу или пак капија ужаса ка Злу.
Сам по себи Храм не значи ништа уколико нема изворне идеје и енергије. Онда је то мртва грађевина. Уколико се изгуби јасноћа мотива- Храм нестаје.
Постоје и покушаји да се неки физички храмови униште и уклоне да би се и мотив или идеја или основна енергија тих душа уклонила одатле и тиме се затворио пролаз ка Небу.
Незналицама не значи ништа чињеница да спољашњост је само то - љуштура или приказ нечега из друге разине.
Зато је знање о Храму као основном делу Душа свуда јако битно. Храм чини свака душа од себе ако се посвети разговору и односу са Богом или небом или вишим светом.
Стање духа одређује чистину храма.
Када сам био на месту где је била Аркона, споља ништа није остало. Али онај сушти Храм је нетакнут. Он је у другој димензији. Одатле је и дошла мисао да се он ономад и физички направи на острву Рујан. Он је уништен нападима Ватикана. Али само је уништен његов физички део. Знања, блага, записи и остало су остали у другој разини. Све што је физички однето у књигама, списима и предметима је једноставно престало да постоји. И даље је то негде однесено (вероватно испод Ватикана у трезор) али оно више "не ради".
То је тајна на отвореном коју освајачи не разумеју. Артефакти су мртви када њихова покретачка енергија није више ту. Она им је једноставно уклоњена и оно што су однели је постало суштински безвредно.
Не може се више користити јер они који су то покретали духом својим и знањем - су затворили енергију паразитима.
Зато чувај свој Храм који је твоја душа створила. То је твој лични пут до Савршенства.
Глас Оносвета
Ходим Јавом, сном и давним временом.
Путеви строги измаштани јасно
као да су војске света њима ходиле
у доба сумрака духа ласно.
Речима сликати треба када заћуте сви.
Зато очи светле као муње и громови!
А ветра звижд баје бајке на јави.
Оносвета глас тихо ромори...
Не заборави...
Окно се на небу ствара
из њег сјакти огња слава,
а до земље мост сад стоји
сав у злату и белини.
Пут од духа све до душе,
где се нити зла сад руше.
Где с' Арије свете чују.
И све стоји.
Мир сад боји.
Боји пут златоправа
у сред древног града храма.
У срцима свих звезданих,
расијава света нада.
Време је.
Знања дажд да ороси
све што срцем знају сушт.
Очи светле
косе букте.
усне певају
душе играју...
...сред путира воде живе...
И пред Небом мирно стоји све
Чека душа свака и дух свети
Мач Бели из корица да излети.
Суза и крв.
Ваздух је сув...
Жестина олује милује грома синове.
Кћери муње сијају рујно
у себи носе срце бујно.
Језиком, речима које Бог Свети зна
сваком Србу говори муња.
"Буди оно што јеси, воли - воли и види шта ће да се деси."
И гле!
Нема речи ни магије те
која зна да каже и опише,
како Србин с' муњом разговара
како с' Громом као с' братом
реч не прича него пева!
Истина је чудна барка.
Неком светло неком варка.
А шта ли би могла бити
него огањ деце Сунца?
Види славе!
Њен је плам сред наших срца!
