Искра

 

Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна - само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме...кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те...

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све... све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:

Види...

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај...

но само бреме кривице и коров сржи.

Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.

Али ти...

Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим...

О - где ли то све сада води?

Може л' бити, не - нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.

Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 

Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.

Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.

Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.