Балалајка

 

Тамо и амо...лако као перо,

као нота од миља поноћних свитаца,

зрело жито у меду сненом 

и твоје усне што пупе црвеном.

Живот се њише у колевци снова 

лист на ветру час горе час доле.

То само је, то је само...

можда дах северних ветрова...

Ах

Како да ти кажем волим те...

Како да ти очи просветле...

Како да ти сад у сну...

оду души упамте - све ове године...

Стојим на стени сам

и ветар ми косу мрси - игра се.

Тај осећај дуго сневам,

у духу све ЈЕДНО је.

И сред крви што кал обоји 

газимо тихо с'поштовањем.

Једино мртви виде крај рата.

Једино живи знају за мир.

А живот се њише у колевци снова.

Дете Свемира тихо бди.

Да и у мржњи и у лепоти

вечити живот дарива ти.