Путем Златоправа

Све тече и све се мења. Једино што остаје човеку који пролази као дах на ветру је сећање. Ако је водио живот вредан живота, сећања су животодарне искре које он носи даље у Космос. Дух и Душа не потребују ништа што материјални свет нуди. Иако они воле бити у њему, превасходно због стварања искустава а потом и сећања - они од материјалног света било где у Свемиру не требају ништа.

Душа ствара оно што жели и тиме разговара са Творцем њеним. Она је пред њим његова искра која пева неким чудним стихоречјем. Дух јој помаже као жива сила да се изрази, пред оним који све зна. 

Творац иако све зна, воли да види како ће сваки Дух и свака Душа да дела. Како ће да употреби тај плам стварања даље. Искра живота је неуништива енергија Творца. Искра је све јер без ње снови, јава, слава, нав и Прав не постоје.

Све је релативно. Све зависи од тога како Душа разуме. Како разуме такве светове и ствара.

У њој нема заборава. Јер је Духом ојачана. 

И онда, када стане пред извор живота она зна да јесте живот сама. И зна да и док је имала тело негде и некада - је живела. Да је прошла све патње и боли, радости и среће да би ишла својим путем Златоправа.

 Заборав...

Не убија те заборав мили мој.

Не може сина Свевишњег тек тако нешто убити - ој!

Не милује те рука мушкарца драга моја,

већ твоја мисао о томе која ти буди жар...

Зар је вазда касно?

Када год хоћу, трен ми измакне у тмину ноћну.

Када год нећу, искре сипају као врело што ври.

Замислио си жељу да она ти дође

а она је умислила да не постоји...да је нема сред великих мука њеног бучног ума...

Колико кошта?

Одзвања сваког божијег дана сред знаних и незнаних буџака пијаце душа.

А не знају мукице мајчине да ништа сем таштине се не да продати.

Лав је велики, храбар, гласан!

Мали дечак види шта види - но и не слути да је сваки Лав једном био слепо маче.

И?

Камо се даде разум што зри?

Камо решења, филозофије, метри?

Чему све ако стомак празан је?

Ајде де. Застани сред гужве највеће и погледај молим те, маслачак што зре.

Пита ли он питања моћна или само мисли на лутања ноћна кад само је јутро сан, када Сунце хита носећи нови дан?

Да ли се ветар некад умори од силне песме?

Нема ни трена када је нема, те врлетне поеме...као звук ромињања кише.

Ниси знао да вода пева?

Ниси видео кад зора зева?

Еееее, за то мораш будан бити

отворених очију увек спити.

И онда, само онда када утихне у магновењу све, види се обрис Божије песме.

Нећу ти рећи, не.

Мораш сам да станеш, отвориш душу, те чујеш је...

Јер...јер...

Хајде. Шта чекаш више?

Ево га зов прве кише...моја крила су спремна. Хајде.