Стратешка Игра Моћи - како да Ђурђевак буде на Антарктику

 

Стратешка игра моћи:

Ђурђевак цвета на Антарктику

Повлачити потезе који дугорочно доносе резултате могу само они који знају игру. Игра пре свега није ни добро ни зло, она је само игра. Играчи у њој кроз искуство бивања у игри доживљавају одређене појаве и стања свести као добро или зло.

У крајњем случају је то небитно.

Кретање живота се одвија спиралом или овојницом. Може ићи на горе што се назива еволуцијом или развојем. Може ићи на доле што се назива деволуцијом или распадом, уназађивањем.

Једно је сигурно, стајања на тој незамисливо огромној овојници живота - нема.

Покрет је сталан. Због тога се он често не осећа нити примећује док се једног дана не пробуди и види да ли се отишло горе или доле.

Они који познају игру увиђају да повлачење одређеног потеза доноси краткорочне, средњорочне и дугорочне резултате. У оба смера.

Стање света:

1. Утицај на Човечанство преко напада пандемијом (небитно стварна или не)

(овај пример је узет као почетна тачка да би се ушло у разумевање игре и нити је први ни последњи у незамисливо великој игри и дешавањима у њој)

2. Лингвистички утицај
3. Непрестани ратови
4. Техногена основа
5. Проблем енергије и губитка исте
6. Развој свести
7. Решавање проблема на привременој и сталној бази
8. Одлазак и повратак на следеће нивое овојнице или спирале
9. Разумевање и однос према другим облицима живота
10. Одговорност
11. Живот после смрти
12. Паралелни живот на различитим или истим разинама
13. Моторика свести
14. Свеобухватни вид
15. Божанско сећање и деловање
16. Срж спирале
17. Крст живота
18. Искра која се креће али и не
19. Живот и Смрт
20. Бити или не Бити


Свака од ових тачака је део игре.
Фигуре су све око нас и у нама.
Правила нема сем једног, узрока и последице. Посејано или урађено се вишеструко враћа.

Играчи су сви.

Они који иду најдаље у игри су они који знају игру и који виде дубље, даље и више од других у свим правцима.



Део први:

Утицај на Човечанство преко напада пандемијом


Човечанство има свој ток који не стаје и сва његова стања свести и живота се непрестано крећу. Покушајем да се то кретање заустави насилним методама кроз последњу пандемију, добили су се различити резултати.
Играчи који су повукли овај потез су хтели више моћи у контроли Човечанства као главног извора цивилизације познате њима. Успоравањем кретања Човечанства су се десиле појаве попут великог стреса који се каналише, те изазива додатне хаосе локалног и планетарног карактера. Нестабилно понашање појединаца се умножило и дестабилизовало функционисање друштава свуда. То је дало изговор стварању нових протокола контроле под плаштом "сигурности". Технологије контроле су појачане да бу се побрала та новостворена енергија хаоса. То су спремно дочекале индустрије разних направа за физичку контролу, фармацеутска индустрија и пратеће гране медицинске индустрије, војна индустрија и индустрија хране и енергије. Сви заједно су попут чопора хијена навалили на Човечанство да би се окористили око новостворене ситуације. Међутим то није прва ни последња измена стања. Човечанство навикнуто на то почиње да се мења и да налази начине да се прилагоди ситуацији те изађе из ње на виши ниво.
Активно се размишља о свим идејама које нису биле приоритети до пре неколико година.
Притисак на Човечанство га наводи да се развија. Да налази начине да иде даље.

Да очврсне и нађе решење за наметнуте проблеме.

На вишим нивоима нема нестабилних "човечанстава" стога да би се отишло на виши ниво, сада и овде се ради на уједињењу човечанства. Играчи који су повукли потез са пандемијом су се суочили са другим играчима који су одмах повукли контра потезе.

Све наведе индустрије горе су делом непотребне или потпуно непотребне развијеном Човеку. Развијени Човек има моћи и користи их. Тренутни Човек не користи те моћи јер не зна да их има.

Међутим човечанство се креће ка том трену када ће Човек масовно разумети горе наведено. Тада престаје потреба за наведеним индустријама као за застарелим алатом јер ће Човек знати како да природно и спонтано (такорећи на највишем нивоу технологије вишег реда која није ова роботског и вештачког типа) посади Ђурђевак на Антарктику.

Реч опреза за крај овог првог дела.
Није довољно да неки играч који зна и види буде такав као такав - да зна и да види и да свесно игра игру. Потребно је да они сви развијају своју свест јер неконтролисани играч може да изазове пуно хаоса и одгоди многе ступњеве развоја а то не одговара ни негативним ни позитивним играчима.

Да би био Играч са велим И, свест ти мора бити уједињена са Вечношћу. Са Творцем живота. 

Наставак следи ускоро...

Две Србије

Има две Србије. Како? Лепо.

Србија одавно гласа против свих власти не изласком на изборе. Од кад памтим изборе у просеку не излази око 50% људи никада.

Све власти су мањинске одувек. И све имају систем да игноришу ових 50% који неће да гласају.

Народ одавно говори шта неће и нико га не слуша сем Бога. Када у тренутку слабости помислите да су Срби стока или ретарди или болесни, увек се сетите да је то само мала мањина. Космичка правда постоји и она се управо спрема на дејство без обзира шта ико верује, мисли или како делује. 

Већину народа не занима оваква Србија као држава. Оваква Србија као држава је пројекат Аустрије, Турске, Русије, Америке и Немачке заједно са Французима и Енглезима из 19-ог века и њихових идеја шта би Србија требала да буде. Све темеље овакве каква јесте Србије, правно и друштвено су други поставили за њихове циљеве потпуно свесни да стварају лаж за своје потребе и игноришући нас.

Она права Србија не постоји на Земљи. Постоји у Србима и њиховим срцима и душама. Она је узвишен небески позив изнад свих овоземаљских збивања. 

Земаљска Србија није наша. Она је нечије масло, имитација и копија Небеске Србије. У небеску Србију не води ништа овоземаљско и нема тог положаја, новца, титуле и религијске лествице која води уским путем на више. Улази се на позив духа и само ако се има небески пасош. 

Шта чува и данас Небеске Србе на земљи? 

Дух Творца и небеска епска песма која живи у сржи нашој.

Ја сам песник и ово је мој песнички вид збивања и вед догађања.

Ко је самном и од звездана рода мога, благослове Творца вазда баштинио! Чуда место воде ишла.

Светло живо место мрака било.

Слово Реци Боже

 Једном отворих срце као дете, кад чух да моја бака прича да имаше кобилу коју зваше Виловском.

Једном сам отворио дух и пут срца до скривених двора где моја суштина борави често. Вилин дом а у њему сам видео Славује који стварају дах живота и љубави својом песмом.

Певају једној од старих богиња.

Она их песмом даривала - они њој радост и стварање.

Када ми Вилин камен додирну руку, светло ме као огањ прожело. Изгорех треном у том пламену што раздваја дух и душу.

Што је Огањ више жежио а ја горео, нешто друго је оживело. Моја сушт и пламена искра првотног стања. Све остало је нестало и било поново рођено.

Видео сам руке онога што створи Вилин стакло али и Светло које му дође а да не беше његовим знањем створено.

Плам га је питао: "А што ме желиш у стакло и кристал? Нисам за мало створен. Сијаћу како ми воља. Нећеш ме имати а бићу у теби и свима и спалићу сваку нечист колико је има... грејаћу срца и душе чисте јер њихово светло је род мој и тим светлом  живим а оно је неухватљиво и боговима. Воли ме искрено и нека врело твоје ватре зна да без мене је оно то које не постоји. Поседуј ме и спалићу те огњем пресветим док ништа од тебе не остане до прве искре Божије."

И слике и речи нестаде...

Ходим путевима на чијим скутима одзвања звездана прашина. Капут мој од зелене чоје што ми истка Вилин Дјева, срце моје - сјакти попут неба ноћу од звезданог сјаја.

Посут сам Звездама - уздахну мисао моја. Дланове приносим устима и пуштам дах живота. Искре лете!

 Стаза се испред мене указа и камо ли води нико ми не каза...

А и не мора. Зна то душа моја.

Неуморно стопе иду њиме, кроз долине па висине. Сад је честар, сад је врлет, сад је голет а сад поље.

Ако дирнем кад-кад лист по који од немог дрвећа, намах стане тон да поји, те да светлом сфере боји.

Чудна ми чуда!

Очи виде видом другим, све трепери као струне, бујне мисли сад се роје,

све се Але адске боје...

Тако јесте вазда било када човек пева силом, оном која душе чисти и сред ока вид ти бистри.

Има ли Србина без Вилинског имена?

Без Вилин дивоте има ли Србкиња лепоте?

То је све скрит сан. Светло сред зрака Сунца. Бело у сребрном и пој сред песме.

Зора обучена у Дан.

Слава Речи Божије 

Слово Речи Божије

Светло Реци Боже

Слово Реци Боже Иже Наш

Слово Аз Реци

Реци Аз Слово

Звездани Сар

Звездани Рас

Трансхуманизам и ренесанса

 Трансхуманизам.

Овај термин означава спој машине и човека. Он полази са тачке гледишта да је човек несавршено биће, врећа меса и костију, да је слаб, да је и он сам врста машине итд. Технологија постоји од кад је човека. Она може бити примитивна или јако развијена и све између - али таква не представља никада нешто више од помоћног алата.

Човек је смислио неки алат или технологију да боље ради неку ствар. Да је бржи, способнији, вештији, да му буде лакше. Технологија никада није настала спонтано. Иза ње је огроман мисаони труд да се изнађе начин.

Међутим како се уопште дошло до идеје о споју машине и човека?
Из жеље за моћи. Из воље да се влада другима и користи њихова природна енергија и сила коју су добили од Творца. Сваки човек има нешто што се тешко објашњава чак и данас.

Људски мозак ствара торзиона поља, ствара и друге фине енергије у посебним стањима свести. Те енергије су изузетно ретке и немерљиво вредне.

Међутим велика већина није свесна овога и стога и не слуте зашто се нешто ради. Филм Матрикс је отворио вечне теме, бар некој широј јавности. Мањи број људи одвајкада зна за ово.
Контролори или они који умишљају да то јесу или би да то буду, углавном имају патолошку потребу за моћи, иза тога се крије дубље сазнање. Они раде за друге. Ти други нису људи. Њима је та наша фина енергија душе, духа, здравог мозга човечијег, погонско гориво.

Зато је једна од њихових техника за спровођење овога - трансхуманизам. Спајање човека са машином ради бољег скупљања те њима потребне енергије.

Писао сам раније о сличним стварима јер је ово тема јако дубока.

Сада ћу се усмерити на један детаљ.
Толкин је у свом делу описао Прстен и његовог творца. Тај који је створио прстен, није човек, ни вилењак ни патуљак. Није ни чаробњак. Није ни киборг, није ни чудовиште.

Он припада реду духовних бића. Неки их зову Анђелима. То су бића чија суштина није телесна нити требају тело да би постојали. По потреби га себи праве, као одело. Могу бити и без тела а сачувати своје биће.

Они имају своје мотиве зашто нешто раде са Човечанством. Могу бити зли и добри али они су изнад тих концепата.

Они директно баратају са позитивним и негативним енергијама. Ради своје користи. Уколико се баве негативним енергијама, то Човечанство сагледава као зло...и јао њему. Међутим та бића то не занима. Њих не занима шта мисли човек о њима. Њих једино дотиче шта неко са вишег ступња мисли о њима.

Ми имамо ту срећу да нас подржавају они са позитивне стране а и са вишег нивоа, иначе не бисмо преживели.

Шта је тај један (из те хијерархије духовних бића) урадио са прстеном?
Створио је машину која ради на другим нивоима етеричне енергије и ту хвата своје жртве. Када неко узме тај прстен он тада постаје спој машине и човека. Трансхуманизам. Он губи полако своју вољу и њега Прстен-Машина, преузима. Полако му узме сву животну енергију и све шаље ономе ко је ту машину створио. Савршено програмирана машина. Њена привлачност је превелика. Изузетно ретки јој се опиру. Створио је строј или машину која краде животну силу. Створио је десетак таквих и на крају један који је "централни систем процесор" или главна машина. Тај главни је направио сам и пре свега унео знање других димензија у направу звану прстен. Остале није сам створио него преко других суптилно им помагајући са стране у име науке, знања, моћи да се обнови и створи нешто. Прерушен у саветника и научника, добротвора - ангажовао је и приступио најбитнијим и најбистријим међу Вилењачким родом (читај напредним делом човечанства) и преко њих направио систем машина прстенова. Главни прстен је направио сам јер није хтео да дозволи уплив никоме -  већ је део свог бића уткао у ту машину (неки би то назвали алхемијом). На основнијем нивоу он је узео део своје суштине која постоји на вишем нивоу и убацио је у машину звану прстен, тиме добивши да је прстен покренут вечном енергијом и да никада неће имати проблем са напајањем. 

На крају је одлучено са вишег нивоа да се та направа уништи ради Човечанства. Да би преживело.



Не верујем да је ико икада негде писао о овоме шта је Толкин представио кроз своје дело. Још дубљи ниво је то што је он то скупио од нас кроз језик и предања. О томе сам пуно писао у ранијим текстовима и ко може нека их пронађе на блогу овде у ранијим текостовима од 2016-те године. Јер Толкин је најмање Енглез и писац фантастике а највише неко потуно други. То је јасно свима који почну да га истражују. 

Борба против машине.
Борба против идеје о поробљавању.
Не и против технологије која служи човеку јер то је алат бољег живота.

Развијати своје природне дарове и способности је кључ живота. 

Међутим све што изокола покушава да ти краде животну силу под било каквим изговором је напад тих бића из сенке.
Не заборави, њих ништа не занима сем твоје енергије. Све ће направити само да ти је узму - они бар који баратају са негативним енергијама.

Против њих нема лека ни једном методом сем напретком свести и удружењивању са вишим свестима која се труде да развију људе и која стреме позитивним енергијама. Наравно и директна повезаност са највишим - Творцем живота.

Са Творцем се повезује кроз своју душу и дух. Са љубављу, врлинама и чистим знањем те чистом применом истог. Сваки трен када си у свести врлине - ти си ближи Творцу.

Нема другог начина. Јер како ћеш победити биће које нема тело, не видиш га, не знаш ко је и које му је име ни где је ни кад је. Не знаш му мотиве док често не буде касно. Не постоји оружје које ће га повредити. На крају - то или та бића према теби не осећају ништа, јер си ти за њих као марва, стока, храна. Не можеш да причаш са њима јер они сматрају тебе за извор хране или напајања и то је то.

Зато у живот спремно напред. Са знањем са чиме се суочавамо. Јер има пуно примера да су људи се уздигли и однели победу за себе и свој род. Изашли су на мегдан тим бићима јер су знали како и зашто и с' чим.

Стога, не очајавај. Не размишљај негативно јер то је њихов програм. Ослободи се програма. Повежи се са Творцем - са својом душом и духом јер то што они јесу - то је ватра живота. Дар Творца нама. Пут ка обожењу, знању и вишим нивоима постојања.

А опет не мораш ни то. Ништа се не мора. Чак ни да се умре...

Шта је Србу врило то му се и снило

 

Кад сам био мали, отац ми је причао повремено (али сам то запамтио) да сваки човек треба у животу да уради бар једну од ове три ствари. Да посади дрво, да добије дете и да напише књигу.  Он је негде покупио ову мудрост и мислио је да је треба пренети. 

То је нешто дубоко у човеку што сазри када сазри и има потребу да расте и своје плодове дели другима. Имати децу. То може свако природно. Свако има тај дар али опет немају сви децу због разноразних разлога. Посадити дрво је још лакше а опет 99.9% људи то никада не уради. Написати књигу исто није тешко али 99.99999999999 никада ништа не напише и да нема друштвених мрежа, никада не би написали ни два реда. 

Човек живи са минималном енергијом од силног потенцијала које има. 

Ретки се уопште упусте да нешто стварају (тиме и да троше енергију). Разлог за то је страх од губитка исте. Стога из тог искривљеног угла гледања стижу све невоље. Страх од губитка подстиче на отимање у сваком смислу да би се заштитио свој осећај немоћи. Дебели људи су махом дебели јер једу више него што им треба. И тако у свим сферама живота.

Међутим, проблем губитка енергије остаје као трн у свести човечанства. Такође и научно откриће да енергија НИКАДА не нестаје или постаје већ само мења стања - се не примећује. Нико не мари за ову истину.  То значи у пракси да постојиш као свесна енергија пре рођења, онда кад се родиш ти се мењаш. Онда када умреш и тад се опет промениш. Нема краја. Зато када размишљам о савету мога оца, то схватам као охрабрење на стварање. Превазиђи страх. Победи себе. Стварај. 

Ако посадим дрво, онда ћу свесно учествовати у развоју једне биљке и видети добробити њене за себе и друге или за неке будуће нараштаје. 

Ако напишем књигу, свесно ћу поделити део душе и духа са свима који то читају. То ће неког негде надахнути и подићи.

Ако имам децу онда ћу даривати некоме могућност живота и стварања и љубави. 

Али ако најдубље размислим, све ово горе наведено није моје. Дух није мој, деца нису моја, семе биљке нисам ја створио.

Ја сам вир. Вир који дозвољава искуства. Који ври животом и чије врело не зауставља ток живота. Врило је у сваком ко то схвати и ври и даље ако то и ради....а ако се препустим суштини (а шта бих друго и могао) Бог ствара кроз мене. У свему што радим саображен са њим. Са истином. Ако то приметим на време, искуство живота постаје рајско.

Ако и не приметим, приметићу једном у току живота негде у свеколиком постојању. 

Стога, пишем и преносим оно што је даривано мени. А ти, осети то у својој суштини па на шта те подстакне, ради.

Ври!

П.С. 

Песма скоро створена је додатак овим мислима, њихов почетак. 

На ивици света стајао.

Без краја плаво - у мене гледало

и дуго сам у тишини говорио.

Плитке воде увала плавих

и сјајна нада сред неба...

изгубљене беху с' уздахом.

Пробуђен.

Не баш сигуран где поче све...

Мир сред котрљајућих звезда се укаже.

Будан.

Одбацих своју причу у јуче

ко одежду свукох је доле

Перолако.

Лети...

...осетих глас.

Време је.

Лети!

На ивици света стајао.

Без краја плаво - у мене гледало

и дуго сам у тишини говорио.

Плитке воде увала плавих

и сјајна нада сред неба...

изгубљене беху с' уздахом.

Пробуђен.

Не баш сигуран где поче све...

Мир сред котрљајућих звезда се укаже.

Будан.

Одбацих своју причу у јуче

ко одежду свукох је доле

Перолако.

Лети...

...осетих глас.

Време је.

Воља живи а смрт умире

У сваком трену осећа се тон и бруј живота и енергије. Мења се срж знакова и појава и то зна да створи и разори сне. Своди рачун небо са земљом, Бог са човеком и светло са тамом. Човек је вазда човек и хтео би да порасте у велико Ч. А слути негде да у ствари треба у б па у Б јер богови јесу и Бог јесте. То је права природа човечја. То је Човек, обожени.

Али пут дотле води кроз пакао. Пакао је сав онакав каквим га замишљају. Ватре горе вазда. Смрад и зло. 

Међутим некоме јесте а некоме није то. Опет је све до знања и незнања. Ономе ко зна, пакао не може ништа те стога за њега и не постоји.

Шта онда уопште и постоји?

Реч Божија. Она је једина истина.

 Ходао сам долом смрти - где сви јесу у свом страху, живе а верују да су мртви.

Мисле и остају вечно у трену избора свог, никада потпуно свесни, никада мртви, сени које роморе.

Њихова тиха сен би прелазила преко мојих страхова испитујући. Тражећи.

Сваку пукотину, сваку слабост да би је прождрале гладне света живих.

Ах, света живих...

Понегде бљесне, около главе дигну се малко, помисле да неко се избави од окова невидљивих.

Цури кап по кап избор свих и никако да препуни казан хладни од јада и чађи.

Јер овде свака мисао и помисао се лако претвори у гар и чађ као омаж творењу...јер и у чемеру се ствара. Нема краја...јер нема деце очаја већ само изгубљене Божије деце која то нису.

Нема изгубљених. Само заборављених.

Али ко је тај што заборав носи?

Бог није. Ни Ђаво боси. Ни сваки смишљени демон незнања...њихова реч и мисао одзвања у ходницима времена...

Не. Не поведи се за сваким појем и певом. Није све од злата јабука.

Али ако је добијеш са дрвета живота...

Да ли си достојан њенога сока?

Да ли јеси или ниси?

Ко то може знати, ко да схвати.

Ипак, када прођох у миру и моћи,

окренух леђа тмини и ноћи, 

јер Ја сам Сунца Син. Звездани Србин.

Род Звезда и далеких земаља, што обилазим царство ми сред небеских поља и звезданих ливада.

Ено је!

Нова звезда се рађа и нови дан.

Ходи, зове нас Творац, живимо сан!

Језик више стварности

 

Језик више стварности

Разум, разина, раса, ум, аз, рас, ра.

Пуно различитих значења али сва она у себи носе праслику светла. Светла које оживљава. Разумети нешто значи бити једно са тим иако физички нисмо једно. Можда на атомском нивоу. Стога разумети значи суштински ујединити.

Међутим ту сада долазимо на проблем језика и општег разумевања. Није у питању говорити неки од људских језика већ смисаоно говорити.
Да ли те неко разуме када причаш? Да ли може свако да те разуме?
Да ли може свако да разуме језик математике, хемије, астрофизике, квантне физике, музике?

Не.

А опет то је кључ разумевања живота.

Како саопштити стање са вишег нивоа на нижи ниво а да се схвати речено? Врло је изазовно. На вишем нивоу ствари, појаве и остало су природне док на нижем нису нити на нижем постоје речи, изрази и начини описа тих виших појава. То онда доводи разумевање у потпуни застој. Како објаснити слепом од рођења плаву боју?
Како глувом објаснити музику?

Како објаснити људима шта су Анђели?
Шта су духови, шта је плазма, шта је светло, шта је Звезда.

Врло, врло тешко. Можда скоро немогуће. Немој се обесхрабрити.

Зато постоји песма. Језик поезије, приче, приповедања. То је дар Бога (више свести). Песник који је прави песник, надахнут светим духом (који је необјашњива стваралачка сила названа светим духом) помаже у разумевању над светова. У схватању светла, духа, љубави.

У довођењу Раја на Земљу. Јер ако нема разумевања, нема ни Раја. Рај ће постојати до тебе а ти ћеш живети несвестан ичега. Пакао је суштински стање постојања у дубоком неразумевању. Незнање.

Језик вишег смисла је Божанског дар. Да се човек уздигне и почне да живи уместо животари.

Зато је и прво шта непријатељ уради када освоји - спаљивање књига, уметнина, забрана уметности, забрана слободне музике, забрана културе.
Чим видиш да неко негде цензурише уметност, знај да непријатељ ради кроз његову свест.

Зашто се мало кроз школовање подстиче читање песама, јавно песништво и надахнута музика?

Зато што се тиме спречава да се неко и негде не пробуди у духу разума и знања. Јер песма је језик богова који те учи Звезданом знању.
Или ако не спречавају, онда подстичу да уметност буде накарадна и празна. Да не говори вишим језиком. Модерна поезија је најобичнији говор мржње, незнања и ђубрета.

Зашто? Јер нема духа. Нема више свести.

Модерна уметност није уметност већ интелектуално ђубре. Где нема духа, нема живота.

Стога, разум отворите, слушајте језик више свести. Чућете свако према својој мери - Језик Бога. Музика је још један начин говора више свести. Чути музику сфера је...божански.

Шта је Истина

 

Питање свих питања које увек као ехо у нашим душама одзвања. Мислиш да можеш направити један корак? Мислиш ли да можеш удахнути један дах, мислиш ли да можеш живети макар на трен а да не знаш шта је истина?

Нешто у теби зна...

Шта је истина?

Ти се крећеш као сен.

Ти се њишеш као дух.

Мисао што осване и нестане,

дах ветра кроз слојеве танане.

Шта је истина?

Поглед и наста све.

Мисао у смеру где воља зри,

реч која ослобађа

и облик прати слободе стања.

Шта је истина?

То сам ја.

А то си и ти.

Кроз ватре и воде

кроз поноре пакла који не постоје.

Шта је истина...

Понека песма и стих,

радост невиних.

Плач судњега дана

благослов зарана...

Јутра која носе сутра и када наде нема,

у зениту Звезда бела,

у очима игра луча

стамено весела...

Шта је истина?

Воља Свевишњега.

Стих Вечности

Коме су корени на небу, тој се отаџбини и нада. Србину од искона небо је држава. Небеске царске ливаде, звездана поља. 

Небеска Србија коју Лазар одабира је повратак слави. Епска Песма је ово сазнање сачувала за вјеки вјекова. Зато имамо жудњу неиздрживу коју нико данас не зна објаснити, за небом, за чистином, за музиком сфера. 

Семе дрвета се у земљу сади али расте ка небу. 

Дрво Живота у Божијој башти расте ка небу над небом, престолу живота. 

Вечити путник

Вечно у дому свом

Бирамо животе

Бирамо духом.

Звезданим јатима

Сновима пловимо безкрајним.

Животе стварамо прстом вечности

нема им краја, не.

А само је удах тај

први којим живиш знај.

Почетак искре твоје

и нема заласка Сунца, не!

Већ једино вечити вид

Човек и Бог једно постају.

Дух и огањ живота

вазда вечна неизрецива дивота.

Кроз крај без краја.

Кроз рој Звезда и рај.

Кроз дух и тело

увек сам само ја.

И опет Ја.

Игра и дах.

Полет и мисао.

Стих вечности кроји смисао.

Срб вас-свети

Најмрачније је пред зору. А док зора јасно Сунце не дозове, ваља се борити. Крвници не стају све до првих зрака Јаре. А онда нестају - заувек. 

Србин песмом зове Сунце, да огреје и оживи и да спали сваку нечист. 

Оштри звуци рата Земљом хује.
Хита бес мржње, гута врело,
ка свему што оста и даље свето
ка сваком што високо држи чело.

Вечни, тихи.
Мрамори бели стоје пред нама.

Заувек чувари сећања светих
заувек у њима стихови звездани
да живот јесте плам живи, бели.
Да је Дух Свети пламен неугасли.

Чувара вечности више нема
јер она се чува сама истином,
нема јачег плама од речи живе
греје праведне својом жестином.

Из пепела ватра ће се опет дићи
наново јара што беше некада
да покрене срца божје деце
гле - безсмртни живе сред времена.

Славу вечну тихо зборе,
Мрамори бело-сребрног кристала.
Живим пламом јасно уписано,
сил силницом печаћено:

"Где год да је Бого стихом
Срб вас свети запевао,
ту су родне груде свете
ту се игра Божје дете".

Нека буде што бити не може!
Слава Творцу сред небеса
У нама су благослови
У нама су сва чудеса!

Огањ приповеда

Човек је гледао у Сунце на трен, у смирај дана посред олује што долази. Брига није у срцу његовом, већ осећај лакоће и тежине свега. 

"Ми стварамо...ја стварам своје сутра а то је у духу мом већ изведано, испевано".

"Нећу страху даха дати."

 Сунце је отворило окно и око

кроза њ светла жар зри

допиру мириси вечности духа

у души орно све ври.

Можеш речју проћи етру

крила огњених пера сјакте

одору белу од светла жива

теби Анђео бели даде.

Лакоступај и не бери бриге

већ од злата живог јабуке 

са сребрног дрвета живота 

лако слете и радо у руке.

Огањ приповеда.

Духу жедном воде даје.

Дал' је вода или јара

посве јесте вечна слава.

Ко има очи нека види

 Никад није толико лоше колико изгледа. Потребно је да се види. 

"Ко има очи - нека види"

Сви имају очи али не виде сви. Потребна је жива вода духа да се спере скрама. Живу воду даје Бог. 

Али Бог не мари за црквене молитве, ритуале и остало. Не мари ни за личне покушаје да се пречицом дође до резултата. Бог није у религији. Није ни у семинарима. Нема га ни у духовним техникама. Није ни у праксама. Нећеш га наћи ни у филозофији, ни у мудролијама, ни у Свемиру, ни у Звездама, ни у икаквим замишљеним представама.

Бог чује само чисто срце. Бог је Дух. Изван свега и у свему, како му се хоће. Може да буде и у свему горе наведеном. Можеш га наћи у вери и цркви и праксама и религијама.

Можеш и у молитви.

Бог мож' да бидне ал' не мора да значи.

Бог је слобода, светли кад се мрачи.

У теби је и мени и у свему видном и невидном  а опет скоро нико га не види, осећа, чује. 

Зато што им нешто срце трује. 

Зато што се џара посред срца у сред недара.

Е том нечему невидљиво-неухватљивом стани за врат! Не дај му да ти тмину утка у душу.

Јер ти ниси од мрака него од плама!

Гори у теби огањ а не тама.

Тихо. Тихуј док се не зачује један Славуј.

Док не чујеш глас у себи и около.

Док не видиш на небу коло.

Ту се род Небески игра са Звездама...

Небеска Србија

 Америка је овоземљско царство.

Русија је овоземаљска империја.
Кина је нешто између.
Србија је непролазна мисао о слави које нема, која је била и отишла у вечност.

А сви је носимо у срцу...А ње нема.
Одакле нам та Србија небеска?
Она није од Лазара, она је старија јер се ње Лазар сетио после пуно векова предања које је он као владар знао.

Његов син Стефан је користио древни календар и имао знања која су древна за све горе наведене империје и царства.

Из угла народа који већином не зна, много је лоше све. Свуда.
Из угла оних који имају увиде у древност и вечност, све је добро јер се човек развија и пролази кроз фазе.

Мудрост је и знање како то овде и сада применити а остати жив у сваком смислу, јер предати се очају значи живети смрт.

Слава Србије се не види у свету, стога је и нема. Слава Србије се види на небу које долази на земљу. Небеска Србија је одлучила да дође на Земљу.

Како ће се оваплотити - то она одлучује.
Ко си ти, то твоја душа одлучује.
Ко има уши нека чује.

Отресите прашину са својих небеских пасоша.

Дух је Васкрс

Шта је Дух у схватању и појави међу људима?

 Огромна већина, неких 99% свих који су осетили неку промену код себе у духовним пољима а пожелели да то професионално деле другима су искључиво теоретичари. Пракса - скоро непостојећа.

Као прво, дух нема цену и то што ти дух да дао ти је БЕСПЛАТНО. Надахнуће долази одозго јер препознаје доброту или неку другу врлину у теби и слободно улази у твоје биће и вине те у небеса код Бога макар на један трен.

То искуство се никада не заборавља. Не може да се купи. Не може да се прода.

Ево на пример сада је у току Васкршњи празник у Православном свету, прошле недеље био код Католичког и осталог (ко поштује) света. Слави се победа над смрћу Божијег Сина.

И сходно томе, у односу на овај пост - шта је Божији Син урадио једном ушавши у јеврејски храм? Избацио силом мењаче новца и рекао да су направили или да праве "разбојничку пећину од дома његовог Оца".

Дакле, увек има људи који би да праве новац на духовности. Људи су склони да попусте паразитизму па где ћеш лакше и уверљивије него на духовност јер је она насушна потреба Човека.

Дух је нематеријална појава. Дух долази и одлази коме и где хоће.

Ако дух изабере да те надахне а ти си банту црнац и ловиш у Африци у Савани да прехраниш децу - испуниће те. Ма ко да си на овој Земљи и коју представу имаш о вишем смислу живота - тај ВИШИ смисао живота бира и ради шта хоће, а не ти. 

Ако хоћеш да будеш као Бог мора и пракса сем теорије. Нема семинара и пречица. Нема цркве и паљења свећа, нема љубљења икона и свештеника, нема џамија и мула, нема будистичког монаха и храмова и таоистичких ствари, нема Ватикана и свих могућих секти и пракси и вештина и јоге и Хинду акробација и научних ствари.

Немааа. 

Мора пракса. Мора да се живи врлина а да се ради против мана. Јер Бог је највећи практичар. Цео Свемир створен у пракси да се искаже дух и ко зна шта још. 

Да резимирам. Ради шта хоћеш, имаш слободну вољу. Али ако хоћеш у више сфере, карта се не купује или продаје. Нема преваре. Дух све зна. 

Јер Дух је нераздвојни део Творца...

Чудовиште

 Свематеријално постојање долази из духа. Тело покреће душа или искра духа.

Свемир је све свет или Све Мир духа.
Сва могућа оваплоћења која дух има или може су Свемир.

Ако се играмо мало значењем речи - а шта је игра него Божије стање - онда хајде да видимо шта је сила која преображава.

Чудовиште - чудо в иште - чудо велико иште. Само слово В значи Вједи или "говори знање". Дакле реч чудовиште које означава једну појаву јаке негативне енергије у разним облицима - је у ствари позив за помоћ! Скривени на отвореном позив за помоћ духа некоме.

Нешто поста лоша појава, негативна, зла. Доби име чудовиште. А то је позив ствараоцима духа чистог да оцеле, изцеле, зацеле то. Јер то нешто "чудо иште". Када је то чудо? Само ако је Божанско знање - велико В (вједи, веди, веда - зна божанско право знање и примењује га).

Дакле позив ствараоцима:

Чудовиште

Чудо В Иште (чудо ведајуће иште).
Ко је дао ово генијално име и позив ствараоцима, анђелима и свима? Ко зна тајни симбол и сиђил језика? Ко твори кад год збори?

Свевишњи - и упути позив да се то нешто излечи, обаспе духом љубави те зацели (постане савршено опет) и рече "то треба чудо љубави да зацели - чудо веда иште, иште духа иште чудо. Чудовиште".

Ко схвати ево само на малом примеру о чему зборим, нека је благослов на њима.

Срб је код живота а србски је језик знања богова и пут ка Богу. 

Бела Вила

Искри јаром свети Огањ

твоје речи вазда крепи

сред долине од милине

вода тече што све лечи.

На тој води стопе њене

површином меко ходе,

мири смиље и босиље

то су живе Вилин Воде.

Ако чујеш нежне гласе

који лако небо росе

видиш ли и белу звезду

и те њене ноге босе?

Немој страху срце дати

јер она те љуби, воли.

За душу се твоју брине

и за те се Богу моли...

А молитва песма жива!

Не може се другим доћи

пред престоље величанства

и капије божје моћи.

Скини скраму и одбаци таму

јер ти јеси Божје дете

Бела Вила бело светло

Очи њене јесу свете.

Послушај ми гласе сада

јер ме зове ветар млади

да појездим васељеном

Божје дело да се ради.

Кад год иште срце твоје

са извора живе силе

ти се сети и напоји

Огњем живим Беле Виле.

Сјај из сржи

 

У време промене, највише се бориш против сенки. Оне су скоро па невидљиве, знају живот да униште док не остане прах и пепео. Њих и утицај њихов на време препознати јер без тога ћеш залудне битке водити.

Али знај! 

Ако се суочиш са њима - са својим страхом ћеш се у коштац порвати. Нема већег непријатеља него страха вођеног сенкама.

Оне немају имена, резона, мишљења. Већ само глад, неутољиву и гласну, ужасно јасну. 

Не чекај, док њих не уклониш - нема напретка.

Kуда је ишла мисао твоја?

 О часном роду и напаћеној земљи

има ли разлога за сузе непријатељу и да је Сунце брига за то?

Знам. Осећам. Не разуме ме свест која ти води ум сада...јер она вазда умује, влада...али никад ти неће дати мира јер лепше је пити сока од немира.

Да ли си некад у тихо доба ноћно,

крајичком духовног ока спазио

обрисе оних који владају

твојим бићем, умом и сном?

Да ли си попут путника у возу случајно,

чуо разговор њихов - тих сенки,

сивих омаја - црних појава

како сикћу језиком глади и море сред море сада?

Не, немој се плашити.

Ти си Сунца Син. Ти си Божја Кћи!

Сенке се плаше тебе - упамти!

И шта год их снашло сада и вајкада

твој један свести поглед вредан-

вечно мења све.

Мисли ти нису твоје.

Речи ти не теку к'о слап.

Песма ти није душе пој.

Дело ти никад рад твој.

Само онда када биваш.

Само када будан сниваш.

Само када волиш јер тако треба.

Јер шта ће Сунце но да свима да хлеба...

Сијај Роде.

Вазда кроз тебе иду живе воде. 

Вилин Пут

      Има једна стаза, више горја и обзорја, где се дивот птице гнезде, изнад стена где Орлови старих Краљева својим путевима језде. Мал'се чини оку неком да то види само маглу, кад кад иглице од Бора а некад прах од мрамора...ко ће знати шта се клати сад то у Лугу дубокоме.

 Неукима само шушти поток, не дај Боже да он прича, не. Уму многом двери јесу затворене. Али опет, неком птице јасније нег мајке певе. Неком Међед као стари Ђед прича причу, везе слику. Неком Липа, Храст и Бреза јесу веће мудрих подно вечерњаче, врла вита Јела посестрима а Буква тета стара, крије љубав сред недара - ономе ко снове сније.

Ко их снива посред Јаве док високо лети кроз светове Прав-е...

Дунавом до Нава. А од Нава стаза права, посред душе, духа света. 

Има једна стаза...

Шумом иде док је очи виде, а кад стану она плану попут жар птице лечилице, небу хита, искре роји. Та наједном - нема пута већ шипражје и грмови. Трње, грање и тресови.

Шума крије своје тајне.

Она јесте нешто што нема своју песму а да не пева са њом сваки живи створ. Она прима само срца чиста. Предуго се ваља тмина посред душа на Земљици. Стога Она пази, мудрује, чува Пут.

Јер Пут је за Путника стазе духа. Стазе Огња. Некад ноћу кад све мине, његов злаћак сјај тад сине, белим прахом посут јесте.

Кад длановима прах тај узмеш, све се звезде у њем' расијају, као да ти песму своју преко светла распојају.

Народ Звезда њиме ходи. 

И кад лети и кад трчи. Када плови и кад броди. 

Да ли ти је срце стало од помисли да би икад њоме ходио? Зов не мирује. Јер срце зна да Вилин народ и Човек су једно. Један свет један дар.

Анђео Смрти

 

Моћ ван разума, влада страхом. Кад исече - не зараста. Ко је он?

Смрт. Да ли постоји уопште или не. Шта ако не - а постоји Анђео Смрти. Шта он уопште ради?

Само нека од питања на која нема здраворазумног одговора. Нема га јер се нико уопште и не пита о самом термину јер звучи онако епски, библијски.
У Библији је и записана ова појава као и у неким другим делима али пре свега она говори о сили која је ван схватања обичног човека који тежи да објасни неухватљиве појаве.

Обично анђеле сматрамо надбићима у служби Богу. А пале - демонима.

Конкретно овде Анђео Смрти је у служби Богу.

Међутим има један проблем. Смрт не постоји.
Живот као појава нема крај. Живот је лепо име и реч која означава Енергију у њеној најпотентнијој форми. Живот постоји у небројено облика. Никада не престаје већ само промени форму.

У том смислу Смрт је тренутак кад се промени облик који је до тада постојао. Када једно постојање заврши (због разноразних разлога) то обличје и претвори се у нешто друго. Када се завршава један ток и претвара у други.

Постоји ту један огроман изазов. Прекид свести. Пошто се тад свест прекида онда се мисли да је то крај, да то је Смрт. Међутим и то није тачно је се свест мења исто.

Неки задрже свест и осете проширење исте и све шта иде са тим. Циљ многих је да никада не доживе прекид свести при мењању живота.

И шта је онда Анђео Смрти?

Скретничар. Онај који има моћ да заустави ток неког одређеног живота и промени га. Не може да убије јер нико не може да уништи живот, већ да заустави један ток. То додуше може изгледати страшно ако би се гледало са стране, тај чин заустављања. Чисто уништење.

 Последице су озбиљне по оног коме је дошао Анђео Смрти јер то обично значи да ће све што је тај неко створио бити заустављено, прерађено, претворено у нешто друго, по послању онога ко је и створио живот.

Живот се и онако стално мења и нема сталне потребе за Скретничарем. Међутим где год он дође, ствар се закувала озбиљно јер је неко негде направио хаос и потребно је посебно решење.

Тада долази Анђео Смрти, подиже свој мач светла, сече животни ток хаоса и претвара уништавајући хаотични живот у другу енергију. Онај који је имао "срећу" да га сретне се више никада не појављује. Ко зна у шта и где је претопљен.

Наравно ово је све језик симбола и човечијег разума. Ипак, лепота живота је што човек кроз песму и стих, причу и казивање покушава све разумети. Кроз имена, епске називе и моћне силнице, човек покушава да објасни необјашњиви свет.

И то му је дар од Бога јер је Бог тако волео. Неће ти рећи језиком науке ништа већ рецимо "ја дајем светло". Тако лако а тако суштински. Да ли сте некада слушали физичаре како се разбацују рогобатним изразима док покушавају да објасне нешто? Или било кога ко покушава фразама, компликованим језиком да казује нешто веће? Резултати тога су да ни сами они не разумеју шта причају а камоли и други људи.

 

Бог је први песник и није ни случајно што је рецимо на енглеском име Свемиру - Universe, што кад се преведе означава "једно-стих", "све-стих" или "уједињени стих" буквално Све Мир.

Јер такав језик даје увид у необјашњиви свет. Кроз такав увид се улази бићем у разумевање а не само брбљајућим умом. 

Стога, Анђео Смрти...да ли је он само стихоказ једне веће стварности и појаве у Свемиру или је стварни Анђео који има овакав задатак од Бога?

Видеће се.

Анђели су титуле или називи светлосних бића. Некада се неком укажу неки. А за Анђела Смрти...не дао ти Бог да га икад сретнеш сем у духу истине.