Сјај из сржи

 

У време промене, највише се бориш против сенки. Оне су скоро па невидљиве, знају живот да униште док не остане прах и пепео. Њих и утицај њихов на време препознати јер без тога ћеш залудне битке водити.

Али знај! 

Ако се суочиш са њима - са својим страхом ћеш се у коштац порвати. Нема већег непријатеља него страха вођеног сенкама.

Оне немају имена, резона, мишљења. Већ само глад, неутољиву и гласну, ужасно јасну. 

Не чекај, док њих не уклониш - нема напретка.

Kуда је ишла мисао твоја?

 О часном роду и напаћеној земљи

има ли разлога за сузе непријатељу и да је Сунце брига за то?

Знам. Осећам. Не разуме ме свест која ти води ум сада...јер она вазда умује, влада...али никад ти неће дати мира јер лепше је пити сока од немира.

Да ли си некад у тихо доба ноћно,

крајичком духовног ока спазио

обрисе оних који владају

твојим бићем, умом и сном?

Да ли си попут путника у возу случајно,

чуо разговор њихов - тих сенки,

сивих омаја - црних појава

како сикћу језиком глади и море сред море сада?

Не, немој се плашити.

Ти си Сунца Син. Ти си Божја Кћи!

Сенке се плаше тебе - упамти!

И шта год их снашло сада и вајкада

твој један свести поглед вредан-

вечно мења све.

Мисли ти нису твоје.

Речи ти не теку к'о слап.

Песма ти није душе пој.

Дело ти никад рад твој.

Само онда када биваш.

Само када будан сниваш.

Само када волиш јер тако треба.

Јер шта ће Сунце но да свима да хлеба...

Сијај Роде.

Вазда кроз тебе иду живе воде. 

Вилин Пут

      Има једна стаза, више горја и обзорја, где се дивот птице гнезде, изнад стена где Орлови старих Краљева својим путевима језде. Мал'се чини оку неком да то види само маглу, кад кад иглице од Бора а некад прах од мрамора...ко ће знати шта се клати сад то у Лугу дубокоме.

 Неукима само шушти поток, не дај Боже да он прича, не. Уму многом двери јесу затворене. Али опет, неком птице јасније нег мајке певе. Неком Међед као стари Ђед прича причу, везе слику. Неком Липа, Храст и Бреза јесу веће мудрих подно вечерњаче, врла вита Јела посестрима а Буква тета стара, крије љубав сред недара - ономе ко снове сније.

Ко их снива посред Јаве док високо лети кроз светове Прав-е...

Дунавом до Нава. А од Нава стаза права, посред душе, духа света. 

Има једна стаза...

Шумом иде док је очи виде, а кад стану она плану попут жар птице лечилице, небу хита, искре роји. Та наједном - нема пута већ шипражје и грмови. Трње, грање и тресови.

Шума крије своје тајне.

Она јесте нешто што нема своју песму а да не пева са њом сваки живи створ. Она прима само срца чиста. Предуго се ваља тмина посред душа на Земљици. Стога Она пази, мудрује, чува Пут.

Јер Пут је за Путника стазе духа. Стазе Огња. Некад ноћу кад све мине, његов злаћак сјај тад сине, белим прахом посут јесте.

Кад длановима прах тај узмеш, све се звезде у њем' расијају, као да ти песму своју преко светла распојају.

Народ Звезда њиме ходи. 

И кад лети и кад трчи. Када плови и кад броди. 

Да ли ти је срце стало од помисли да би икад њоме ходио? Зов не мирује. Јер срце зна да Вилин народ и Човек су једно. Један свет један дар.